- Poruka
- 388.920
Zvali su ga poslednji pravi Beogradjanin
Ostareli obućar nevoljan da menja svoje manire, nije bio usamljen u osećaju opasnosti da se pravim Beograđanima izgubi svaki trag u Beogradu. Ipak, izgleda da je bilo suviše malo njegove bratije, o čemu svedoči propali pokušaj osnivanja društva "Beograđani na okupu".
Kako bi izrazio svoj jad i razlikovao se od svih novih komšija, poslednji pravi Beograđanin Jovan Radosni Radić, sa svojih 77 godina, počeo je da se oblači veoma neobično.
Na glavu svakoga jutra stavljao je kapu sa najrazličitijim grbovima i viteškim amblemima, na pleća navlači crni kaput, oblači viteške čakšire, a u rukama nosi neobičan štap i torbu. Sve kako bi ga neko lakše prepoznao i zapamtio.
List "Vreme" te subote 15. oktobra 1938. godine, odmah uz utešnu statistiku o davljenjima na beogradskim plažama i izvesnom Rizi koji puškom čuva "Vir smrti", i tekst o uhvaćenoj družini falsifikatora pasoša, objavio je priču o Jovanu Radosnom Radiću. Starinu su ljudi redovno viđali kako prolazi ulicom pevajući "Aoj, Barno, dobri Barno, šta je tebi dodijalo...".
"Jad jadujem i svakom ga kazujem. Kako da se mi pravi Beograđani ne izgubimo u ovom saboru cele Jugoslavije", počeo je svoje kazivanje Radić obučen u svoju uniformu.
Na pitanje kakva je to uniforma, odgovara:
"Ako niste znali, moje je ime Jovan Radosni Radić. Najstariji sam živi beogradski obućar. Ima neko vreme pa srce hoće da mi pukne. Žao mi Beograda, starog Beograda. Ex, sinko, da ti samo znaš kako je teško proći ovim gradom u kome smo se, nekada, svi znali između sebe i bili jedna porodica. Ovo u poslednje vreme, davi me nešto. Došli sa svih strana, osvojili Beograd došljaci, a nama se zatro trag. Kad ulicom idem, moram da ćutim, jer niti koga više znam, niti mene ko zna. Tako mi je u Beogradu, kao tamo u nekoj Bengaliji, za koju sam nešto čuo... I, onda, reših se: nakitiću se ovako odličjima i grbovima, da me kogod zaustavi, ne bi li tako s kim reč mogao progovoriti. Eh, lepo staro vreme, kada je svak svakoga znao, zaustavio na sokaku i progovorio neku. Možda će se još neko ugledati na mene, pa se uniformisati ovako... Ne bi li se mi, stari Beograđani, nekako raspoznali u ovoj golemoj gužvi..."
