Jukio Mišima

[Baudrillard]

Kimitake Hiraoka (jap. 平岡 公威, Tokio, 14. januar 1925 − Tokio, 25. novembar 1970), poznatiji pod književnim pseudonimom Jukio Mišima (jap. 三島 由紀夫), bio je japanski književnik, pesnik, dramaturg, nacionalista, glumac, model, režiser i osnivač paramilitarne organizacije Tatenokaj; takođe poznat i po ritualnom samoubistvu (sepuku) nakon neuspelog izvršavanja državnog udara. Tri puta je nominovan za Nobelovu nagradu iz književnosti i smatra se jednim od najuticajnijih japanskih pisaca 20. veka. Njegova avangardna dela prikazuju spoj moderne i tradicionalne estetike, podstičući kulturološke i političke promene, kao i baveći se temama seksualnosti i smrti.

Rano detinjstvo

Mišima je rođen u Jocuja (današnji Šindžuku) oblasti Tokija. Njegov otac (Azusa Hiraoka), bio je zvaničnik vlade; a njegova majka Šizue, ćerka direktora škole u Tokiju. Imao je mlađu sestru Micuko, koja umire od tifusa i mlađeg brata Čijuki. Najveći uticaj na detinjstvo mu ostavlja njegova baka Nacu, kod koje provodi nekoliko godina razdvojen od svoje porodice. Nacu je bila nelegitimna kćer Macudajira Joritaka-e, daimjo-a Šišido-a (provincije Hitači), i odgajana je na posedu princa Macudajra Joritake-a. Ona zadržava znatan deo aristokratskog nasleđa, čak i nakon braka sa Jotaro Hiraokom (deda Jukio Mišime); birokratom koji je stvorio veliko bogatstvo tokom novog kolonijalizma, i pretendovao na mesto gradonačelnika-generala Karafuto-a. Mišimina baka je takođe bila sklona nasilju i morbidnim izlivima, koji su zabeleženi u nekim njegovim delima. Po nekim biografima, upravo je Nacu bila ta osoba koja je razvila fascinaciju fenomenom smrti kod Mišime. Ona mu je zabranjivala da izlazi napolje, druži se sa svojim vršnjacima i bavi sportom, ograničavajući ga na samovanje kod kuće ili na društvo ženskih rođaka.

Mišima se vraća svojoj užoj porodici tek sa dvanaest godina. Njegov otac, disciplinovan u vojničkom duhu, primenjivao je surove taktike podučavanja mladog Mišime.

Obrazovanje i radovi

Sa šest godina, Mišima se upisuje u elitnu osnovnu školu Gakušuin (学習院). Već u dvanaestoj godini počinje da piše, najčešće priče. Bio je očaran delima Oskara Vajlda, Rajner Marija Rilke-a i velikim brojem japanskih klasičnih pisaca. Nakon šest godina pohađanja škole, postaje najmlađi član književne redakcije. Privučen delima Mičizo Tačihare (立原道造), dodatno se interesuje za klasičnu formu vaka pesama. To će uticati da njegova prva dela budu vezana za poeziju, da bi se kasnije osvrnuo na prozu.

Mišima biva pozvan od strane svoje škole, Gakušuin (学習院), da napiše kratku proznu priču za njihov književni magazin. On im ispostavlja Hanazakari no mori (Šuma u cvatu - 花ざかりの森), priču u kojoj narator opisuje svoje osećanje prisutnosti predaka u njemu. Mišimini učitelji bivaju toliko impresionirani ovim radom da ga preporučuju jednom prestižnom književnom časopisu Bungej Bunka (Književna kultura - 文芸文化). Priča sadrži dosta metafora i aforizama (koji će kasnije postati deo njegovog karakterističnog literarnog izraza), objavljena je 1944. godine u obliku knjige (ograničen tiraž od 4.000 kopija usled ratnog stanja). Kako ne bi bio istican u društvu svojih školskih prijatelja, učitelji mu pridaju pseudonim Jukio Mišima.

Njegova priča Tabako (Cigareta - 煙草), objavljena 1946. godine, opisuje neke od neprijatnosti šikaniranja i ismejavanja s kojima se suočavao tokom školovanja (kada je rekao članovima školskog ragbi tima da je član književnog društva). Ova trauma mu je pružila osnove za pisanje svoje druge priče Ši o kaku šonen (Dečak koji piše poeziju - 詩を書く少年) iz 1954. godine.

Tokom Drugog svetskog rata, Mišima dobija regrutno pismo od strane japanske carske vojske. Na lekarskom pregledu, usled prehlade koja ga je zadesila biva u mogućnosti da izbegne vojnu obavezu implicirajući stanje tuberkuloze.

Iako mu otac zabranjuje da se dalje bavi pisanjem, on nastavlja da piše priče, u tajnosti i uz podršku svoje majke koja bi uvek bila prva osoba da pročita njegove radove. Posećujući nastavu tokom dana i pišući noću, Mišima je diplomirao sa Univerziteta u Tokiju 1947. godine. Nakon toga dobija radnu poziciju zvaničnika u ministarstvu finansija sa odličnim karijernim izgledima.

Međutim, Mišima biva toliko iscrpljen radom da čak i njegov otac prihvata njegovu ostavku sa te pozicije, kako bi se posvetio isključivo pisanju.

Posleratna literatura

Mišima je pisao romane, popularne serijske novele, kratke priče, eseje, kao i znamenita dela za kabuki pozorište i modernu no dramu. Takođe tokom 1945. godine započinje kratku priču Misaki nite no monogatari (Priča na rtu - 岬にての物語) i nastavlja da je piše do kraja Drugog svetskog rata. Već 1946. godine posećuje poznatog japanskog pisca Jasunori Kavabata-u u Kamakuri, noseći sa sobom radove Čusej (Srednji vek - 中世 ) i Tabako (Cigareta - 煙草) i tražeći njegove savete. Na Kavabatinu preporuku, 1946. Tabako biva objavljen u novom književnom magazinu Ningen (Čovečanstvo - 人間).

Takođe 1946. godine, Mišima započinje svoj prvi roman Tozoku (Lopovi - 盗賊), priča o dvoici mladih aristokrata odvučenih u samoubistvo. Objavljuje se tokom 1948. godine, čime Mišima ulazi u drugu grupu posleratnih pisaca Japana. Sledeće delo koje piše je roman Kamen no kokuhaku (Ispovest maske - 仮面の告白), polu autobiografsko delo o mladiću latentno privučenim homoseksualnošću, koji se prikriva iza maske ne bi li bio prihvaćen u društvu. Ovaj roman doživljava veliku popularnost uzdižući Mišimu na nivo slavne ličnosti već sa svojih 24. godine.

Oko 1949. godine Mišima objavljuje niz eseja u Kindaj bungaku na temu Jasunori Kavabate prema kome je osećao duboko poštovanje. Velika većina njegovih radova se dalje prevodi na engleski i druge evropske jezike, šireći tako njegovu popularnost širom sveta. Mišima je u tom periodu često putovao, da bi 1952. godine posetio Grčku koja ga je odmalena fascinirala. Utisci tog putovanja će se pojaviti u romanu Šjosaj (Huk valova - 潮騒), koji je objavljen 1954. godine i vuče korene iz grčkog mita o Dafnisu i Hloji.

Mišima se često osvrtao na moderna i aktuelna dešavanja, inkorporirajući ih metaforički u svoja dela. Takav primer je Kinkakudži (Zlatni paviljon - 金閣寺), kao fikcija, bavi se uništenjem poznatog kjotovskog hrama u požaru. Zatim njegov sledeći roman Utage no ato (Posle banketa - 宴のあと), objavljen 1960. godine pomno prati dešavanja koja se tiču Hačiro Arita-e, političara koji se kandiduje za gradonačelnika Tokija (zbog koga Mišima biva osuđen zbog kršenja lične privatnosti). Tokom 1962. godine, piše svoje najavangardnije delo Ucukuši hoši (Lepa zvezda - 美しい星), koje u nekim trenucima prelazi u naučnu fantastiku, nakon objavljivanja biva prihvaćeno uz podeljenu kritiku.

Coup d'état i ritualno samoubistvo

Tokom 25. novembra 1970. godine, Mišima zajedno sa četiri člana Tatenokaj, pod izgovorom, posećuju komandanta kampa Ičigaja (Tokijski generalštab istočne komande, japanskih odbrambenih snaga). Unutar njega, barikadiraju kancelariju i vezuju komandanta za stolicu. Sa pripremnjenim manifestom i parolama, Mišima istupa na balkon kako bi se obratio vojnicima koji su se skupili ispod. Njegov govor je trebalo da inspiriše i pokrene coup d'état, vraćajući vlast u ruke cara. Međutim, takav govor je još više iziritirao vojnike koji su počeli da mu se rugaju. Završio je svoj govor nakon isplaniranog vremena, vratio se u kancelariju i izvršio sepuku (tradicionalno samoubistvo). Mesto ritualnog kajšakunin-a (onoga koji završava ritual, odrubljivanjem glave samoubice) pripalo je Masakacu Moriti; međutim nakon neuspelih pokušaja taj čin prepušta Hirojasu Kogi.

Vikipedija

 

[Baudrillard]

Jukio Mišima – poslednji samuraj​

Pisac Jukio Mišima odabrao je najfanatičniju, najjapanskiju smrt koja se može zamisliti. Pre skoro pola veka, sa četiri kadeta iz svog „Društva štita“, neke vrste male privatne garde, Mišima je posetio komandanta Japanskih odrambenih snaga, kako se zvanično naziva Japanska armija. Na njegov mig, kadeti su uhvatili komandanta i držali ga pod pretnjom samurajskog mača, dok je Mišima, kroz zabarikadirana kancelarijska vrata, zahtevao da se Trideset drugi puk okupi u dvorištu i sasluša njegov govor.

Nekoliko minuta posle podneva izašao je na balkon i pozvao vojnike da se zajedno sa njim „dignu protiv posleratnog demokratskog sistema koji je Japanu oduzeo njegovu armiju i njegovu dušu“. Nameravao je da govori trideset minuta, ali pošto njegove reči nisu mogle da se čuju od poruga i zviždanja osam stotina razljućenih ljudi, prestao je da govori već posle sedam minuta, vratio se u komandantovu kancelariju i izvršio harakiri. Posle njega, to je učinio i njegov glavni kadet Morita.



Dva meseca kasnije Mišima bi (pravo ime mu je Kimitake Hiraoka) napunio četrdeset šestu. Napisao je četrdeset romana, osamnaest pozorišnih drama (sve su dugo izvođene), dvadeset tomova kratkih priča i dvadeset tomova književnih eseja. Režirao je, bio je glumac, savršen mačevalac i atleta, leteo je u fantomu „F-102“; dirigovao simfonijskim orkestrom; sedam puta je putovao oko sveta; tri puta bio na listi nominacija za Nobelovu nagradu. Bio je svetski čovek sa neutoljivom težnjom za životom, čovek koji je uvek „izgledao neobično sposoban da uživa u darovima svog čudesnog talenta i nadljudske volje“. Samoubistvo je planirao skoro celu godinu, ali niko od članova porodice ili intimnih prijatelja ništa nije znao o tome. O samoubistvu su čuli iz vesti na radiju.

Uprkos dugoj tradiciji harakirija u Japanu, sami Japanci jedva da su mogli da shvate Mišimin postupak bolje nego mi u Evropi i na Zapadu. Svako ko ga je poznavao – i Japanci i stranci – osetio se dužnim da pokuša da pronađe pravi razlog za ovaj njegov postupak. Svi su činili to jer im je bilo potpuno nemoguće da pretpostave šta se zapravo zbivalo u njegovoj glavi dok je sebi zarivao čelik u stomak.

Oni koji su mislili da je to učinio iz patriotskih strasti imali su već gotovo objašnjenje: u Japanu postoji duga krvava tradicija heroja mučenika za carsku stvar. Drugi su pomišljali da je u pitanju neizlečiva bolest, iscrpljen talenat, ili, jednostavno – ludilo. Samo nekoliko ljudi – iznenađujuće mali broj – upola glasa su pričali da je Mišima bio mazohist koji je uživao u sopstvenom bolju.

Ne izgleda, ipak, da bi ma koje od ovih objašnjenja bilo dovoljno da osvetli istinu o Mišiminom samoubistvu. Njegov američki biograf Džon Nejten napisao je da „cela Mišimina životna priča govori o njegovoj erotskoj opčinjenosti smrću“: da je celog svoga života strasno želeo da umre i da je svesno izabrao „patriotizam“ kao sredstvo za postizanje bolne „herojske“ smrti, koju je slavio u mnogim svojim delima.



Mišimu i sada stalno preispituju. I u Japanu i u svetu. Groznica njegove popularnosti za života povećana je još više posle njegovog spektakularnog samoubistva, ali je utihla već nekoliko godina posle, mada je i dalje, četrdeset godina posle smrti, Mišima najprevođeniji japanski pisac. Nije mogao da ga ugrozi niko živ – ni mrtav.

Japan se, baš onako kako je Mišima predviđao, rapidno i drastično menjao i plodovi američke kulture zatrpali su japanske književne i nacionalističke strasti. U toj zemlji sada studenti više ne demonstriraju protiv Amerikanaca i ne tuku se među sobom, već putuju po svetu sa fotoaparatima i komuniciraju internetom. U Japanu se čitaju neki drugi pisci, bliži mekom osećanju stvarnosti i mnogo dalji od stroge estetike, koju je proslavljao Mišima.

Neke rukopise Jukija Mišime, naročito pisma, drame, neke na brzinu napisane njegove romane, možda niko više nikada neće pročitati, ali nekoliko njegovih knjiga, što je on uvek potajno želeo, ostaće u baštini japanske i svetske književnosti i kulture da ih niko iz nje, verovatno, nikada ne izbriše. Uz romane „Zlatni paviljon“, „Posle banketa“, „Ispovesti maske“, to su, sigurno, i novela „Patritizam“ (svi prevedeni kod nas), u kojoj je, zauvek zatečena i Mišimina napaćena duša.

Mišiminu godišnjicu smrti u Japanu obeležavaju novinari, književni časopisi, ali i pripadnici organizacije „Issuikai“, japanski nacionalisti, koji se protive supremaciji SAD u svetu. Predstavnici te organizacije, čije ime banalno znači „Društvo preve srede u mesecu“ (jer se tada redovno sastaju), predstavljaju i najtvrđi deo nekadašnjeg „Društvo štita“, grupe studenata koji su bili okupljeni oko Jukija Mišime. Oni, zajedno sa Mišimom, slave i njegovog glavnog kadeta i ljubavnika Moritu, koji se ubio zajedno sa njim 25. novembra 1970. godine. Mišimina porodica, međutim, isto kao i pre četiri decenije, ne želi da se pojavljuje u javnosti niti daje bilo kakve izjave. Za njih Mišimina smrt kao da se juče dogodila.

Dragan Milenković

 

[Baudrillard]

Jukio Mišima​

Dragi oče,
Odavno ti nisam pisao, pa ću ti ovom prilikom uputiti tri-četiri pisma za redom, sa molbom da me mudro posavetuješ. Kao i uvek, tvoj dolce figlio biće ti istinski zahvalan.

U poslednje vreme zaokuplja me japanski književnik Jukio Mišima (Yukio Mishima, 1925-1970). Samo me moja urođena lenjost – a nedavno sam pročitao da istočnjački mudraci lenjost smatraju prirodnom osobinom čoveka – sprečava da mi se to dešava češće. A onda, ponovo me obuzme želja da bliže upoznam tog osobitog Japanca, pa učestalo, s pijetetom, ponavljam u sebi reči: “Jukio Mišima“. U tim prilikama sebi donekle ličim na budiste škole amidizma, koji svoju kratku molitvu – sastoji se samo od reči“Spasi me, Budo Amido“(na japanskom se izgovara: Namu Amida Butsu) – uzastopno ponavljaju, dugo i dugo, ponekad stotinama, pa i hiljadama puta, sve u pustoj želji da nađu jednostavan put do spasenja. Meni se, ma koliko odavno pokazujem an interest inthings Oriental, ne događaju ekstazne situacije, jer ja, u mojim okolnostima, nisam toliko krotak duhom, a nisam ni dovoljno spreman da učinim da me potpuno zahvati “vatreni azijatizam”, odnosno “japanština”. Bilo kako bilo, čvrsto sam rešio da na određeno vreme drugujem s tim zanimljivim likom. Slično verniku koji tražeći Boga bolje upoznaje sebe, ja verujem da ću kroz Mišimu doći do zanimljivih saznanja o sebi samom, ali i o nekima koji me okružuju, a do kojih mi je stalo.

Nemoj mi reći, oče, da je jednom mladom Srbinu teško da podrobnije shvati nekog iz tako dalekog i veoma drukčijeg sveta – shodno Kiplingovoj oceni: “Oh, East is East, and West is West, and never thetwain shall meet“; ja na ovaj način i sada želim samo da se skromno pridružim onima na Zapadu koji pokušavaju da shvate Istok u nekoj, uslovno rečeno, razumnoj meri. Nemoj me podsećati ni da se Margerita Jursenar (Yourcenar), koja je tako mnogo znala i pisala nadahnuto o Mišimi, pravdala:“Uvek je teško suditi o velikom savremenom piscu: nedostaje nam odstojanje. Još teže je donositi sud o njemu ako pripada civilizaciji različitoj od naše, pri čemu se u igru upliće i draž egzotike ili nepoverenja prema njoj“. Što se prvog dela njene izjave tiče, sada je vremenska distanca poprilično velika – od smrti Mišimine prošlo je više od 40 godina. A što se tiče civilizacijskih razlika, tačno je da one postoje, kako gledano odavde prema tamo (za većinu Evropljana japanska civilizacija, ma koliko velika, jeste – periferna), tako i otuda prema nama, ali tim je izazov veći. Međutim, sve više mi se čini da, uprkos očekivanjima da će se neki konkretniji odgovori o Mišimi dobiti posle dužeg protoka vremena od njegove smrti, to se ne događa. Skoro da sam spreman da poverujem, shodno Njegoševom stihu “Ovoga su u grobu ključevi“, da verodostojni ključevi za otkrivanje pravog Mišime nikada neće biti pronađeni, te nam jedino preostaje da u svojim glavama zamišljamo kakav je bio stvaran i nestvaran lik Mišimin.
Ko je bio Jukio Mišima?
Bio je umnogome jedinstvena pojava u japanskoj književnosti. Zapravo, u pitanju je “glavni japanski pisac XX veka“, kako piše Grigorij Čhartišvili (Чхартишвили), ruski pisac i vrsni japanolog, poznati antologičar japanske književnosti na ruskom jeziku u dvadeset tomova. Siguran sam da taj čovek zna o čemu govori.

Mišimini romani su se, još u vreme njegovog života, u Japanu prodavali kao bestseleri, a uveliko su i prevođeni na zapadne jezike – on važi za najprevođenijeg japanskog pisca svih vremena. Tako je on u svom vremenu širio ugled japanske kulture u svetu, ali i japanske civilizacije uopšte, više nego ijedan njegov sunarodnik. Njegove knjige “Ispovestmaske”, “Huktalasa”, “Posle banketa”, “Zlatni paviljon”, “Mornar koji je izneverio more” i tetralogija “More izobilja” smatraju se i danas najznačajnijim delima objavljenim u XX veku u Aziji. Zapravo, sa Mišimom japanska književnost izlazi iz nacionalnih granica potpunije nego ikad ranije, iako je, naravno, bilo značajnih književnih dela u Japanu i pre Mišime, od kojih su neka sastavni deo “svetske baštine”, kako se to danas govori.

Međutim, pada u oči da su njegove knjige i specifike njegovog življenja učinile da još za života bude izvor velikog broja kontroverzija, kako u Japanu, tako i širom sveta. I danas je mnogima teško da shvate da postoje ljudi izuzetno snažnog duha i bogate mašte koji mogu sebi dozvoliti ono što drugi ne mogu, a i ne – smeju. A Mišima je mnogo mogao i smeo.
Bio je slavan i poštovan – malo je autora u Japanu postiglo takvo i toliko poštovanje, koje je išlo skoro do ivice idolatrije. S druge strane, bilo je i onih koji ga nisu baš voleli, naročito njegovo prenaglašeno desničarstvo, što je normalno. I pored svega, dok je bio živ, a naročito posle njegovog dramatičnog samoubistva, bio je najčitaniji japanski pisac izvan Japana. Smerni Jasunari Kavabata (Kawabata), prvi japanski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koji je pomagao Mišimi u početku njegovog književnog uspona, smatrao ga je “jednim od najvećih japanskih pisaca, genijem koji se rađa jednom u 200-300 godina“.

Mišima je bio veoma plodan stvaralac, a u većini onoga što je radio bio je poseban – mrzeo je prosečnost, izbegavao je kompromise. Pisao je pesme, priče, eseje, članke, rasprave i prikaze, putopise, novele, romane i pozorišne komade, a bavio se i glumom i režijom. Tako je taj čovek čvrste discipline i balzakovske radne energije napisao ukupno 257 knjiga, uključujući 40 romana, 33 pozorišna komada, 20 knjiga kratkih priča, dvadesetak knjiga eseja itd. Pored toga, glumio je u pozorišnim predstavama, a i u nekoliko filmova, uglavnom o gangsterima ili samurajima; ujedno, sâm je režirao i igrao glavnu ulogu u kratkom filmu po svojoj famoznoj pripovesti “Patriotizam“. Neki njegovi romani veoma su filmični, pa su imali više filmskih adaptacija (“Huk valova“ čak pet puta!). Pisao je, reklo bi se, sa neobičnom lakoćom i brzinom; po prirodi je bio izvrstan stilist i estetičar – lingvisti često ukazuju na“briljantnost njegovog stila”, što se retko sreće kod onih koji mnogo pišu. Naravno, neki kritičari su mu zamerali da je pisao „svakako i suviše”. Tako ni kod njega, kao ni kod nekih drugih poznatih plodnih stvaralaca, nije bilo zlato baš sve što je napisao. S tim u vezi, Englezi imaju jednu pogodnu frazu: Someare great and some are slight, but all are from a master. Obdaren, dakle, blistavim talentom i neslućenom radnom energijom i samodisciplinom (rukopise je uvek predavao izdavaču u tačno dogovorenim terminima), Mišima je uspeo da Japan približi svetu na jedan nov, neprevaziđen način, daleko više nego što su to učinili dosadašnji japanski nobelovci za književnost: Jasunari Kavabata (1968) i Kenzaburo Ôe (1994).

Za razliku od mnogih koji imaju samo jedan glavni cilj u životu, Mišima ih je imao više, i mahom su to bili složeni ciljevi, što je činilo da deluje kao veoma kontroverzna ličnost. Tako, pored toga što je smatran dobrim književnikom i dramaturgom, neki su u njemu istovremeno videli i fanatika, militaristu, reakcionara, homoseksualca (zapravo biseksualca), sadomazohistu, ekscentrika, psihopatu, nihilističkog dekadenta i ko zna šta sve još. Nije daleko od istine da je od svega toga u izvesnoj meri – bio! Ali on definitivno nije od onih ljudi koje duboko zbunjuje neka mala protivurečnost u njihovim vlastitim životima. On zna ko je, oseća se jakim čovekom, i sve dobro podnosi. Pa ipak, ne sme se smetnuti s uma da je i on bio ljudsko biće od krvi i mesa, koje je pored mnogo vrlina imalo i poroke.

Do sada je napisano više njegovih biografija, od kojih su svakako najpoznatije dve: “The Life and Death of Yukio Mishima“, by Henry Scott Stokes i “Mishima“, by John Nathan. Obe su napisane samo nekoliko godina posle Mišimine smrti, i od ljudi koji su ga lično poznavali. Međutim, njima je zajedničko što (ipak) nedovoljno razotkrivaju ovu kontradiktornu i skoro nadljudsku ličnost, genija koji je imao, “blistavu sudbinu, koja se ne bi smela dozvoliti običnom čoveku“, kako neki govore. Tako je, kao što sam već napred napomenuo, ostalo mnogo nedokučenog iz njegovog života, ma koliko je on bio veoma prisutan u širokoj javnosti. Daleko od toga, dakle, da je on bio od onih koji su se skrivali od sveta, provodeći vek u samoći i potaji. Baš obrnuto. Uvek je bio u žiži interesovanja i događanja. Svi su znali za njega. Što, kako se kasnije pokazalo, nije slutilo na dobro.

Generalno govoreći, Mišima je u svom pisanju često bio kritičan prema načinu na koji se japansko društvo razvijalo posle Drugog svetskog rata, pokušavajući da pokaže da sa nastalim promenama zemlja “gubi svoju dušu” (u kritičkim člancima bivao je žestok, apelujući na Japance da ne prihvate da nove okolnosti učine da njihova zemlja postane – “feminizirani Japan”). Mada je bio svestan da su neke promene neminovne, verovao je da modernizacija po svaku cenu ne vodi uvek na bolje. Birajući bizaran naslov za svoje poslednje veliko delo (tetralogija “More izobilja”) napravio je čak poređenje između modernog Japana i – golog pejsaža Meseca. Stoga je sve vreme urgirao povratak Japana onome što je on smatrao “njegovim čistim tradicionalnim vrednostima”.
To danas, pogotovu na Zapadu, može nekim izgledati banalno – takva njegova ljubav prema Japanu umnogome deluje kao idealistička, romantična i viteška. Međutim, Mišima je bio tvrdoglavo ubeđen u ispravnost onoga što je radio.

Smatra se da Mišimine knjige uvode zapadnog čitaoca u kompleksnost i dubinu japanske kulture, ali i japanstva uopšte. Mada on u mnogim svojim delima obrađuje lokalne događaje i probleme, čini to s takvom veštinom opisivanja psihologije ličnosti, uverljivim i znalačkim vođenjem radnje, da su njegovi tekstovi zanimljivi i za čitaoce drugih krajeva sveta, uključiv i Zapad. Naravno, tome je doprinelo veliko Mišimino poznavanje zapadne književnosti, i kulture uopšte. Mnogi zapadni analitičari slažu se da je on umeo majstorski kombinovati svoje poznavanje kulture Zapada (od Antičke Grčke do najnovijeg vremena) sa bogatom japanskom tradicijom, baš kao što je umeo da kombinuje i svoju muževnu snagu pravog samuraja sa prefinjenom (reklo bi se čak ženskom) senzitivnošću i rafiniranim esteticizmom. Pritom, pada u oči da i pored velikog znanja koje je pokazivao kada je u pitanju stvarnost Japana, kako u prošlosti tako i u sadašnjosti, kao i njegovog poznavanja kulture i umetnosti Zapada, Mišima nije intelektualno dosadan, kako to često biva sa – sveznalicama.

Pored primarne posvećenosti književnosti i pozorištu, Jukio Mišima je pokazivao i druga interesovanja, od kojih su neka išla do ekstrema, tako da je sam sebe stalno držao na ivici katastrofe. Mnogo se trudio, i pored nekih svojih mana, da postane l‘uomo perfetto; upravljao je svojim pitoresknim životom sa veštim manevrisanjem, da bi ga, kad je osetio da je došlo vreme, a sa uverenjem da prava umetnost ide ruku pod ruku sa smrću, završio hrabro i patetično – teatralnim samoubistvom u 45. godini. Mada u japanskoj književnosti ima dosta samoubica, način na koji se Mišima ubio prilično je izvanredan, ma koliko je posve japanski (hara-kiri, odnosno rasporivanje stomaka mačem). A opet, i pored toga što je to tipično japanski način samookončanja, takav smrtni ritual nijedna javna ličnost pre njega nije priredila u tridesetak godina Japana posle Drugog svetskog rata. Tako se dogodilo da ga je, pored velikog umetničkog stvaralaštva, i to njegovo samoubistvo, sa najvećom silinom tragedije, odvojilo od drugih. A kao što je Andre Žid (Gide) baš u ludilu Fridriha Ničea (Nietszche) video svedočanstvo njegove autentične veličine, tako ja, u svojoj malenkosti, vidim Mišiminu autentičnu veličinu (i) u njegovom izuzetnom samoubistvu.

 

[Baudrillard]

Kada sam već pomenuo Ničea setih se reči Svetislava Basare, iz knjige “Srce zemlje“, o navodnom Ničeovom boravku na Kipru: “Niče, jednostavno, ne može da se stisne u teskobu životopisa. Visoko štrči iz ukupnog zbira svega što je uradio i doživeo tokom svoga ne tako dugog života. Oni koji se zanose idejom da napišu obuhvatan Ničeov portret stavljeni su pred izbor: ludilo ili osrednjost“. Basara se, izgleda, na ovaj način lepo ogradio i vešto pokušao da izbegne elaboriranje dva ekstrema (ludilo/osrednjost), dajući pritom jednu lako čitljivu i zanimljivu knjigu. Što se mene tiče, ja osećam da Mišima (koji je, usput budi rečeno, obožavao Ničea), takođe, štrči visoko sa ukupnim zbirom svega što je uradio i doživeo tokom svog uzbudljivog života; s tim u vezi, bez bojazni da bih mogao poludeti u zanosu svom (dok je osrednjost uvek prisutna opcija), ja pokušavam da shvatim Mišimu pišući o njemu, s tim što mi nije namera da pravim njegovu hagiografiju, niti naučno/kritičnu raspravu. Pričaću sa sobom i drugima o njemu, pričaću s tobom, dragi oče, na način kako je Hamlet, ucveljeni sin, razgovarao sa duhom oca svog, a usput ću povremeno razgovarati i sa samim Mišimom – sve sa ciljem da ga, kao što sam već ranije rekao, bolje upoznam.

Na kraju, moram reći da, budući da sam zainteresovan za karakter čoveka, ja volim da upoznajem i one koji na ovaj ili onaj način pokazuju izopačenost ljudske prirode, kao što u hrišćanstvu ima sveštenika koji više vole grešnike od pravednika. Kod često kontroverznog Mišime toga ima u meri u kojoj je to neretko prateća pojava genijalnih, ili bar izuzetnih ljudi. Da budem kristalno jasan: mene ne privlači izopačenost ljudske prirode per se, mene privlači čovek koji u svom karakteru, pored mnoštva izvanrednih osobina, pokazuje i inklinaciju nekakvoj izopačenosti. Uostalom, frojdovski rečeno, svi su ljudi, manje ili više, perverzni, zar ne? I tim pitanjem se bavio Mišima. I još nešto. Osećam da kod Mišime pojmovi maskuliniteta i feminiteta imaju većeg značaja nego kod mnogih drugih ljudi; naime, neki smatraju da je“Mišimina potraga za muževnošću mitologizovala kako njegov život tako i njegovo delo, što je za kulminaciju imalo njegovo ritualno samoubistvo”; sve to me tera da dugo razmišljam i istražujem.
Moja je želja da prodrem, koliko-toliko, u bitnost Mišiminog karaktera i njegovog književnog talenta, kao i u njegov odnos prema vremenu u kome je živeo.
Da još jednom odgovorim na pitanje: zašto baš Mišima? Zato što je on jedna izuzetna ličnost –njegov suviše upadljiv život, kao i fanatična smrt, dominirali su nad javnim poimanjem njegovih ukupnih dostignuća, s tim što se kritičari u Japanu (a i na Zapadu) slažu da je njegova literarna nadarenost bila gorostasna.

Osećam se ponosnim što sam se poduhvatio ovog zadatka. I set out to climb a mountain which I consider to be sacred. Da li je to previše hrabar korak, ili možda moja mladićka nepromišljenost, pokazaće se naknadno. Ipak, rukovodim se kantovskom idejom: “Moram, dakle mogu”, jer mi više nije dovoljno da, àla recherche deYukio Mishima, samo iščitavam njegove knjige, i da obilne informativne materijale slažem u fajlu koja nosi naslov, u stilu Tome Kempijskog, “DANAS ČOVEK, SUTRA GA NEMA”, kao i da svakog proleća odlazim u okolinu Beograda i ubiram po neki trešnjev cvet, simbol Japana, u spomen Jukija Mišime – koji je imao hrabrosti da ne okleva u odlasku.

Sve je počelo sa “Ispovešću maske”, koja mi izgleda kao prirodan početak za upoznavanje Mišime. Tu knjigu mi je, za moj osamnaesti rođendan, poklonio Anton Pašić, mladić tri godine stariji od mene, iz šireg susedstva, koji je pokazivao spremnost da se povremeno druži sa mnom; meni je to godilo, jer je svima nama koji ga poznajemo on oduvek važio za finog dečka. Naročito mi je imponovalo što je on važio za načitanu osobu. Kasnije, otišao je u Zagreb. Na Zagrebačkom sveučilištu studira slavistiku; stoga je predlagao meni da ga sledim u izboru studija, čineći to uz stidljivi smešak, jer nagovaranje nije njegova osobina, ali sam se ja, i pored interesovanja za književnost, odlučio za ekonomske nauke. Mi smo ostali u stalnoj vezi, još tešnjoj nego dok smo bili u susedstvu, bilo putem mobilnog telefona (najčešće razmenjujemo SMS poruke), bilo redovnim pisanjem pisama putem elektronske pošte na Internetu (E-mail). Sećam se kako mi je jednom razdragano napisao u prvim pismima iz Zagreba: “Na kraju krajeva, danas kada je svet postao tako dostupan putem Interneta, zašto da ne budemo, dragi Vladimire, i nova generacija – online prijatelja”. Naravno, ponekad on dođe u Beograd, mada ne često, kada se vidimo i izađemo zajedno, na piće ili negde drugde, razmenjujući pritom mišljenja o svemu i svačemu.

Dosta je uobičajeno da se nekome za rođendan pokloni knjiga. Često su to nasumce izabrane knjige, ali je knjiga-poklon Antona, osećao sam, bila stvar njegovog promišljenog izbora. Zato me je odmah zaintrigirala, jer za mene je Anton bio nedokučiv do kraja, pun nekih svojih misterija, ličnost koja koeljovski rečeno – sledi znakove.
Na zadnjoj strani korica te, po obimu, malene knjige (izdavač Esotheria iz Beograda), bio je šturi tekst, koji sam mnogo puta pročitavao pre nego što sam uronio u njen sadržaj: “Jukio Mišima spada među najznačajnije i najtalentovanije japanske pisce posle Drugog svetskog rata – bio je predložen i za dobitnika Nobelove nagrade za književnost. Izvršio je ritualno samoubistvo mačem (hara-kiri) 1970. godine i time ušao u legendu, o čemu je snimljen američki film ‘Mišima’ Pola Šredera. ‘Ispovest maske’ je do sada kod nas nepreveden roman svetski poznatog pisca i predstavlja romansiranu ispovest ove, po svemu kontroverzne i kompleksne ličnosti”. Pored napomene da je u pitanju jedan od najznačajnijih japanskih pisaca, naglasak je, dakle, stavljen na čin i način izvršenja njegovog – samoubistva, uz dodavanje da se radi o “po svemu kontroverznoj i kompleksnoj ličnosti”. Kako da se čovek ne zainteresuje za takvog čoveka?

Dok sam čitao tu knjigu o odrastanju osećao sam da je u pitanju jedno novo iskustvo za mene. Ja koji nastojim da, čitajući neku knjigu, uvidim kako a ne o čemu govori, bio sam oduševljen, shvatajući da je svako odrastanje mladića teško, negde i turbulentno, ali Mišima je znao da sa tom pitkom i lako čitljivom pričom, mada glavni junak nije nimalo jednostavna osoba, pošalje više poruka svojim čitaocima. Sve je na nama – kako ćemo shvatiti te poruke. S druge strane, ima tu i njegovih mnogo dobrih razmišljanja, koja jasno govore o unutrašnjim preokupacijama samog pisca. To je učinilo da shvatim u kojoj meri se slažem sa stavom da je onaj ko je mogao napisati takvu knjigu (ne, dakle, glavni junak knjige), biokompleksna ličnost; postalo mi je jasno kao letnji dan da njegov (autorov) život nije mogao proticati bez kontroverzija, preterivanja, ponosa i patnje. I ogromnog stvaranja, a na kraju krajeva samo je stvaranje važno!

Kažu da postoje autori za koje nije važno da čitalac poznaje njihov život, pošto njihova dela sama sebe objašnjavaju. S tim u vezi, čak ima mišljenja da što manje prepoznamo pisca u njegovom delu, vredniji su i delo i pisac. Kod Mišime nije takav slučaj: kada se čita ono što je on napisao (ne samo romani, već i priče, članci, eseji, putopisi, pisma i pozorišni komadi) potrebno je da se zna, koliko-toliko, način na koji je on živeo i kako je prestao da – živi, jer su život i stvaralaštvo Mišime čvrsto isprepleteni, te poznavanje života nikako ne umanjuje vrednost dela, već ga dodatno pojašnjava. Prema tome, što više čitalac poznaje njegov život to će se više diviti načinu koji je on koristio da da oduška svojoj duši i udovolji svom radoznalom umu, ali i da usavrši svoje telo, jer je dimenzija fizičkog bila veoma prisutna u njegovom životu.

A u “Portretima savremenika” Maksim Gorki (Горький), iz susreta sa Lavom Tolstojem (Толсто́й), imao je utisak da Tolstoj nije mnogo voleo da govori o literaturi, ali se uvek živo interesovao za ličnost književnika – gde se rodio, kakav je, šta voli/ne voli i slično, a najviše ga je zanimalo “prikazivanje čoveka s neke naročite strane”. S tim u vezi, meni se čini da kod Mišime ima više “naročitih strana” koje me intrigiraju.

Budući da nisam lišen fantazije, primećujem da, kada razmišljam o Mišimi i njegovom blistavom duhu, kod mene još nije prekasno za naivno oduševljenje. Naravno, trudiću se da ne preteram u divljenju prema ovom čoveku i ne izgubim se u njegovoj vulkanskoj celovitosti. Verovatno će se, s protekom vremena i mojim novim saznanjima, moj stav o njemu menjati usložnjavanjem, kako na bolje tako i na gore, jer kada me neko inicijalno duboko impresionira, diveći mu se ja istovremeno osećam potrebu, naravno, i da ga kritički preispitujem. Nobody is perfect, anyway!

Očekujem da je moguće, oče, da ti se ovo moje pričanje učini kao predugačak monolog, i da se s pravom pitaš zašto je sve to o čemu govorim – važno? Šta me tera da pišem o (ipak) tako čudnoj temi, o dosta neuobičajenom životu jednog književnika iz daleke zemlje kao što je Japan? Možda ćeš mi ukazati da onaj koji krene da se bavi tom temom mora prethodno pažljivo da razmisli o svojim pravim namerama – šta ga na to motiviše i šta želi postići. U ovom trenutku meni se čini da ja to dobro znam, da sam svestan svojih pravih namera. Zato krećem, kako bi Anton rekao (on je pobožan) – s Božjom pomoći. Naravno, računam i na njegovo (Antonovo) veliko znanje. Sa njim sam već razgovorao o ovoj temi i bio je primetan naš zajednički entuzijazam. Da, zaista se pouzdam u Antonov smisao za savoirfaire, i izuzetno cenim njegovu spremnost da se nas dvojica zajedno otisnemo u nepoznate vode istraživanja Mišime. Pritom, imam utisak da ćemo se lepo slagati i dopunjavati na tom putu.

Svestan sam i toga da bi me neko sa strane mogao pitati kakve kvalifikacije ja imam za prilaženje delikatnom zadatku koji preuzimam na sebe; drugi će me, možda, sa dozom malicioznosti, smatrati bezazlenim diletantom koji, u stilu nadobudnog gimnazijalca, nastoji da razjasni neke misterije života – jer nekima je teško da shvate da bi se neko, iz čistog mira, mogao angažovano zainteresovati za Mišimu, tog neobičnog čoveka. Ne znam tačno kakve bih odgovore trebalo da dajem, ali potajno shvatam da postoje razlozi zašto se upuštam u ovaj poduhvat, pošto sve s nekim razlogom biva, kako to često govori dobri Anton.

Zašto ti sve ovo pišem? Zato što znam da ti, dragi oče, koji si uvek bio pragmatičan čovek, nisi voleo ljude koji se lako oduševljavaju, pa ni one koji su preterano marljivi. Da li ćeš pomisliti da sam postao nadobudan mladić-sanjalica koji, privučen varkom Istoka, uživa “da besciljno luta u ugodnim zemljama duha“, kako bi to rekao S. Mom (Maugham)? Ja sam spreman da učim, da slušam savete i preporuke. I da pritom puno radim. Stoga, voleo bih da me posavetuješ, kako ne bih otišao na pogrešan put, ili bar kako ne bih – previše zastranio. Time što ti se na ovaj način obraćam i molim za pomoć, pokazujem da je meni stalo do pravog puta, da verujem da za mene još ima nade. Therefore, I plead for your help, Dad, and ask you kindly to enlighten me.

Vladimir Petrović

 

[Poli46]

Sjajan pisac...Čitala sam ga.
Zlatni paviljon je sjajan,ali najdublje me je pogodio roman Ispovest maske..
Jednom prilikom je rekao svojoj ženi: „Čak i ako me ne shvate odmah, to je u redu jer će me u Japanu shvatiti za 50 ili 100 godina."

 

[Baudrillard]

Sjajan pisac...Čitala sam ga.
Zlatni paviljon je sjajan,ali najdublje me je pogodio roman Ispovest maske..
Jednom prilikom je rekao svojoj ženi: „Čak i ako me ne shvate odmah, to je u redu jer će me u Japanu shvatiti za 50 ili 100 godina."

I meni je Ispovest maske njegova najdraža knjiga, to je i prvo što sam pročitao od njega.

 

[Poli46]

I meni je Ispovest maske njegova najdraža knjiga, to je i prvo što sam pročitao od njega.

Mnogima je teško da shvate da postoje ljudi izuzetno snažnog duha i bogate mašte koji mogu
sebi dozvoliti ono što drugi ne mogu, a i ne – smeju. A Mišima je mnogo mogao i smeo.

 

[faraonn]

Misima Jukio,
...Vladimir je tako socno i podkrepljujuce besjedio o ovom Covjeku
i nista ' ljudsko nije mu bilo strano'...ne...Vladimiru zamjeram samo sto pise ,- 'teatralno samoubistvo'
i to macem jer Hara-kiri ili Sepuku
nije u nasem gledanju na taj Cin
to ucine Osobe koje su nesto pogresno uradile ili ne mogu uraditi nesto
sto tradicionalni moral zahtijeva i,
ritualno se vrse pripreme sa sjecivom za to namijenjenim kao i 'asistentom' koji zavrsava Sepuku
odsijecanjem glave katanom jer je izvan ljuskih moci zavrsiti 'taj Cin'...
Vladimir zaista znalacki nabraja i postavlja cigle u svoju verziju 'Zlatnog Paviljon_a ' o Misimi...
Toliko toga bih jos ali strahujem ,
da ne opteretim ili ometem gore ' uradjeni Paviljon' ,
samo jos duzno postovanje i mom prijatelju B_d kao i Vladimiru...

 

[Baudrillard]

JUKIO MIŠIMA – ŽIVETI SMRT​

Jedno moguće čitanje Mišiminog Patriotizma

Piše: Srđan Srdić

MIŠ-MAČKA
Upravo zato što je uzaludan,
taj čin moram izvršiti.1
Mišima, ZLATNI PAVILjON

Ovo mora da je najveći domet sreće
koju čovek može da postigne.2
Mišima, PATRIOTIZAM

Negde na polovini Pada anđela (o nedostatnosti ovakvog prevodilačkog izbora prilikom rada na poslednjem delu Mišimine tetralogije More plodnosti sa efektnom ubedljivošću je pisala Margarit Jursenar) Furusava, učitelj književnosti, priča svom beskrupuloznom učeniku Toruu parabolu o mišu-mački. Miš koji je „zaključio da je mačka“3, konačno se susreće sa pravom mačkom.
Mačka reaguje u skladu sa prirodom stvari, i saopštava mišu-mački da će ga pojesti. Kako bi dokazao da nije miš, miš-mačka skače u kadu za veš i davi se pred mačijim očima. „Miš se ubija“, poentira Furusava, „kako bi dokazao ko je.“4 Ipak, smrt miša „nije šokirala svet“, „mačka nije ništa uradila“, „zaboravila je“.5

Furusava svoju parabolu najavljuje pitanjem o prirodi samoubistva. On podržava „ljude koji počine samoubistvo kako bi postigli nadmoćnost“.6 Samoubistvo miša očevidno bi trebalo da bude akt definitivne supremacije. On kipti od „radosti prezira“.7 Na suprotnoj strani, mačka-svet indolentno odustaje od razmatranja identiteta koga se miš kroz smrt domogao. Napor koji miš preduzima da bi opravdao svoje postojanje nepostojanjem je uzaludan, to je napor Sizifa. Budući da od mačkesveta miš-mačka nema nikakvih očekivanja, njegovo samoubistvo je nemotivisano spoljašnjom kauzalnošću, ono je, kantovski rečeno, bezinteresno. Ono je u isključivoj vlasti jedne monolitne strukture volje. Spaljivač Zlatnog paviljona Mizogući, posmatra svoj manijakalni akt kao imperativ koji ga dovodi u neposrednu blizinu totalnosti apsurda. Njegovu centralnu tezu mogli bismo da svedemo na: „moram, zato što je apsurdno“. Dok kreira svoje finalne egzistencijalne postavke, izgleda da Mišima previđa manijaštvo jednog od svojih najuspelijih junaka.

Dan tokom koga miš-mačka sreće pravu mačku, „zapisan“ je u Hagakureu, knjizi u kojoj Mišima pronalazi uverljivu podlogu nepostojanja:
„Kada treba da izabereš između života i smrti, odaberi trenutnu smrt.“8
Susret između mačke-sveta i miša-mačke zapravo je trenutak izbora koji podvlači autor Hagakurea; to je momenat u kome izbora nema, jer se podrazumeva biranje apstrakcije smrti.

„Shvatio sam da je put samuraja smrt“9, glasi uvodna i simboličkim značenjem najopterećenija sentenca Hagakurea.10 Miš-mačka je, kao što smo uočili, nedvosmisleno na tom putu, te je njegovo stremljenje ka smrti samurajske prirode. Između poražavajuće istine o sebi mišu među milijardama beznačajnih miševa i novostečene intuicije o mišu-mački kao mogućnosti nadvladavanja mišstva, ono što je izabrano dokazuje premise „radosti i slobode“11, koliko god paradoksalno ovo zvučalo čitaocu sa Zapada. Smrt odvodi miša-mačku daleko od stega mačke-sveta. U toj tamnoj daljini, miš-mačka nam se ukazuje kao „koncept mačke“12, kao esencija koja više nije maskirana fizionomijom miša. Kaligrafski znaci koji kao da lebde iznad ljubavnika-samrtnika u Mišiminom Patriotizmu, nimalo slučajno označavaju „iskrenost“.13

Autodestruktivni voluntarizam „puta samuraja“ Mišima pravda sledećim rečima:
„Nekad čovek ne može da postigne veliki podvig u normalnom mentalnom stanju. On mora da postane fanatičan i da razvije maniju za smrću.“14
Ovim Mišima donekle razjašnjava parabolu o mišumački. U svetu koji smatramo „normalnim“, miševi ne mogu biti ništa drugo od onoga što već jesu. Poremećaj „normalnog mentalnog stanja“ je radikalna ekspresija nečega što ćemo nazvati, parafrazirajući samog Mišimu, „fanatičke volje“. „Manija za smrću“, sasvim sigurno, zaoštrava melanholičnu šopenhauerovsku „čežnju za smrću“.
Samoubilačko ludilo kamikaza za Mišimu je najautentičniji „put samuraja“, onako kako samurajstvo shvata Jamamoto u Hagakureu (jer je i „zanimanje“ samuraja smrt). Skok miša u kadu za veš analogan je eksploziji letelice kamikaza.
Pred nama je, već nakon nekoliko sasvim svedenih primera, jedna duboko zasnovana estetika smrti, neodvojiva od sopstvene etike. Za Mišimu, izgleda, ova dva pojma moraju da postoje kao neraskidivo povezane bitnosti.

Šinđu (samoubistvo mladića i devojke) uMišiminoj priči Patriotizam implicira sveopštu intertekstualnost pomenute estetike (etike), koja zauzima prostor od mladićskih dnevničkih zapisa, sve do same Mišimine smrti.15 Patriotizam nema nikakve veze sa labavim i neretko besmislenim političkim konstrukcijama kojima je Mišima nemilosrdno izlagao svoje sagovornike, niti je ta priča bilo kakav nacionalistički ispad ostrašćenog pisca. Kada piše o Ispovesti maske, Rade Jarak je donekle u pravu. On kaže kako Mišima „ne može biti autoritet“16, i time zakopava nade svakog pa i najokorelijeg nacionalizma koji se sa neskrivenom simpatijom odnosi prema jednom izrazito intimnom činu, zloupotrebljavajući ga zlurado na svakom koraku. Kada o Mišimi govori kao o „izopačenom ocu“17, Jarak je takođe u pravu, ali kao zapadnjak koji čita Mišimu iz senke vanistočnog iskustva. „Izopačeni otac“ samo stavlja u pogon određene Cunamotoove postavke, i to one kojih se rezignirani sveštenik kafkijanski odrekao, insistirajući na uništenju dela koje je stvorio. Cunomotoova teorija je postala Mišimina praksa, pa su tako u istu ravan dovedeni i tekst i konekst. Sva egzotika stvari je u krajnoj retkosti ovakve pojave na bilo kom empirijskom stupnju, pa i u svetu visokoestetizovane proze.
Kada je 1966. Mišima snimao film Patriotizam, on mu je odrekao onu dimenziju kroz koju je „živeo“ kao pisac – verbalni plan. Za njega je ono neverbalno, od Vagnerove muzike do tišine po sebi bilo drastično bitnije od dijaloga koji u tekstu postoje (nećemo prevideti skromne napisane napomene koje se kroz film provlače).

Vizualizacija Patriotizma je vizualizacija čistote:
„Ako čovek hoće da živi, ne sme se čvrsto držati čistote.“18
Ljudi Patriotizma ne žele da žive. Otud čistota kao datost sa kojom se oni saživljavaju. Apsurdna vitalnost i energije smrti zapadnom čitaocu se ukazuju kao htonska priviđenja. Evropsku volju za moć ovde moramo suprotstaviti praznini materijalizovane noći.19

 

[Baudrillard]

KAKO SMRT ZNAČI?

U svom veličanstvenom snu koji je tako dugo čuvao
u potaji, on je bio primer muškosti, a ona ideal
žene. Dolaze sa suprotnih strana sveta, slučajno
se sreću, a smrt će ih zauvek spojiti.20

Mišima, MORNAR KOJI JE IZNEVERIO MORE

Izgleda da je njegovo samoubistvo u suštini bila
privatna stvar – ne društvena; erotsko – ne
patriotsko.21

Džon Nejten, MIŠIMA…

ŽIVOT BEZ KOMPROMISA

Mišima se pametno opredelio za Patriotizam kao „priču o ljubavi i smrti“. Naime, on je sam dobro znao da ona sa samim pojmom „patriotizam“, onakvim kakvim ga znamo (bili sa Zapada ili Istoka) nema ama baš nikakve veze. Pišući o poručniku Takejami, nesuđenom učesniku u Februarskom incidentu, Mišima je na tragu „priče o blaženstvu“.22 Takejama se, bez sopstvene krivice, poput heroja antičke tragedije, našao pred izborom između dve lojalnosti: da li da izda Cara ili prijatelje? U želji da izbegne obeščašćenje, Takejama bira hagakureovsko rešenje, koje u potpunosti podržava i njegova žena Reiko23.

Prvi deo mićijukija24 intoniran je orgijastički i u smislu seksualne ekstaze koja prethodi samoodricanju života. U saznajnom smislu,Mišima Eros postavlja pre Tanatosa, čineći od nagona smrti ultimativno i vrhunsko dostignuće ljudskog intelekta, ali i instinktivne partije bića.

Ironija Patriotizma Mišimu apsolutno ne interesuje. Naprotiv, on je previđa sa očiglednom tendencijom.

Takejama će zaveštati svoj i život svoje žene Caru, koji se od pobunjenika iz 1936. jasno ogradio, naredivši čak da se njihova akcija hitno uguši. Tako Car i de facto uzima život svog fanatičnog sledbenika.25 Međutim, Mišimin Car je aistorijski monarh, Hirohito ili Meiđi su samo njegove inkarnacije u istorijskom vremenu. Iza njihovih imena nalazi se neupitni apsolut principa u koje Mišima želi da veruje. Kada poklanaju svoje živote Caru, Mišima, Morita, Reiko i Takejama se opredeljuju u korist tih nevidljivih principa.

Kao što istorijske figure careva shvata, šahovski rečeno, en passant, Mišima se i prema pojmu patriotizma određuje kao prema nečemu što se može tumačiti isključivo iz nutrine njegovih tekstova. Mišljenje njegovog biografa Džoan Nejtena tim povodom daleko je od neinspirativnog:

„(Patriotizam) je ono što je Mišima ubrzo počeo da poistovećuje sa suštinom japanskog duha i da definiše kao fanatičku odanost idealima koji transcendiraju racionalnost. Ovaj posebni pojam patriotizma je, prema tome, vrlo sličan, ali ne i identičan religioznom viđenju.“26

Ogoljeni patriotizam, kao što vidimo, moramo tražiti u sferi fanatičkog ili religioznog, dakle na mestima koja predstavljaju svojevrsnu superracionalnost.

Nejten nalazi i vidljivo ishodište svojoj tezi:

„Ako su patriotizam i erotska želja istovetni, i ako je objekat erotske želje smrt, onda je patriotizam želja za smrću. Traženje smrti je vodilo Mišimu u šinto misticizam i obožavanje cara“27

Teško je i pomisliti da bi ovakvom stavu čak i nadobudni Mišima protivurečio. Patriotizam kao batajevski erotizam ostavlja za sobom jedinku zadovoljenih želja. To je erotizam sreće28, ideal koji se ovaplotio kroz likvidaciju materijalnog konteksta. Ovde dolazimo do blaženstva. Potraga za patriotizmom u čoveku je stremljenje ka zlatnom dobu duha koji se odriče sopstva. Da nije tako, Mišima ne bi ostavio dvojicu ne-ljudi, Torua i Iinumu, obesmrćene. Kod Torua je u pitanju i bukvalni mrak, slepilo kojim je kažnjena ta treća, lažna Kijoakijeva inkarnacija. Obesmrćenost, po rečima Margarit Jursenar, ne može biti ništa drugo do „najgora nemilost“.29

O eventualnim naznakama objektivnih patriotskih težnji kod Mišime možemo govoriti kao o nečemu što ostaje kraj puta, te samim sobom ne doprinosi konačnoj slici smisla. U Padu anđela svedočimo o Hondinoj netrpeljivosti prema Keikinoj sklonosti da stranim ambasadorima drži predavanja o japanskoj kulturi:

„Naljutilo ga je kada je u jednoj ambasadi video sluge obučene u zvanično japansko odelo. Paradno pokazivanje domorodaca, to je to i ništa više. To je stvarno uvredljivo.“30

„Čiste Japance“, tvrdi Honda, „pronalazimo samo u straćarama i u podzemlju, i možemo očekivati da su sve više ograničeni kako vreme prolazi.“31

Strašna rečenica, dostojna Mišiminog „prijatelja“ Hitlera. Upravo su ovakve, sporedne napomene, posebno prisutne u Moru plodnosti učinile da se o Mišiminoj ideologiji govori kao o fašističkoj. Centralni previd je, naravno, učinjen već sa pomenom bilo kakve ideologije u blizini imena čoveka koji je u sebi sadržavao tolike ekstremne krajnosti. Naivne i nemušte rasprave sa razgoropađenim studentima, navodna mržnja prema komunizmu i levičarskim partijama, samo su maske u nizu maski kojima se prikriva stvarnost teksta u kome Mišima obitava. Tako je on „predstavnik pozapadnjačenog Japana“32,

koji se „vezao za literature Evrope“33, kod koga su „tradicionalno japanske čestice izbile na površinu i eksplodirale u njegovoj smrti.“34

Mišimin fašizam čak je i manje od poze, zato što je njegov promoter život proveo bez ikakvog interesa za političnost doba u kom je živeo, od sopstvenih sitnih političkih nastranosti proizvodeći efekte jeftinog spektakla. Patriotizam poručnika Takejame nije ideološki, on je dostignuće volje koja se napaja na izvorima časti i ortodoksnog samurajskog morala. On može i da ne znači ništa – čak i Šikejuki Iinuma osniva „Akademiju patriotizma“, predstavljajući se kao zastupnik nacionalne uzvišenosti. To je patriotizam koji se transponuje kroz vekove kao samosvrhovita bit, intertekstualno i interistorijski prisutna, njen zamah obuhvata raznorodne prostore. Od Lige božanskog vetra, preko Februarskog incidenta, sve do onog dana sa kraja novembra 1970, kada je Mišima pred seppuku tri puta pozdravio Cara. Patriotizam Isaoa Iinume i Takejame ni po čemu se ne razlikuje, osim po fikcionalnosti svojih nosilaca. Umetnost Mišime, a to je i sam govorio, nema umetnost za cilj, ona se čvrsto drži stvarnosti, nadrasta je i re-kreira do neprepoznavanja. Ili, što je mnogo jezivije, potpunog poistovećenja.

 

[Baudrillard]

PASIJA PO REIKO



Zašto je tako jezivo videti rasuta ljudska creva? Zašto

moramo da zaklonimo oči od užasa kad ugledamo ljudsku utrobu?

Kada bi ljudi samo mogli da izvrnu svoju dušu i telo i da

ih ljupko posuvrate, kao što ruže unutrašnjost svojih

latica okrenu napolje i da celu svoju utrobu izlože

proletnjem povetarcu i sunčevoj svetlosti.35

Mišima, ZLATNI PAVILjON

Valjda nema teksta koji moćnije iskazuje patnje tela od Patriotizma. On je oda korporalnoj agoniji koju osvetljava duh nameren da se odupre propadljivoj materiji. Sve vreme, Reiko i Takejama govore o „drugom svetu“. Ali, bol je toliki da nadu gubimo iz vida. Sve osim fizičkih muka je iluzija. Svet koji se nalazi ispred tog, nagoveštenog, „drugog sveta“, svet u kom se odigrava raspeće tela, jeste besmislen i nesaznatljiv. Čovek se mora ustremiti ka „dalekoj strani smrti“.36

Reiko je ta kojoj je dato da iz neposredne blizine posmatra užase rasporenog. Mišima se trudi da ostane dosledan, on je uporni slikar „herojske discipline“37, kao što je to Kafka u Kažnjeničkoj koloniji. On je pesnik čovečije utrobe. On peva o crevima, imajući Reiko ispred sebe. Govorimo o „patriotizmu“ tela. Ukoliko ga čovek ne zaustavi, telo će propasti. U Suncu i čeliku Mišima se ka lepoti kreće putem verbalnog i fizikalnog. Fizikalno dovodi do „dekadencije“, ako krene verbalnim „duh neće spoznati cilj“.38 Ono što se zadržava u Reikinim očima jeste svedočansto zadržane lepote. Reiko i Takejama se egzemplari idealnog, najvišeg čemu se možemo nadati kada je savršenstvo ljudskog tela u pitanju. Atak na sopstveno telo je delo učinjeno iz pijeteta koji računa sa beskrajem. Slike mrtvih, ali savršenih tela, opstojavaju u fikcionalno izgrađenom Mišiminom svetu, ali i u lavirintima čitalačke svesti.

Sirovi naturalizam smrti zadržava lepo-u-večnom.

Česte Mišimine reminiscencije o „lepoj smrti“ tiču se upravo okončanja fizičke propadljivosti tela. Tako i Mišima, budući da preživljava rat zbog krhkog zdravlja i sažaljenja lekara koji ga je na regrutaciji pregledao, odlučuje da ojača, intenzivno trenira i vežba, pripremajući se za smrt lepšu od one koja bi mu inače bila namenjena. Fenomen „lepe smrti“ ne obitava u razmišljanjima zapadnog čoveka. On je naturalista samo kada hoće da govori o skarednom i gadnom. Mišima se u Patriotizmu koristi naturalističkim postavkama da bi proslavio uspomenu na perfektne oblike, njegov tekst nema nameru da plaši. To nije naturalizam Mopasana, Selina, niti sviftovska i beketovska „mržnja na telo“, to je nešto veoma blisko de Sadu, koga je Mišima izuzetno poštovao i rado čitao. Ali, ni de Sad ne prija prosečnom konzumentu evropske literature. Njegov projekat mehanizacije ljudskog tela, svođenje muških i ženskih figura na automate kontinuirane ritmike apsurda usamljeno dokazuje sebe samog iz sebe samog. I pored svih nadrealističkih napora da Markiza usvoje preko Lotreamona. Reiko koja posmatra rasporenog muža i ljubavnika, nalik je de Sadovoj Žistini, koja neograničeno pati sa aspekta svojih vrlina, a patnje bespogovorno prihvata.

Opet, ne bismo smeli da previdimo očevidnu hristolikost Patriotizma. Još iz vremena Ispovesti maske i slike svetog Sebastijana, Mišima ne odustaje od koncepta mučeništva. Ono je uvek u senci povoda, neke grandioizne manije koja preplavljuje naše pojmovno okruženje. Tako je obezbeđeno trajanje Takejaminog umiranja, pošto svaka ideološka neobičnost želi da uveri u smisao vlastitog postojanja. Prizor Reiko kako posmatra ono što Takejama sa sobom čini, dokazuje njenu uverenost u njegovu (njihovu) principijelnost, ali i besprincipijelnost sveta, koji se, lišen temelja, svakako ne da razumeti i protumačiti. Ona bi lako mogla da postane, nekoliko momenata pre svoje smrti, i Bogorodica sa Hristom, da nema intenzivne seksualnosti poslednjeg poljupca.39

Ima jedno mesto kod Mišime na kome se anticipira prikazivanje neprikazivog. Možda bismo ga mogli uzeti u obzir kao „proširenje područja umetničkog predstavljanja“, da ne dolazi iz usta Kašivagija, nastranog ćopavca iz Zlatnog paviljona, nekoga sa čijim se moralnim i filozofskim stanovištima teško možemo saživeti:

„Svugde se održavaju sportske priredbe, zar ne? To je zaista znak da smo dostigli stupanj dekadencije. Javno bi trebalo pokazivati ono što se nikada ne pokazuje.

Javnost bi, u stvari, trebalo da vidi – pogubljenja!“40

Mrzitelj lepote, Kašivagi, kompenzuje grdobu kojoj je od rođenja naružen, ali i govori u prilogMišimine estetske vizije koja u sebe apsorbuje i ono groteskno, morbidno i ljudski neprihvatljivo, i koja otvara nova kreativna polja, dopuštajući ekspresionizam tamnih zanosa duha.

Reiko je, i u to nemamo nikakvih sumnji, u potpunosti suprotstavljena dvojici groznih klovnova iz Zlatnog paviljona, ona je anđeo privrženosti, „zlatni paviljon“ lojalnosti (i to je jedan od načina na koji možemo iskazati Mišimin „patriotizam“, on zaista više postoji u „lojalnosti“ nego u ma čemu drugom). Ona je žena iz epifanije koju Mizogući voajerski posmatra, ona koja prati muža u smrt pojeći ga mlekom iz svojih grudi.

Nakon Takejamine smrti, Reiko će, premišljajući se par trenutaka, otvoriti vrata njihovog skromnog doma.

Njen postupak možemo opravdati ukoliko smo se potrudili da ispravno shvatimo turobnu scenu egzekucije mačke u Mornaru koji je izneverio more, kojoj sledi neka vrsta samorazjašnjenja:

„Šef je oduvek tvrdio da su ovakvi činovi potrebni da bi se popunile velike praznine ovog sveta. Ničim drugim to ne bi moglo da se postigne. Govorio je, jer će ubistvo ispuniti duboke šupljine koje zjape, na gotovo isti način na koji će se naprsline ogledala ocrtati na njegovom licu. Tada će oni steći pravu vlast nad postojanjem.“41

Ukoliko se poigramo „izvlačenjem“ iz konteksta, dobićemo niz: Šef – Velike Praznine Sveta – Ubistvo – Velike Šupljine Koje Zjape – Vlast Nad Postojanjem.

Zamenimo Ubistvo Samoubistvom (u pitanju je i dalje Ubistvo):

Bog (kirilovljevski „Ja“) – Velike Praznine Sveta – Samoubistvo – VelikeŠupljine Koje Zjape – Volja za Moć.

Čini se da je naše preimenovanje, možda ne do kraja tačno, ali služi da nam pojasni Patriotizam iz perspektive Mornara, koji jeste traktat o Moći, pre svega.

Pomenuta kirilovljevska odluka da se izvrši nasrtaj na sopstvo, jeste pokušaj da se ili nestane u Velikim Prazninama (VelikimŠupljinama) Sveta, ili da se one popune ništavilom istog tog sopstva, tim neopozivim činom Volje, koja je vlast nad postojanjem. Reiko otvara vrata da bi iz njih istekao duh, kao što on ističe iz rasporene Takejamine utrobe, te da bi se njena i duša njenog voljenog ustremile ka daljinama budističkog Ničega.42 I Reiko i Takejama tako gube od svog „stvarnosnog“ potencijala, i postaju samo obrisi jedne ideje o velikom nestajanju, samo mornari na okeanima praznine. Društvo za Hondu, koji na kraju zastrašujuće epopeje Mora plodnosti spoznaje da je Ništa.

 

[Baudrillard]

ČELIČNO ZDRAVLjE SMRTI

Da bi izlečio bolesti života, razviće čelično
zdravlje smrti.43

Mišima, ZABRANjENE BOJE

Nisu svi Mišimini junaci skloni suicidalnom razrešenju životnih nedoumica, iako izgleda da se takvi nalaze u ogromnoj većini. Interesantno je, međutim, da kada god naiđemo na primere onih koji slave život, obavezno prisustvujemo i neskrivenoj mrzovolji i antipatiji autora prema njima. Tako na primer funkcioniše roman Šumor valova, u kom se Mišima predstavlja kao reprezent jedne posebne vrste antičkog grčkog „zdravlja“, kom protivstavlja Šunsukeovo „čelično zdravlje smrti“.

U ovom romanu, u kome nema ni primisli „nedoličnog“ ili „nastranog“, Mišima parafrazira priču o Dafnisu i Hloji, dajući svom pripovedaču da zbivanja komentariše čak i ovakvim rečenicama:

„Onda dvostruko samoubojstvo? Čak i na ovom otoku bilo je ljubavnika koji su prihvatili ovo rešenje. Ali, mladićev zdravi razum odbijao je ovu misao i on reče sam sebi, da su oni koji su to učinili, bili sebični ljudi, koji su mislili samo na sebe.“44

Ovaj je pasus neobično važan, i svakako naglašava određene karakteristike Mišiminog stvaralačkog modusa, te pojašnjava kako se isti menjao sa protokom vremena – kako smo od „zdravog razuma“ i „sebičnih ljudi“ stigli do Hagakurea. Ako se Mišima odricao ovog romana, ne želeći da mu pridaje sasvim izvesnu estetsku vrednost (Šumor valova je i jedan od njegovih najprevođenijih i najtiražnijih tekstova, koji je doživeo i nekoliko ekranizacija) – šta onda reći za „politički“ roman Posle banketa, u kom se uživljavamo u sudbinu sredovečne Kazu, koju okolnosti dovode upravo u arhetipsku „hagakureovsku“ situaciju izbora smrti. Međutim, Kazu ne samo da ne bira „put samuraja“, već izneverava sopstvenog muža (koji je, pri tom, daleko stariji i ugledniji od nje), i ostavlja ga, odričući se njegovih višedecenijskih principa.

Kazu iz romana Posle banketa, zapravo jeste savremena Japanka. Za Reiko i Takejamu, Meiđi restauracija niti je počela, niti joj se oni sa radošću klanjaju. Mišimina netrpeljivost prema ova dva romana (zbog romana Posle banketa završio je i na sudu, što je povećalo njegovu nevoljnost prema tekstu) uperena je ka činjenici da oni ne mogu biti ugrađeni u konceptualnu građevinu smrti kojoj se čitavim bićem posvetio. Ti su tekstovi ispadi, koji proizvode ozbiljne sumnje i kontradikcije kod čitalaca. Jer, za Mišimu, a to ćemo objasniti kasnije, događajna i fikcionalna pojavnost jesu strukture istog reda.

„Zdrav razum“ iz Šumora valova, negira sledeće teze.

Prva se odnosi na Iinumu, koji predstavlja kopču između Lige božanskog vetra i Mišiminog Društva štita:

„Od ranog detinjstva, sve što su ga učili da poštuje kao časno i lepo, bilo je, bar što se Macugaeovih tiče, blisko smrti.“45

U Suncu i čeliku, Mišima isto govori o sebi:

„Sa osamnaest godina, čeznući za odlaskom iz života, osećao sam se nedostojnim tog puta.“46

Mišima-pisac, želi da mu se veruje, kao što poverenje očekujemo od čak i sasvim beznačajnih ljudskih odnosa. Za njega je napisano istina po kojoj se valja vladati.

Pisanje ojačava „čelično zdravlje smrti“, usmerava onog koji piše ka nadvladavanju problematične nesavršenosti svakodnevice. Ukoliko ne piše o „zdravlju smrti“, Mišima sebe ne vidi kao pisca. Ono što je uradio, ne obazirući se na svoju osnovnu premisu jeste laž, a takvi tekstovi nisu ništa drugo do kukavičje jaje podmetnuto naivnim čitaocima. Da bi se stiglo do „atributa samuraja“, na put se mora poneti i „samurajsko pero“, odnosno bušido mač.

O stravičnoj verodostojnosti Patriotizma tragova ima i u kasnije napisanom Pomamnom konju. Nakon hapšenja članova Isaoove grupe, prisustvujemo sceni suđenja, koja obiluje brojnim preokretima. Suočen sa upornošću mladića koji ne odsutaje od svoje koncepcije terora, sudija (bolje, Sudija) pita:

„Ali, šta mislite o vezi između misli i dela? Drugim rečima, zašto nije dovoljna samo uverenost? Zar patriotizam ne može ostati samo uverenost?“47

Isaov odgovor verovatno je i odgovor na svako pitanje o Patriotizmu koje bismo mogli da postavimo:

„U Vang janming filozofiji ima nešto što se zove podudarnostmisli i dela: Znati a ne činiti, jeste ne znati.“48

Dakle, smrt (odnosno smrti, računajmo i teroristički čin koji joj prethodi) jeste otelovljeni princip. Ako bi pojedinac odustao od tog principa, on bi odustao od sebe.

Evo nas ponovo kod miša-mačke sa početka i dokazivanja sopstvenosti. Prisustvo smrti, paradokslano, uzrokuje neotuđivost života. Poneki tumač ostao je zaveden ovim zaključcima, te se neretko tvrdi kako je Mišimina smrt ništa drugo do zalog za večni život njegovih dela.

Misao o smrti mora biti i sama smrt. Čim je ona pohodila biće, ono je njome obuzeto i više je ne dovodi u pitanje. To radi i Reiko, po prvom viđenju Takejame nakon povratka kući. Za nju je smrt neupitna, i Reiko od smrti ne očekuje nikakve blagodeti. Zbog toga nasMišima muči onom preteškom scenomnjenog oproštaja od figurica raznih životinja, koje sugerišu nevinost i bezbrižno trajanje, čak i na ovakvom svetu. Kada se u Zabranjenim bojama postavlja pitanje o Šunsukeu – „Za šta je on stvoren?“49,

ono ispada naratoru iz ruku, udaljava se od bezizglednog Šunsukea i pomera ka biću, pa zvuči – „Za šta je bilo ko stvoren?“ Odgovor stiže trenutno:

„Sigurno za nešto jako, prostrano, duboko i apsolutno mračno, nešto beskorisno.“50

Ovde je Praznina koju smo ranije registrovali, i koja truje i oslepljuje Hondu postala „apsolutno mračna“ (ili je, hronološki, u pitanju obrnuta stvar), ali i dalje ne pregledna. Ona je tolika da u sebe upija i apsorbuje sve kvalitete ovog sveta čineći ih neprepoznatljivim, ma kolika bila njihova simbolička vrednost. Čast koja proizlazi iz principa ne ostavlja za sobom tragove heroja.

„Ne postoje heroji na ovom svetu.“51

Rezonovanje dece-nasilnika iz Mišiminog Mornara podseća nas na homerovsku istinu o tragediji smrti kao sveopštem sravnjivanju, apsolutnom zaboravu svega zemaljskog, o procesu detronizovanja i dekanonizovanja svake vrednosne spoznaje ovozemaljskog uma. Otud deci iz Mornara bezbožno nedostaje savest, a Reiko i Takejama tokom svog kratkog trajanja ne žive ništa drugo – nego samu smrt.

 

[Baudrillard]

SPEKTAKL SMRTI: UMETNOST SREĆE



U delima Šunsuke Hinokija neočekivano,
nestabilno, nesreća, loš splet okolnosti,
neukusno, neprikladno – sve negativne osobine
lepote – opisano je.52

Mišima, ZABRANjENE BOJE



Šta želiš najviše od svega?
Pre sunca… navrh litice u zoru, odajući poštu
suncu…gledajući nadole u iskričavo more, pod
visokim plemenitim borom…da se ubijem.53

Mišima, POMAMNI KONj

U najpoznatijem filmskom osvrtu na biografiju Jukia Mišime, kroz prizore nas vodi glas sa drugog sveta. Naime, interpretacija Pola Šredera podrazumevalaje jedan ovakav manir, kako bi o se o smrti govorilo iz nje same. Ne možemo reći ništa protiv tog rešenja, čak i sa distance od dvadeset i pet godina. Ako prihvatimo da je nečija biografija, na kraju, ipak u ogromnoj meri rezultat onoga što je taj želeo da njegova biografija bude – filmski Mišima nikako ne bi smeo da bude živ.

U stvarnoj i filmskoj smrti, Mišima je uspeo da se identifikuje sa ličnostima istorijskim, kao i sa onima koje to nisu – sa plodovima njegove literarne imaginacije. Setićemo se ovde dva veoma indikativna slučaja, koja su pokazala do koje mere je moguće literaturu dovesti do predela „objektivne“ stvarnosti. U pitanju su, naravno, slučajevi dvojice velikih ruskih romantičara, Puškina i Ljermontova, one dvojice koja su svoju smrt „zapisala“, ne znajući da to rade.54 Možda je još jedan Rus (Gruzin, da budemo precizni i pravedni) prišao na korak Mišimi, Vladimir Majakovski, u onim drhtavim stihovima „Već prođe jedan. I sigurno si legla.“ deluje dovoljno odlučno da „reši incident“ okončanjem vlastite sudbine. Ipak, kod Majakovskog je to sadržano u par stihova, i daleko je od spektakla smrti koji je Mišima pri redio svetu.

Dvadeset i petog novembra 1970, Mišima je zaželeo da odstupi od svog bića u korist „napisanog“ Takejame, na primer. Ovakav postupak je od Mišime zaista napravio Takejamu (opet hronologija), ali je, što je još mnogo važnije, u Isaoa i Takejamu „učitao“ kompletnog Mišimu.

Taj Mišima, moramo to prihvatiti, nije autor Šumora valova, ili ga moramo prihvatiti kao oca koji prkosno odbacuje pojedinu svoju decu. Pored ove dvojice, od čijeg finala Mišima konstruiše svoje, ipak ne izgovaraju reči koje su ključne u kontekstu smisla Mišimine smrti. To radi niko drugi nego manijak Mizogući, koji pored lomače Zlatnog paviljona, tog uporišta kosmičke lepote, izgovara:

„Hoću da živim.“55

Da podsetimo, poslednje reči koje jeMišima napisao su:

„Ljudski život je kratak, ali ja bih hteo uvek da živim.“56 Dakle, Mišima je niko drugi do Mizogući, i obrnuto. Mišima je, istom tom silinom, i Takejama. Nama je jasno da on nije uzalud insistirao na glavnoj muškoj ulozi u prelepom filmu snimljenom na osnovu Patriotizma.

Šta je, u tom slučaju, onih dva sata koje Mišima provodi u kasarni, sa svoja četiri istomišljenika? Samo jedna mogućnost kojom se razrešava Takejamina sudbina. Ona u sebi podrazumeva kompletan tekst Hagakurea, ali i nešto preko toga. U pitanju je Mišimina ontološka egocentričnost. Njegov govor sa krova kasarne, zabeležen je televizijskim kamerama. Za to se postarao sam Mišima, koji je i pozvao novinare da dođu u kasarnu, tačno u određeno vreme. Taj prizor u dobroj meri definiše istoriju i popularnu kulturu dvadesetog veka. Ako je to bio cilj, Mišima je uspeo.

Dok govori sa krova, Mišimu ne slušaju. Čak ga dočekuju sa mersoovskim „povicima mržnje“. Mišima se, u tom položaju, najviše udaljio od Takejame. Takejama ne želi javnost pogubljenja o kojoj priča Kašivagi. Njemu je potrebna erotska intima, poverenje i strast koja će ga odvesti na drugu stranu. Takejama i Reiko u filmu ne izgovaraju ništa, Mišima im je oduzeo moć govora.

Mišima na krovu kasarne viče, urla, njegove reči su prigušene bukom koju proizvode oni ispod njega. I to, činjenica da su ispod, Mišimi je dovoljna. Tu je naslikano nerazumevanje, konflikt između subjekta i sveta.

A onda se Mišima okreće Moriti. I postaje Takejama. Morita je njegova Reiko. A „patriotizam“ Mišime i Takejame ponovo je ona, zapadnom čoveku tako nerazumljiva, a opet tako samorazumljiva stvar. Oni (Mišima i Morita) tri puta pozdravljaju Cara. Kao što su to pre njih uradili Takejama i Reiko. U vožnji automobilom, jedan od zaverenika kome Mišima ne dozvoljava da umre, pomirljivo kaže kako će se svi ponovo sresti. Mišima i Morita okreću leđa razularenim vojnicima i ulaze u kancelariju generala. I kreću ka Takejami i Reiko.

I dok će, napisan, „patriotizam“ Patriotizma biti pogled sa vrhova zamišljene lepote, Mišimina i Moritina smrt izgubiće na lepoti zbog nedostatka Moritine snage. I zato što „napisani“ svet, nije svet koji je Mišima ispisao svojom krvlju. A on to nikada nije do kraja razumeo. Što njegov pokušaj ne čini manje herojskim, u svoj apsurdnosti.

Dva Mišimina sveta samo su se tu susrela, na kraju svih krajeva. Dekapitacija Mišime označila je i smrt dalje evolucije tog nepreglednog opusa. I pored svih nedoumica, čak i ovakav kraj označio je oštro podvajanje umetnosti od stvarnosti, druga je prvoj samo povod, i ništa više, koliko god jedna na drugu ličile. U Mišiminom slučaju, možda je najbolje obema pristupiti oproštajnim Mišiminim rečima. Onima o volji za životom.

 

[Baudrillard]

1 Jukio Mišima, Zlatni paviljon, Nolit, Beograd, 2006, str. 278.

2 Jukio Mišima, „Patriotizam”, u Tri priče o ljubavi i smrti, Srpsko-japansko društvo „Beograd-Tokio“, Beograd, 2009, str. 52.

3 Jukio Mišima, „Pad anđela”, u More plodnosti, AED studio/Rad, Beograd, 2008, str. 92.

4 Ibid.

5 Ibid.

6 Ibid., str. 91.

7 Ibid., str. 92.

8 Jukio Mišima, Samurajska etika i moderni Japan, Liber, Beograd, 2009, str. 19 (kod citata iz Hagakurea koristićemo se navedenim prevodom, koji smatramo daleko preciznijim od onog u izdanju Jamamoto Cunemoto, Hagakure, Babun, Beograd, 2007).

9 Ibid., str. 16.

10 Otud i naše uverenje da je prevodilac naslova sjajnog filma Džima Džarmuša Ghost Dog, u potpunosti inspirisanog Hagakureom, znao šta radi kada se opredelio da film naslovi sa Put samuraja (prim.aut.)

11 „Ova knjiga je prepuna radosti i slobode ljudi koji žive pod zabranom rigidne društvene moralnosti“, u Jukio Mišima, Samurajska etika i moderni Japan, Liber, Beograd, 2009, str. 17.

12 Jukio Mišima, „Pad anđela”, u More plodnosti, AED studio/Rad, Beograd, 2008, str. 92.

13 Da li je slučajnost činjenica da se prvi značajan Mišimin roman zove Ispovest maske (prim.aut.)

14 Jukio Mišima, Samurajska etika i moderni Japan, Liber, Beograd, 2009, str. 79.

15 „Mišimina toliko smišljeno pripremana smrt jedno je od njegovih dela“, Margarit Jursenar, u „Mišima ili vizija praznine”, Izabrani eseji, Nolit, Beograd, 1990, str. 122.

16 Rade Jarak, Maska, www.knjigomat.com/detail.asp?iNews=796&iType=4.

17 Ibid.

19 Jukio Mišima, „Hram svitanja”, u More plodnosti, AED studio /Rad, Beograd, 2008, str. 25.

19 „Ubistvo što ga je Isao počinio, i njegovo samoubistvo, kao da su bili blistave večernje zvezde glasnici, u noći ispunjenoj svetlucavim sazvežđima, koji su pokazali put do Incidenta od dvadeset šestog februara. Naravno, ubice su se nadale zori, ali materijalizovala se noć.“. Ibid., str. 20-21.

20 Jukio Mišima, Mornar koji je izneverio more, IPS, Beograd, 2009, str. 35.

21 Džon Nejten, Mišima… život bez kompromisa, Ukronija, Beograd, 2008, str. 10.

22 „Mišima opisuje Patriotizam kao ni komediju ni tragediju, već kao priču o blaženstvu.“, Ibid., str. 114.

23 „Žena o svom mužu treba da misli kao o gospodaru.“ (citat iz knjige Hagakure), Jukio Mišima, Samurajska etika i moderni Japan, Liber, Beograd, 2009, str.59.

24 Konačno hodočašće ljubavnika ka smrti (prim. aut.)

25 Hirohito, Car o kome je reč, „dobiće“, decenijama kasnije, još dva života, Mišimin i Moritin. Razmotrićemo mogućnosti identifikacije Takejame i Mišime (prim. aut.)

26 Džon Nejten, Mišima… život bez kompromisa, Ukronija, Beograd, 2008, str. 115.

27 Ibid.

28 „Kada se zadovolje svi ostali prohtevi, smrt postaje naša jedina nezadovoljena želja.“ u Jukio Mišima, Samurajska etika i moderni Japan, Liber, Beograd, 2009, str.59.

29 Margarit Jursenar, u „Mišima ili vizija praznine”, Izabrani eseji, Nolit, Beograd, 1990, str. 167.

30 Jukio Mišima, „Pad anđela”, u More plodnosti, AED studio/Rad, Beograd, 2008, str. 40.

31 Ibid., str. 86.

32 Margarit Jursenar, u „Mišima ili vizija praznine”, Izabrani eseji, Nolit, Beograd, 1990, str. 121.

33 Ibid., str. 132.

34 Ibid., str. 121.

35 Jukio Mišima, Zlatni paviljon, Nolit, Beograd, 2006, str. 76.

36 „Ponekad mislim da bi bilo bolje da sam mrtav. Jer, moji planovi mogu da se ostvare na dalekoj strani smrti. Jer tamo mogu da pronađem pravu perspektivu. Uraditi to dok sam živ, teže je od težeg.“, JukioMišima, „Pad anđela”, uMore plodnosti, AED studio/Rad, Beograd, 2008, str. 109.

37 Margarit Jursenar, u „Mišima ili vizija praznine”, Izabrani eseji, Nolit, Beograd, 1990, str. 187.

38 Jukio Mišima, „Sunce i čelik”, u Tri priče o ljubavi i smrti, Srpsko-japansko društvo „Beograd-Tokio“, Beograd, 2009, str. 97.

39 Nema plastičnijeg opisa erotizma smrti od navoda o samoubistvu Šunsukeove treće žene iz Zabranjenih boja: „Nije bilo lako ni razdvojiti njihova mrtva tela. Stopili su se zajedno kao papirne maramice, delovalo je kao da su delili istu kožu.“, u Jukio Mišima, Zabranjene boje, IPS, Beograd, 2010, str. 17.

40 Jukio Mišima, Zlatni paviljon, Nolit, Beograd, 2006, str. 123.

41 Jukio Mišima, Mornar koji je izneverio more, IPS, Beograd, 2009, str. 50.

42 „…ništa, ni razumevanje ni dela, nije ravno radosti koju čovek oseća kad otplovi u daljinu.“, u Jukio Mišima, Zlatni paviljon, Nolit, Beograd, 2006, str. 237.

43 Jukio Mišima, Zabranjene boje, IPS, Beograd, 2010, str. 131.

44 Jukio Mišima, Šumor valova, „Zora“, Zagreb, 1958, str. 117.

45 JukioMišima, „Prolećni sneg”, u More plodnosti, AED studio/Rad, Beograd, 2008, str. 62.

46 Jukio Mišima, „Sunce i čelik”, u Tri priče o ljubavi i smrti, Srpsko-japansko društvo „Beograd-Tokio“, Beograd, 2009, str. 85.

47 Jukio Mišima, „Pomamni konj”, u More plodnosti, AED studio/Rad, Beograd, 2008, str. 295.

48 Ibid.

49 Jukio Mišima, Zabranjene boje, IPS, Beograd, 2010, str. 66.

50 Ibid.

51 Jukio Mišima, Mornar koji je izneverio more, IPS, Beograd, 2009,

str. 44.

52 Jukio Mišima, Zabranjene boje, IPS, Beograd, 2010, str. 9.

53 Jukio Mišima, „Pomamni konj”, u More plodnosti, AED studio /Rad, Beograd, 2008, str. 95-96.

54 Pitanje je šta bi Tolstoj rekao nakon smrti na železničkoj stanici u Astapovu (prim.aut.)

55 Jukio Mišima, Zlatni paviljon, Nolit, Beograd, 2006, str. 282.

56 Margarit Jursenar, u „Mišima ili vizija praznine”, Izabrani eseji, Nolit, Beograd, 1990, str. 187.

 

[Baudrillard]

JUKIO MIŠIMA – ISPOVEST MASKE


”Ispovest maske” je prvo veće delo japanskog pisca Jukia Mišime. Napisao ga je u svojoj 24-toj godini. U njemu se briljantno opisuje ”stvaranje” homoseksualca, počev od njegovog rođenja, te način na koji on mora da maskira svoje seksualne naklonosti od društva u kome živi. Knjiga prikazuje njegovo mazohističko fantaziranje, preokupaciju sopstvenim telom i njegovom lepotom, te iskazivanu bojazan da lepota tela može da prođe, što je teško prihvatljivo. Evidentna je uzbuđenost mladog junaka pojmovima krvi i smrti uopšte. U velikoj meri knjiga je, naravno, autobiografska i pisana je pod znatnim uticajem evropske književnosti koju je Mišima već tada dobro poznavao, daleko bolje nego što vecina evropskih pisaca poznaje bogatu japansku književnost.

Ako bi letimično bacili pogled na istoriju japanske književnosti, sigurno bi uočili nemali broj kvalitetnih pisaca koji su svojim književnim delima duboko utisnuli tragove u kulturnu baštinu zemlje izlazećeg sunca. Takav pogled bi možda bio i dovoljan da se stekne utisak, ili pak impresija, ali nikad nije na odmet zagrebati mao dublje i proceniti od kakvog je materijala skelet koji pokreće bilo koje telo (u ovom slučaju književno telo jedne zemlje). U samoj suštini, ili književnoj kičmi, urezana su četiri imena. To su: Rjonsuke Akutagava, Jasunari Kavabata, Jukio Mišima i Kenzaburo Oe. Četvorka koja bi se s pravom mogla smarati esencijalnim stubom tradicije pera i zaobići je (kojim nenamernim slučajem) prilikom priče o japanskoj književnosti, bili bi isto kao i izostaviti iz japanskog kulturnog života origami ili čajnu ceremoniju tj. kult čaja (ca-no-ju), ili u domenu japanskog ratničkog duha ne spomenuti zen, samuraje i katanu, ili japansku umetnosti osiromašiti za haiku poeziju i sumije slikarstvo.

Oni su – ne samo kao pisci svojim delom već i kao ljudi svojim životom – predstavljali sinove nacije, ili kako bi to možda mundani astrolozi rekli; produženu ruku nacije, jer otelovljuju Japan u malom. Kavabatinih Hiljadu ždralova, Mišimin Zlatni Paviljon, Akutagavin Rašomon, Kenzaburove Lovine… jesu mikroskop jedne zemlje ispisan na hartiji u tvrdom povezu. E sad, dalja selekcija bi bila stvar individualnog izbora. Što se mene tiče, priznajem da su me Akutagavine priče fascinirale, Kavabatina Lepota i Tuga raznežila, ali bi ipak izdvojio ime koje lično smatram sinonimom za Japan. To je Jukio Mišima.

Rođen je jedne prohladne zimske noći u prostranoj porodičnoj kući na periferiji Tokija, kao Kimitake Hiraoka (Jukio Mišima je pseudonim). Skoro celo detinjstvo (od rođenja do 12. godine) proveo je pod posesivnim nadzorom svoje babe Nacue Nagai. Samo dva meseca nakon što je po prvi put ugledao ovaj svet, ona ga je odvojila od roditelja i sve sa sa kolevkom premestila kod sebe, u prizemlje kuće. Vremenom je uspostavila potpunu dominaciju nad životom unuka: majka i otac su ga viđala samo pod njenim uslovima (pratili ga u školu, jednom nedeljno su imali termin za posetu svom detetu…), za društvo mu je odabrala tri starije rođake s kojim je igrao origami jer je smatrala da su dečaci opasno društvo za njega, dok bi iz kuće izlazio veoma retko.

Nemoćan da se odupre okolnostima, već prvih godina života razvija dečiju antipatiju prema stvarnosti povlačeći se u svet mašte, knjiga, bajki… Taj svet, kako ga on naziva u „Ispovestima maske“ je svet „Noći, Krvi i Smrti“, i koliko god izgledalo paradoksalno, on mu pomaže da se bori protiv neumitne stvarnosti. Kofer bakine zaostavštine bio je poprilično težak za ruke dvanaestogodišnjaka otpremljenog u dom svojih roditelja nekoliko meseci pre Nacuine smrti. Pripremila ga je za latentni homosekualizam koji je počeo da ga muči prilikom ulaska u pubertet, i svojim učestalim pričama o davnom i srećnom životu podstakla mu čežnju (iliti privrženost) ka prošlosti i tradiciji: čežnju ka „romantičnom agonijom“, i bez obzira što se stvari po prispeću u roditeljsku kuću u Mišiminom životu „normalizuju“ kad po prvi put uistinu postaje svestan majčine ljubavi, duh odgoja pod okriljem bake Nacu ostao je duboko pečatiran u njegovoh duši i u mnogome uslovio kasniji tok događaja.

Po završetku Drugog svetskog rata, u ruinama Tokija pred pragom „amerikanizacije“ Kimitake, koristeći pseudonim Jukio Mišima, objavljuje dva ne toliko zapažena romana, da bi ga treći (autobiografski) „Ispovest maske“ odmah nakon objavljivanja 1950. godine, lansirao u sam vrh japanskog književnog sveta. Taj roman danas u Japanu uživa status klasika. Nakon njega nižu se; „Žeđ za ljubavlju“, „Zabranjenje boje“, „Zlatni paviljon“, „Mornar koji je izneverio more“, tetralogija „More plodnosti.“ Osim četrdesetak romana Mišimin izuzetno plodan književni opus čine i osamnaest pozorišnih drama i dvadeset tomova priča, kao i nekoliko eseja. Pod japanskom zastavom bio je tri puta nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, i 1968. godine to prestižno priznanje zaista se udomljuje na ostvrskom tlu, ali pod krovom Mišiminog mentora i cenjenog kolege – Jasunari Kavabate.

Zadnjih godina života vođen patriotskim pobudama poznati pisac pristupa vojnoj obuci, nakon čega osniva sopstvenu gardu za odbranu tradicionalnih vrednosti Japana. Da li je pokretač te odluke bio zaista Mišim patriotizam – teško je reći. U svakom slučaju, on je poslužio kao sredstvo za osnivanje militarne grupe, koja je opet bila sredstvo za postizanje ličnog kraja. Mišima je pristupio obuci jer je želeo da postane ratnik tj. samuraj. U njegovog šemi stvari pripremati se za samuraja značilo je pripremati se za smrt koja ga je oduvek fascinirala. U fantazijama iz mladosti lepotu je izjednačavao sa ekstazom smrti, a sebe doživljavao kao „poslednjeg nalednika tradicije japanske lepote“. Takva logika koja kaže da je prirprema za samuraja zapravo označavala mogućnost da se umre junačkom smrću u potpunosti mu je opsedala misli zadnjih godina života. Ali tu je bilo i nešto drugo; u smrti je (koliko god nam zvučalo čudno) pronašao princip koji objedinjuje večne suprotnosti umetnosti i fizičke akcije, suprotnosti pera i mača.

Par meseci nakon sto je završio svoje poslednje (remek) delo „More plodnosti“ poznati pisac sa svojom vojnom grupacijom vrši dugo pripreman puč u Icigaji s namerom da odbrambenim snagama Japana vrati dostojanstvo nacionalne armije. Puč nije uspeo i Mišima okončava svoj život na samurajski način: harakirijem 25. novembra 1970. godine u 45. godini života.

Zoran Zelić