Antihejter
Iskusan
- Poruka
- 6.861
U poslednje vreme po internetu jurim ljude iz Osnovne škole, tj. pokušavam da ih nađem što više.
Problem je što se nekima ne sećam prezimena a bili smo bliski, kako samo deca to mogu.
Još uvek ih pamtim kao decu, sećam se zajedničkih letovanja i ekskurzija, muzike koju smo puštali u autobusu na velikom kasetofonu sa onim ogromnim baterijama....
Neke sam našao bolesne, neke razočarane, neke jednostavno nezainteresovane a nekima sam poslao poruku ko sam i čekam da vidim hoće li se javiti...
Društvo iz srednje škole me uopšte ne zanima, loša ekipa je bila a i generacija rata u Bosni, dok eto osnovnu školu pomalo i romantizujem i idealizujem.
Žao mi je što sam sâm sebi "spalio neke mostove", nekim dragim osobama sam svojevremeno, kad se OŠ završila i počela srednja rekao da želim da živim punim plućima, da upoznam nove ljude, posetim nova mesta, odbio sam pozive za izlaske, mnogo puta (dok konačno nisu odustali) i sada kada ih vidim još uvek zajedno obuzme me neka tuga i nostalgija.
Da li sam pogrešio, ne znam ni sam. Sa jedne strane neke prijatelje "prerastemo", hoćemo da "idemo dalje", a sa druge strane nisam upoznao kasnije bolje ljude.
Da li i vama pada na pamet da se raspitujete o ljudima iz prošlosti, da li ste neke veze bezveze presekli? Jurite li "duhove"?
Problem je što se nekima ne sećam prezimena a bili smo bliski, kako samo deca to mogu.
Još uvek ih pamtim kao decu, sećam se zajedničkih letovanja i ekskurzija, muzike koju smo puštali u autobusu na velikom kasetofonu sa onim ogromnim baterijama....
Neke sam našao bolesne, neke razočarane, neke jednostavno nezainteresovane a nekima sam poslao poruku ko sam i čekam da vidim hoće li se javiti...
Društvo iz srednje škole me uopšte ne zanima, loša ekipa je bila a i generacija rata u Bosni, dok eto osnovnu školu pomalo i romantizujem i idealizujem.
Žao mi je što sam sâm sebi "spalio neke mostove", nekim dragim osobama sam svojevremeno, kad se OŠ završila i počela srednja rekao da želim da živim punim plućima, da upoznam nove ljude, posetim nova mesta, odbio sam pozive za izlaske, mnogo puta (dok konačno nisu odustali) i sada kada ih vidim još uvek zajedno obuzme me neka tuga i nostalgija.
Da li sam pogrešio, ne znam ni sam. Sa jedne strane neke prijatelje "prerastemo", hoćemo da "idemo dalje", a sa druge strane nisam upoznao kasnije bolje ljude.
Da li i vama pada na pamet da se raspitujete o ljudima iz prošlosti, da li ste neke veze bezveze presekli? Jurite li "duhove"?
Malo bismo proćaskali, u dve-tri poruke razmenili neke osnovne informacije, jedno vreme lajkovali slike jedni drugima... Ako je neko i ostao u kontaktu sa nekim uživo iz škole ili fakulteta, to je obično bila jedna osoba, a nekad ni toliko. Ljudi su se rasuli - po zemlji i svetu, a oni koji su bili u istom gradu su imali nova društva, nove prijatelje... Postali smo stranci.
. Kako smo razmeštani ili prelazili u nove razrede, tako smo se i udaljavali.
