Uskoro posle revolucije pred njenim očima se desilo ono, što su ponosno i dubokomisleno počeli da zovu preorijentacijom poetskih interesa. Međutim, spoljnja ubedljivost formule, samopouzdanje sa kojim se izgovarala, bili su u prvom redu sračunati da prevare čitaoca, da mu sugerišu zakonitost, izdaju onoga, odbacivanje i odbijanje onoga, što stihove čini poezijom. Lično mišljenje, poseban pogled, jednom reči ličan pesnikov odnos prema svemu na svetu, čini jedinu garanciju autentičnosti svakog njegovog rada. Kada je pesnik svečovečan, kao što je Puškin, njegovi lični stihovi stižu pravo da predstavljaju „sve", da govore „u ime svih" – tačnije, u ime svakog. To jest: i ja se sećam čudesnog trenutka, i ja sam proveo veče s Lejlom, i uopšte sve je to „o meni rekao".
Ali i kad je pesnik individualista, čak i egoista, kao što su Baljmont ili Igor Severjanin, on nema izbor: on govori u svoje ime i za sebe, a čitaocu predlažu da se divi njegovoj izuzetnosti ili da je prenebregne.
Ne sme se zaboraviti” – insistira ona u Listićima iz dnevnika, sećajući se Mandeljštamovog izlaganja o akmeizmu u Voronježu – „Šta je on rekao 1937. godine: ,Ne odričem se ni živih, ni mrtvih’. Ona je disala novim vazduhom, ali njena pluća su bila ispunjena pređašnjim, što ga je udahnula za svojih
mladih godina. Pričala je kako se marta 1935. godine našla na železničkoj stanici – pratila je nekog – bilo je to onog dana kad su iz Lenjingrada iseljavali plemiće, oni su se okupili na peronu i svi su je pozdravljali dok je prolazila:
„Nikad nisam mislila da poznajem toliko plemića". Preko nje sam se upoznao sa nekoliko njenih prijateljica, „mlađim savremenicama". Tada sam smatrao, da su te šezdesetogodišnjakinje i sedamdesetogodišnjakinje – prirodna konstanta svakog društva, da takve vremešne dame i takve starice, izmučene, ali ne i ogorčene, napaćene, ali ne i očajne, bledih lica, tužnih očiju , ali samopžrtvovane, one praštaju i izlaze u susret, njih je uvek bilo I uvek će biti. A ispostavilo se da su to bili poslednji primerci izumirućeg plemena. Današnje sedamdesetogodišnjakinje mogle bi da budu njihove pitomice, ali one od rođenja žive u atmosferi kvalitativno drukčijeg sklopa, to nije prošlo bez traga samo za njihovu psihosomatiku, što bi rekli savremeni lekari, već i za krvnu formulu. Ljubav Davidovna Stenić–Boljšincova rekla mi je kad je umro Čaplin: „Bila sam redov armije, čiji je on bio general". Koja starica može danas da kaže i za koju armiju i za sebe nešto slično?
Ahmatova je istraživala carsku reč, Danteovu muzu, labudove iz Carskog Sela, Rusiju Dostojevskog, majčinu dobrotu. Ona je od toga, po svoj prilici, učinila sve što se može, preuredivši na svoj način dom poezije od kamenja kuće što joj je pripala i ostavivši je u nasleđe budućnosti. Ovo kamenje
je večito i kao i uvek, kao što je od pamtiveka, valjalo je i za sledeću gradnju. Valjalo je, ali zasad nepotrebno, neupotrebivo. Novo življenje, nove funkcije arhitekture, novi materijali, popularna je plastika – „večita šperploča", kako je govorila Ahmatova.
Pa eto, ponekad – uzgred rečeno, ne tako često, kao što bi se moglo pretpostaviti– obraćali su joj se ljudi koji pišu stihove, obraćali su joj se da čuju njen sud. Ona je molila da joj ostave pesme, počinjala bi da čita i, ako bi ostajala ravnodušna – a to se često dešavalo – ograničila bi se na čitanje nekoliko redova, ređe bi pročitala celu pesmu. Pri tom, kad bi autor dolazio po odgovor, ona se trudila da ga ne uvredi i govorila je nešto neobavezno što bi se od nje moglo shvatiti kao pohvala. I ovde je takođe postojala „gramofonska ploča", dve-tri fraze, koje su se uspešno upotrebljavale, zavisno od okolnosti.
Ako je u tome što je pročitala, bio opisan pejzaž, Ahmatova bi govorila: „U vašim stihovima se oseća priroda". Ako je bilo dijaloga – „Dopada mi se kad u stihovima upotrebljavaju upravni govor". Ako su stihovi bez rime – „Slobodne stihove je teže pisati nego rimovane". Onaj ko je posle toga molio da pogleda nekoliko novih pesama, mogao je da čuje: „To nosi vaš pečat". I najzad, u rezervi
je uvek bilo univerzalno: „U vašim pesmama reči su uvek na svom mestu".
Krajem te večeri, kad sam joj pročitao svoju poemu, ona je ispričala, kako je Ina Erazmovna, njena majka, pročitavši neke stihove Ahmatove (ili ih je možda čula od nje?) iznenada zaplakala i rekla: „Ne znam, samo vidim da je mojoj kćeri loše". „I ja eto sada vidim da je vama loše". U stvari, od tog
dana smo počeli često da se višamo i dugo razgovaramo.
U to vreme ona uopšte nije imala visoko mišljenje čak ni o poeziji onih mladih pesnika čije je stihove nekako izdvajala. Sve je to bilo divljaštvo, u najboljem slučaju, (već viđeni) „pređeni put likvidiranje nepismenosti", kako je jednom zapečatila. Jednom smo sedeli na verandi, posmatrali borove, travu, vresak, i ona je sa podrugljivim izrazom lica govorila: „Kolja je stajao visok i prav nasuprot isto tako visokog ali pogrbljenog Gorkog i mentorskim tonom je poučavao: ,Vi ne umete da pišete stihove i ne treba time da se bavite. Vi ne poznajete osnove versifikacije, ne razlikujete metre,
ne osećate ritam stiha. To zapravo nije vaš posao’. A ovaj je pokorno slušao. Posmatrala sam tu scenu i bilo mi je dosadno”.
Ovo je pravo mesto da se u celini navede njeno pismo iz 1960. g. Ja sam ga dobio iz njenih ruku, iako nije napisano za mene, tačnije – ne baš za mene. To je jedno od pisama upućenih NN, koje je najtemeljitiji istraživač poezije Ahmatove – Timenčik nazvao „poslanicama za donosioca". Tokom poslednje decenije života ona ih je napisala za desetak ljudi, jedan od njih sam ja.
Mogli bi sa prilično sigurnosti, pozivajući se na ovu ili onu konkretnu rečenicu, utvrditi ko su adresati. Ono o kojem je reč stajalo je u starom italijanskom sanduku, škrinji pto je stajala u njenoj sobi punoj rukopisa, fascikli, svezaka, starih korektura i t.d. Jedne zimske večeri 1964. godine,
prekinuvši razgovor koji se ticao tadašnjeg pesničkog buma i preokreta u njenoj sudbini (objavljivanja Rekvijema na Zapadu, italijanska nagrada i.t.d.), reče: „Otvorite škrinju i pronađite u njoj takvo i takvo pismo". Našao sam, u njemu je bio još jedan ispisani list, o kojem ćemo kasnije. „To je za vas". Zahvalio sam i stavio u džep. Ona poče razgovor na drugu temu.
Na čitav niz Vaših pisama htela bih da odgovorim sledeće: U poslednje vreme primećujem nesumnjivo udaljavanje čitalaca od mojih stihova. Ono što mogu da objavljujem ne zadovoljava čitaoce. Mog imena neće biti među imenima koje će omladina sada (stihovima uvek upravlja omladina) podići na štit*.
Iako postoji stotina dobrih pesama one ništa neće spasiti. Zaboraviće ih. Ostaće knjiga osrednjih, jednoličnih i uz to naravno staromodnih stihova.
Ljudi će se čuditi što su se nekad u mladosti zanosili ovim stihovima, ne primećujući da se nisu zanosili ovim stihovima, već drugim koji nisu ušli u knjigu. Ova knjiga će biti kraj moga puta. U onaj polet i zanimanje za poeziju, koji se sada tamo burno ocrtavaju – ja neću ući, isto onako kao što Sologub nije zakoračio u 1917. godinu i ostao je zauvek zazidan u 1916. Ne znam u koju će me godinu zazidati – ali to i nije tako važno. Isuviše sam dugo bila na sceni, vreme mi je da se sklonim iza kulisa.
Juče sam prvi put pročitala ovu fatalnu knjigu. To je dobar solidan treći razred. Sve se stapa – mnogo vrtova i parkova, pred kraj je malčice bolje, ali niko neće pročitati do kraja. I najzad mnogo je prijatnije da se lično konstatuje pesnikov potpuni pad (chute complète). To nam je poznato još od
Puškina, koga su svi napustili (uključujući i prijatelje, v. Karamzin). Ja sam između ostalog (mada je to već druga tema) sigurna, da danas uopšte nema čitalaca poezije. Postoje prepisivači, postoje oni koji pesme znaju napamet. Kriju u nedrima papiriće sa pesmama, šapuću pesme na uho, tra-
žeći da se istog časa sve zauvek zaboravi i t.d.
Objavljeni stihovi već samim svojim izgledom izazivaju zevanje i mučninu – ljudi su zasićeni lošim stihovima. Stihovi su postali vlastita suprotnost. Umesto da reju pale ljudska srca – rimovani redovi izazivaju dosadu.
Ali sa mnom je nešto komplikovanije. Osim svih teškoća i nevolja na zvaničnom planu (dve rezolucije u CK), meni su se i na stvaralačkom planu neprekidno dešavale nevolje, možda je čak zvanična nevolja delimično prikrivala ili ublažavala ono glavno. Ja sam se prilično brzo našla krajnje
desno (nepolitično). Oni što su bili više levo, svi su prema tome bili i moderniji: Majakovski, Pasternak, Cvetajeva. Da i ne govorim o Hlebnjikovu koji je i sada – novator par excellance. Zato su „mladi" koji su išli iza nas uvek bili tako oštri i nepomirljivi prema meni, na primer, Zabolocki
i ostali obereuti. Salon bračnog para Brik planski se borio protiv mene istakavši optužbu koja je zaudarala na denunciranje – da sam unutrašnji emigrant. Ejhenbaumljeva knjiga o meni ispunjena je zebnjom i nemirom, kako se zbog mene ne bi našao u poslednjim književnim redovima. Posle nekoliko decenija, to sve se preselilo u inostranstvo. Tamo su radi komfora i kako
bi imali odrešene ruke, počeli tako što su me proglasili ništavnim pesnikom (Harkins), posle toga je bilo jednostavno da se sa mnom obračunaju, što napr. graciozno u svojoj antologiji čini Ripolino. Ne znajući, šta pišem, ne shvatajući u kakvom sam se položaju našla, on samo viče da sam se
potrošila, da sam dosadila i da sam to i sama shvatila 1922. i tako dalje.
To je, mislim, sve što sam tim povodom želela da Vam kažem. Ja razume se imam mnoštvo primera koji potvr|đuju moje misli. Uostalom, to vas sigurno ne zanima. 1960.
22. jan. – 29. febr.
Lenjingrad – Moskva.
