Jutro. Negde u uglu sobe zarobljen sunchev zrak, komadic plavog neba nazire se kroz prozor…
Tu pored mene tiho dises, spavas jos uvek, lagan dodir tvog ramena na mom obrazu. Mirises na leto, kao i uvek… Lagano se pridizem, kosa ti je prosuta po jastuku i licu i izviruje samo vrh nositja… I znam, vec sam hiljadu puta pomislio da si nestvarno lepa tako dok spavas, a opet chini mi se da cu se svakog jutra iznova i iznova chuditi…
Lagano ti sklanjam kosu, spustam usne tu negde ispod uha… Meshkoljish se, na uglu usana ti se nazire trag osmeha, ali znam da jos uvek spavas i nekako instinktivno se umuvavash u moj zagrljaj…
Sanjas nesto… Poznajuci te, verovatno neko more, chokoladu, neke nase buduce klince kako trche, breskve…
Pomisljam, preispitujem u sebi razloge zbog kojih te toliko volim i ostajem razoruzhan tobom. Volim te iz milion razloga zbog svakog delica tvog tela i bica, duse i srca…
Disanje ti polako postaje nepravilnije, polako se budis, postajes svesna ruku koje te grle… Licem ti se razliva osmeh i privijas se uz mene topla, nezna… Dodir svile…
I svaki put je kao da onaj prvi kad si se probudila pored mene… Negde iz mene krenu neki slatki nemiri i suze zaprete da se proliju… Nikada necu shvatiti sebe do kraja… Sapuces mi “dobro jutro” tvoj topli dah me golica po vratu…
I ostajem zarobljen u tvom osmehu, u tvom pogledu…
……..
Dan koji juri… Posao i samo posao, bezbroj lica, problema i resenja… I negde u mojim mislima… Ti…
Jedina sigurna konstanta u haosu sveta. Poznata melodija zvona telefona, samo tvoja… Glas, jednostavan, mio i najdrazi na svetu i samo par rechi… “hej ti, znas…?”
I znam… milion neizgovorenih rechi, fundamenti mog i tvog svemira…
“znam… ljubim te”
Popodne… moje red za klopu, otprilike vec je to jednostavno, postoje stvari koje oboje volimo i gotovo uvek su spremljene sa ljubavlju…
Ponekad se tako zagledam u tebe dok klopash, pomislish da kazesh neshto pa se tren pre toga nasmejes ochima… Obozavam taj trenutak…
Drema ti se, vidim i znam da si imala hiljadu puta napornij dan od mene, kradem ti sudove iz ruku dok raspremas sto… “Idi… gledaj seriju, dremaj” govorim ti i gotovo te gurkam iz kuhinje… Malo kasnije pridruzujem ti se na kauchu prebacujesh noge preko mog krila, pogled ti govori “hvala” … “Uvek za tebe i zbog tebe” Izgovreno bez rechi, bez zvuka… otkucajima srca…
Prijatno prolecno veche, shetamo, ruka u ruci volim taj osecaj isprepletanih prstiju, radimo neke glupe jednostavne stvari jedemo kokice, sladoled, blejimo u izloge… Uzivamo u vremenu provedenom zajedno…
Noc, ponovo tvoja toplina i miris leta na tvojoj kozhi… Sitan pesak koji se prosipa niz ledja…
A ja… jos uvek tragam za tobom… ponekad umoran od lutanja zapitam se da li zaista postojis negde… I izgubim veru. Ali usunjas mi se tada u san, onako iznenada kao lopov… I znam, bar tada u tom jednom trenutku nakon samog budjenja da si tamo negde… Da cekash strpljivo da te pronadjem da te prepoznam ko shto reche neko: “kao svoje jedro medju tudjih sto”
Pa da bude…. Taj nash dan… Taj nash zhivot…
Trazhim te… Ne odustajem…
Tu pored mene tiho dises, spavas jos uvek, lagan dodir tvog ramena na mom obrazu. Mirises na leto, kao i uvek… Lagano se pridizem, kosa ti je prosuta po jastuku i licu i izviruje samo vrh nositja… I znam, vec sam hiljadu puta pomislio da si nestvarno lepa tako dok spavas, a opet chini mi se da cu se svakog jutra iznova i iznova chuditi…
Lagano ti sklanjam kosu, spustam usne tu negde ispod uha… Meshkoljish se, na uglu usana ti se nazire trag osmeha, ali znam da jos uvek spavas i nekako instinktivno se umuvavash u moj zagrljaj…
Sanjas nesto… Poznajuci te, verovatno neko more, chokoladu, neke nase buduce klince kako trche, breskve…
Pomisljam, preispitujem u sebi razloge zbog kojih te toliko volim i ostajem razoruzhan tobom. Volim te iz milion razloga zbog svakog delica tvog tela i bica, duse i srca…
Disanje ti polako postaje nepravilnije, polako se budis, postajes svesna ruku koje te grle… Licem ti se razliva osmeh i privijas se uz mene topla, nezna… Dodir svile…
I svaki put je kao da onaj prvi kad si se probudila pored mene… Negde iz mene krenu neki slatki nemiri i suze zaprete da se proliju… Nikada necu shvatiti sebe do kraja… Sapuces mi “dobro jutro” tvoj topli dah me golica po vratu…
I ostajem zarobljen u tvom osmehu, u tvom pogledu…
……..
Dan koji juri… Posao i samo posao, bezbroj lica, problema i resenja… I negde u mojim mislima… Ti…
Jedina sigurna konstanta u haosu sveta. Poznata melodija zvona telefona, samo tvoja… Glas, jednostavan, mio i najdrazi na svetu i samo par rechi… “hej ti, znas…?”
I znam… milion neizgovorenih rechi, fundamenti mog i tvog svemira…
“znam… ljubim te”
Popodne… moje red za klopu, otprilike vec je to jednostavno, postoje stvari koje oboje volimo i gotovo uvek su spremljene sa ljubavlju…
Ponekad se tako zagledam u tebe dok klopash, pomislish da kazesh neshto pa se tren pre toga nasmejes ochima… Obozavam taj trenutak…
Drema ti se, vidim i znam da si imala hiljadu puta napornij dan od mene, kradem ti sudove iz ruku dok raspremas sto… “Idi… gledaj seriju, dremaj” govorim ti i gotovo te gurkam iz kuhinje… Malo kasnije pridruzujem ti se na kauchu prebacujesh noge preko mog krila, pogled ti govori “hvala” … “Uvek za tebe i zbog tebe” Izgovreno bez rechi, bez zvuka… otkucajima srca…
Prijatno prolecno veche, shetamo, ruka u ruci volim taj osecaj isprepletanih prstiju, radimo neke glupe jednostavne stvari jedemo kokice, sladoled, blejimo u izloge… Uzivamo u vremenu provedenom zajedno…
Noc, ponovo tvoja toplina i miris leta na tvojoj kozhi… Sitan pesak koji se prosipa niz ledja…
A ja… jos uvek tragam za tobom… ponekad umoran od lutanja zapitam se da li zaista postojis negde… I izgubim veru. Ali usunjas mi se tada u san, onako iznenada kao lopov… I znam, bar tada u tom jednom trenutku nakon samog budjenja da si tamo negde… Da cekash strpljivo da te pronadjem da te prepoznam ko shto reche neko: “kao svoje jedro medju tudjih sto”
Pa da bude…. Taj nash dan… Taj nash zhivot…
Trazhim te… Ne odustajem…