Rodio se 23. decembra 1881. u Mogeru u Španiji. Obrazovao se na Jezuitskoj akademiji blizu Kadiza. Studirao je pravo na Univerzitetu u Sevilji, ali ga je 1899. napustio da bi se posvetio književnosti. Bio je jedan od pesnika Generacije '98. Smatran je predstavnikom romantizima ali se njegov rad vremenom udaljavao od romantizma. Zastupao je tzv. čistu poeziju.
U Madrid jedoselio 1900. i tu upoznaje Rubena Darija, uglednog pesnika španskog modernizma, čija je poezija imala velik uticaj na mladog Himeneza. Iste godine Himenez objavljuje svoja prva dela, pesme Ninfeas i Almas de Violeta.
Godine 1901, posle očeve smrti, dospeo je u psihijatrijsku bolnicu Castell d'Andorte de Le Bouscat u Francuskoj . Tu se zainteresovao za poeziju francuskih simbolista koja je u njemu izazivala melanholična osećanja.[2] U septembru 1901. vratio se u Madrid, gde je smešten u bolnicu Rozario u kojoj provodi dve godine.[3] Za vreme boravka u bolnici organizovao je okupljanja kojima su prisustvovali Mačado, Valje-Inklan, Benavente i drugi.[4]
Nova kriza ga „hvata“ 1905. godine i odvodi ga u Moger, njegovo rodno mesto. Na ovom putu nastaje pesma El viaje definitivо, koju je napisao pod uticajem simbolizma.[4] U ovoj pesmi on se približava temi smrti, kao činjenici od značaja za svet u celini. Želeo je da istakne činjenicu da mnogo ljudi umire svaki dan, ali svet nastavlja da postoji, da se okreće. Smrt je nastavak života u celini, nešto neizbežno, nešto što je sastavni deo života. Pesnik naglašava i da se svake godine rodi mnogo ljudi. Na taj način oni zamenjuju sve one umrle, čime se održava ravnoteža i omogućava postojanje života uopšte.[5]
Iste godine nastaje i pesma "Platero y yo", objavljena tek 1914. i prevedena na mnoge svetske jezike. Jedino je Servantesov Don Kihot preveden na više jezika. U narednim godinama Himenezova depresija je sve dublja, prvenstveno zbog pogoršane ekonomske situacije njegove porodice.
Najznačajnije Hinenezove zbirke poezije su Poesías escogidas (1917), Segunda antología poética (1922), Canción(1936) i Tercera antología (1957).
Uticaj modernizma se može doživeti kroz njegova prva dela, ali njegova poezija uskoro dobija svoja obeležja, kao i Bekerova, postaje neopisiva, sa izrazitim osećajem duhovnosti, kao i suptilnim lirskim stanjem uz odgovarajući muzički jezik. Međutim umetnost Huana Ramona ne može se svrstati ni u jedan pravac, iako simbolizam, pretpostavlja se zvanično, utiče na njegovu umetnost do samog kraja. Tokom godina njegov stil se iskristalisao, uvek u potrazi za apsolutnom lepotom poezije i duha koji pokušava da se ujedini sa onim svojim najbitnijim lirskim enterijerom, u isto vreme trudeći se da bude metafizički i apstraktano nastrojen, kao što se može videti u Baladas de Primavera (1910) o La soledad sonora (1911).
Huan Ramon odlazi u Ameriku 1916. godine, da bi se oženio Senobijom. Ovaj događaj će biti presudan za njegov dalji život i rad. Delo Diario de un poeta recién casado (1917), pisano tokom njegovog putovanja u SAD, gde se upoznao i oženio Senobijom, predstavlja jedno od značajnih dela španske poezije. Sadrži ritmove inspirisane „pulsiranjem“ mora, slobodan stih, prozu, kao i duhovite i ironične sugestije. Ova knjiga predstavlja himnu ženi, priču o morskom svetu i SAD. Kao što je i obećao, napisao je svojoj voljenoj najlepšu knjigu pesama ikada napisanu. Još jednom je izneo svoju poeziju kao čistu, sa veoma intelektualnom lirikom. Čitaoci je često nisu razumeli.
Delo Eternidades (1918) bilo je jedno od najuticajnijih u španskoj poeziji prošlog veka. Međutim, novi trendovi dolaze u Španiju u kasnim devedesetim godinama, posebno nadrealizam. Sledeće godine objavljeno je delo Piedra y cielo (1919).La estación total je delo koje predstavlja vrhunac njegove poezije, napisano između 1923. i 1936. godine, iako se nije objavilo do 1946. godine.
Poistovećivanje pesnika sa lepotom, sa punoćom onoga što je realno, sa svetom, je skoro apsolutna. Reč kombinuje apstrakciju i realnost. Pesnik u svojoj potpunosti je, za Huana, onaj koji postiže opštenje sa univerzumom, onaj suzdržani, bez sumnje, njegov sopstveni glas.
Portret Senobije
Pisma u prozi, od kojih će kasnije nastati opsežna kolekcija Españoles de tres mundos (1942), počele da se pojavljuju u novinama i magazinima u godinama neposredno pre njegovog izgnanstva.
U Americi je napisao Romances de Coral Gables (1948) i Animal de fondo(1949 ). U delu Animal de fondo simbolizam je izražen bliskim jezikom imanentne religioznosti i panteistički.
Godine 1936, po izbijanju Španskog građanskog rata bio je primoran da napusti Španiju. Kuba i Portoriko su bile zemlje njegovog boravka. Sa Senobijom je 1950. otišao u Portoriko, i to je postao njihov novi dom. Godinu dana kasnije Senobija je morala na operaciju, jer je obolela od raka. Njeno stanje se pogoršalo 1954. godine. Huanu je 25. oktobra 1956. godine dodeljena Nobelova nagrada za književnost, a samo tri dana kasnije umire njegova supruga u bolnici. Od tog trenutka Huan se povlači u sebe, ne izlazi iz kuće, i provodi vreme u potpunoj tami. Posle 2 godine, na istoj klinici umire i on, 29. maja 1958. Huanov nećak je oba tela preneo u Španiju, jer je to bila jedna od njihovih poslednjih želja. Oboje su sahranjeni u njegovom rodnom gradu Mogueru.[4]
Govor snova
Ja nisam ja.
Onaj sam
koji pored mene nevidljivo ide
koga, katkad, vidim,
koga zaboravljam, katkad.
Onaj što spokojno ćuti kad govorim,
onaj što oprašta blago kada mrzim,
onaj što je tamo gde ja nisam,
onaj što ostaće uspravan kada umrem.
...........
Poezija
Poezija; rosa
svake zore; kći
svake noći; sveža, čista
istina poslednjih zvezda
nad blagom istinom
prvih cvetova!
Rosa, poezija;
jutarnje padanje kiše s neba na zemlju!
..........
Tuge
Sivi spoj slepih časova
opkoljava nas i lovi,
kao talasi, kao oblaci,
grozomorni, teški,
kao tuge,
kojim nas daruju.
Gde smo?
Šta hoće ove tuge?
Zašto nam prilaze,
i kuda vode...
Uvek iste,
na isti način.
Nagota im tolika
da to više i nije.
Na nejav i na nenad
lice, i na stud,
koji ništa ne nudi,
i ništa ne čeka.
Niti ih ubijamo,
niti nas ubijaju!
Samo rastu, bez predaha,
u ne znam šta,
bez ičeg u šta bi zurile,
i slepe...
U Madrid jedoselio 1900. i tu upoznaje Rubena Darija, uglednog pesnika španskog modernizma, čija je poezija imala velik uticaj na mladog Himeneza. Iste godine Himenez objavljuje svoja prva dela, pesme Ninfeas i Almas de Violeta.
Godine 1901, posle očeve smrti, dospeo je u psihijatrijsku bolnicu Castell d'Andorte de Le Bouscat u Francuskoj . Tu se zainteresovao za poeziju francuskih simbolista koja je u njemu izazivala melanholična osećanja.[2] U septembru 1901. vratio se u Madrid, gde je smešten u bolnicu Rozario u kojoj provodi dve godine.[3] Za vreme boravka u bolnici organizovao je okupljanja kojima su prisustvovali Mačado, Valje-Inklan, Benavente i drugi.[4]
Nova kriza ga „hvata“ 1905. godine i odvodi ga u Moger, njegovo rodno mesto. Na ovom putu nastaje pesma El viaje definitivо, koju je napisao pod uticajem simbolizma.[4] U ovoj pesmi on se približava temi smrti, kao činjenici od značaja za svet u celini. Želeo je da istakne činjenicu da mnogo ljudi umire svaki dan, ali svet nastavlja da postoji, da se okreće. Smrt je nastavak života u celini, nešto neizbežno, nešto što je sastavni deo života. Pesnik naglašava i da se svake godine rodi mnogo ljudi. Na taj način oni zamenjuju sve one umrle, čime se održava ravnoteža i omogućava postojanje života uopšte.[5]
Iste godine nastaje i pesma "Platero y yo", objavljena tek 1914. i prevedena na mnoge svetske jezike. Jedino je Servantesov Don Kihot preveden na više jezika. U narednim godinama Himenezova depresija je sve dublja, prvenstveno zbog pogoršane ekonomske situacije njegove porodice.
Najznačajnije Hinenezove zbirke poezije su Poesías escogidas (1917), Segunda antología poética (1922), Canción(1936) i Tercera antología (1957).
Uticaj modernizma se može doživeti kroz njegova prva dela, ali njegova poezija uskoro dobija svoja obeležja, kao i Bekerova, postaje neopisiva, sa izrazitim osećajem duhovnosti, kao i suptilnim lirskim stanjem uz odgovarajući muzički jezik. Međutim umetnost Huana Ramona ne može se svrstati ni u jedan pravac, iako simbolizam, pretpostavlja se zvanično, utiče na njegovu umetnost do samog kraja. Tokom godina njegov stil se iskristalisao, uvek u potrazi za apsolutnom lepotom poezije i duha koji pokušava da se ujedini sa onim svojim najbitnijim lirskim enterijerom, u isto vreme trudeći se da bude metafizički i apstraktano nastrojen, kao što se može videti u Baladas de Primavera (1910) o La soledad sonora (1911).
Huan Ramon odlazi u Ameriku 1916. godine, da bi se oženio Senobijom. Ovaj događaj će biti presudan za njegov dalji život i rad. Delo Diario de un poeta recién casado (1917), pisano tokom njegovog putovanja u SAD, gde se upoznao i oženio Senobijom, predstavlja jedno od značajnih dela španske poezije. Sadrži ritmove inspirisane „pulsiranjem“ mora, slobodan stih, prozu, kao i duhovite i ironične sugestije. Ova knjiga predstavlja himnu ženi, priču o morskom svetu i SAD. Kao što je i obećao, napisao je svojoj voljenoj najlepšu knjigu pesama ikada napisanu. Još jednom je izneo svoju poeziju kao čistu, sa veoma intelektualnom lirikom. Čitaoci je često nisu razumeli.
Delo Eternidades (1918) bilo je jedno od najuticajnijih u španskoj poeziji prošlog veka. Međutim, novi trendovi dolaze u Španiju u kasnim devedesetim godinama, posebno nadrealizam. Sledeće godine objavljeno je delo Piedra y cielo (1919).La estación total je delo koje predstavlja vrhunac njegove poezije, napisano između 1923. i 1936. godine, iako se nije objavilo do 1946. godine.
Poistovećivanje pesnika sa lepotom, sa punoćom onoga što je realno, sa svetom, je skoro apsolutna. Reč kombinuje apstrakciju i realnost. Pesnik u svojoj potpunosti je, za Huana, onaj koji postiže opštenje sa univerzumom, onaj suzdržani, bez sumnje, njegov sopstveni glas.
Portret Senobije
Pisma u prozi, od kojih će kasnije nastati opsežna kolekcija Españoles de tres mundos (1942), počele da se pojavljuju u novinama i magazinima u godinama neposredno pre njegovog izgnanstva.
U Americi je napisao Romances de Coral Gables (1948) i Animal de fondo(1949 ). U delu Animal de fondo simbolizam je izražen bliskim jezikom imanentne religioznosti i panteistički.
Godine 1936, po izbijanju Španskog građanskog rata bio je primoran da napusti Španiju. Kuba i Portoriko su bile zemlje njegovog boravka. Sa Senobijom je 1950. otišao u Portoriko, i to je postao njihov novi dom. Godinu dana kasnije Senobija je morala na operaciju, jer je obolela od raka. Njeno stanje se pogoršalo 1954. godine. Huanu je 25. oktobra 1956. godine dodeljena Nobelova nagrada za književnost, a samo tri dana kasnije umire njegova supruga u bolnici. Od tog trenutka Huan se povlači u sebe, ne izlazi iz kuće, i provodi vreme u potpunoj tami. Posle 2 godine, na istoj klinici umire i on, 29. maja 1958. Huanov nećak je oba tela preneo u Španiju, jer je to bila jedna od njihovih poslednjih želja. Oboje su sahranjeni u njegovom rodnom gradu Mogueru.[4]
Govor snova
Ja nisam ja.
Onaj sam
koji pored mene nevidljivo ide
koga, katkad, vidim,
koga zaboravljam, katkad.
Onaj što spokojno ćuti kad govorim,
onaj što oprašta blago kada mrzim,
onaj što je tamo gde ja nisam,
onaj što ostaće uspravan kada umrem.
...........
Poezija
Poezija; rosa
svake zore; kći
svake noći; sveža, čista
istina poslednjih zvezda
nad blagom istinom
prvih cvetova!
Rosa, poezija;
jutarnje padanje kiše s neba na zemlju!
..........
Tuge
Sivi spoj slepih časova
opkoljava nas i lovi,
kao talasi, kao oblaci,
grozomorni, teški,
kao tuge,
kojim nas daruju.
Gde smo?
Šta hoće ove tuge?
Zašto nam prilaze,
i kuda vode...
Uvek iste,
na isti način.
Nagota im tolika
da to više i nije.
Na nejav i na nenad
lice, i na stud,
koji ništa ne nudi,
i ništa ne čeka.
Niti ih ubijamo,
niti nas ubijaju!
Samo rastu, bez predaha,
u ne znam šta,
bez ičeg u šta bi zurile,
i slepe...
Poslednja izmena: