Somebody74
Poznat
- Poruka
- 7.985
Jugonostalgija
Nije ovog 29. novembra, ni prošlog - poodavno je Srbiju napao talas jugonostalgije. Krenuo je verovatno još onda kada je građane minuo prvi petooktobarski zanos, a svoj vrhunac doživeo krajem prošle decenije. Ima i nekih dokaza o tome
Prošle godine objavljeno istraživanje „Novosti iz prošlosti" pokazalo je da 70 odsto građana žali što se Jugoslavija raspala. Tek otprilike svaki dvadeseti suze je ronio za počivšom državom zato što je bio emotivno vezan za nju, dok je 40 odsto njih žalilo zato što je ona omogućavala bolji i lakši, mirniji i bezbedniji život. Skoro trideset odsto njih navelo je još neki pragmatičan razlog. I nije neobično onda što je 82 odsto ljudi reklo da se u es-ef-er-joti bolje živelo nego danas. Ali srpska su posla, ne čudo, to što je uz sve to naricanje, crninu i sveće skoro polovina izjavila da je stvaranje Jugoslavije bila greška.
Imala je bivša zemlja svojih zaista svetlih trenutaka. Recimo, svi su imali jednak pristup obrazovanju. Novac nije bio merilo (baš) svih stvari, iako su i komunisti bili alavi na njega jednako kao i sadašnji nekomunisti. I sela danas imaju internet, a teško bi imala i struju da je tih decenija vladao današnji divlji kapitalizam i današnja država. I tu sigurno nije kraj.
Ali u nezaboravu je i doba izvan vladavine lagodnog života Ante Markovića. Jeste da su u Markovićevo vreme dolazili predstavnici „Sonija" da se lično uvere da ih neko ne vuče za nos naručujući televizore za 100 miliona dolara, ali je nekih pet-šest godina ranije moja majka - baš kao i ostatak naroda - šećer i ulje kupovala uz bonove. Važili su i za prašak. Kola su se vozila na par-nepar. Omiljeni odgovor trgovaca bio je „nema", „nestalo je", „dođite za nedelju/mesec dana". To je bilo u vreme stabilizacije. Prevedeno na razumljiv jezik, u vreme kada je bivša država praktično bankrotirala jer je finansirala životni standard koji je bio iznad onoga što se proizvodilo. I kada se raspala, bivša država nije delila samo zgrade ambasade, nego i pozamašan dug od nekih pet milijardi dolara koji se do kraja decenije udvostručio. Koliko da se razumemo, današnjih pet milijardi dolara je mnogo manje od pet milijardi pre 20 godina.
To su, na kraju na krajeva, samo pitanja koja se tiču stomaka. Ako bismo uvrstili i ona koja se tiču glave, verovatno bi slika o nekadašnjoj zajednici naroda i narodnosti izgledala još manje idilično. Ili su stvari još jednostavnije: žalimo li za Jugoslavijom u prošlosti ili nad Srbijom u sadašnjosti?
Rade Stanić, Beograd
Nije ovog 29. novembra, ni prošlog - poodavno je Srbiju napao talas jugonostalgije. Krenuo je verovatno još onda kada je građane minuo prvi petooktobarski zanos, a svoj vrhunac doživeo krajem prošle decenije. Ima i nekih dokaza o tome
Prošle godine objavljeno istraživanje „Novosti iz prošlosti" pokazalo je da 70 odsto građana žali što se Jugoslavija raspala. Tek otprilike svaki dvadeseti suze je ronio za počivšom državom zato što je bio emotivno vezan za nju, dok je 40 odsto njih žalilo zato što je ona omogućavala bolji i lakši, mirniji i bezbedniji život. Skoro trideset odsto njih navelo je još neki pragmatičan razlog. I nije neobično onda što je 82 odsto ljudi reklo da se u es-ef-er-joti bolje živelo nego danas. Ali srpska su posla, ne čudo, to što je uz sve to naricanje, crninu i sveće skoro polovina izjavila da je stvaranje Jugoslavije bila greška.
Imala je bivša zemlja svojih zaista svetlih trenutaka. Recimo, svi su imali jednak pristup obrazovanju. Novac nije bio merilo (baš) svih stvari, iako su i komunisti bili alavi na njega jednako kao i sadašnji nekomunisti. I sela danas imaju internet, a teško bi imala i struju da je tih decenija vladao današnji divlji kapitalizam i današnja država. I tu sigurno nije kraj.
Ali u nezaboravu je i doba izvan vladavine lagodnog života Ante Markovića. Jeste da su u Markovićevo vreme dolazili predstavnici „Sonija" da se lično uvere da ih neko ne vuče za nos naručujući televizore za 100 miliona dolara, ali je nekih pet-šest godina ranije moja majka - baš kao i ostatak naroda - šećer i ulje kupovala uz bonove. Važili su i za prašak. Kola su se vozila na par-nepar. Omiljeni odgovor trgovaca bio je „nema", „nestalo je", „dođite za nedelju/mesec dana". To je bilo u vreme stabilizacije. Prevedeno na razumljiv jezik, u vreme kada je bivša država praktično bankrotirala jer je finansirala životni standard koji je bio iznad onoga što se proizvodilo. I kada se raspala, bivša država nije delila samo zgrade ambasade, nego i pozamašan dug od nekih pet milijardi dolara koji se do kraja decenije udvostručio. Koliko da se razumemo, današnjih pet milijardi dolara je mnogo manje od pet milijardi pre 20 godina.
To su, na kraju na krajeva, samo pitanja koja se tiču stomaka. Ako bismo uvrstili i ona koja se tiču glave, verovatno bi slika o nekadašnjoj zajednici naroda i narodnosti izgledala još manje idilično. Ili su stvari još jednostavnije: žalimo li za Jugoslavijom u prošlosti ili nad Srbijom u sadašnjosti?
Rade Stanić, Beograd
Poslednja izmena:
ljudi su razočarani u kojekakve nacionalne "oslobodioce" i kapitaliste, svi se sećaju brozovog vremena kao vremena blagostanja.
.
