Jovan Grčić Milenko (1846–1875)

[Nina]

„Najprijatnija iznenađenja za dobroga čitaoca predstavljaju književnici koje je istorija obeležila kao pisce drugog reda: zato što nisu mnogo slavni, nisu mnogo ni čitani,
tako da lepote njihovog dela, neočekivano otkrivene, donose iznenadnu i retku radost”, rekao je Milan Kašanin.

Jovan Grčić Milenko je jedan od tih pisaca drugoga reda, a prerana smrt nije mu dala da se razvije. Reč je o plemenitom liku, mladom i svežem, talentu znatnih mogućnosti i dozrelih uspeha... O piscu čije su istorijske zasluge neosporne.Kao liričar, nije išao samo „utrvenim stazama” niti bio imitator, nego je stvorio i dosta novog i izrazito svoga. Stvarao je jednu novu i svoju, vrlo zanimljivu i privlačnu, poeziju prirode, gde se pokazao kao izvrstan slikar predela i malih ljudi.

Imao je jaku sklonost ka meditaciji i razvijen unutrašnji duhovni život. Neke pesme odlikuju se plemenitošću osećanja, lepotom misli, muzikalnošću dikcije i ritma i idu u najbolje koje su kod nas napisane.Kao prozni pisac, možda je još zanimljiviji, značajniji i noviji. U pripoveci je realista, sa malo romantičnih i sentimentalnih preliva. U prozi ima odličnog humora, artizma i lirike. I pre Glišića, istovremeno sa Jakovom Ignjatovićem, pisao je veliku pripovetku iz seoskog života. Po mnogim svojim odlikama on je jedan od osnivača naše moderne proze.

Umro je u 29. godini. Od detinjstva je nosio klicu tuberkuloze, a sve svoje najbolje radove napisao je kao mlad student.

 

[Nina]

Rodio se u selu Čerević, u Sremu, 15. novembra 1846. godine. Selo je na Dunavu, što pogoduje razvijenoj trgovini u prvoj polovini 19. veka. Trgovci su najčešće posrbljeni Grci i Cincari. Pravo prezime njegove porodice bilo je Grčki, a onda je sam uzeo prezime Grčić da jače naglasi svoje srpstvo.

Velika ljubav iz detinjstva bila mu je Milena Stefanović. Bili su susedi, voleli su se nežno i bezazleno, oboje bolešljivi. On se, po njenom imenu, u književnosti nazvao Milenko. Prvi put se potpisao kao Milenko pod pesmom „Zaplakaće”, u Danici štampanoj 1805. godine, kada je Milena već bila umrla. Milena je umrla kada je on bio u gimnaziji u Požunu, gde je radio u književnom đačkom društvu Sloboda. Odatle je prešao u Beč da uči medicinu. Godine 1867. dobio je stipendiju Matice srpske. Sem studiranja, u Beču je intenzivno radio na svom književnom obrazovanju i usavršavanju. Prevodio je Getea, Hajnea, Lenaua (za Danicu).

U Srbadiji, pred samu smrt, štampao je Mozaik, ali ne pod svojim imenom, nego sa tri krstića. Taj ciklus je bio posvetio Lazi Kostiću, jer je on bio jedan od onih koji su ga razumeli i podsticali da radi. Zabeleženo je da je Mozaik izazvao senzaciju i da su ga hvalili i neprijatelji pesnikovi, ali priznanje je stiglo kasno: Jovan Grčić Milenko je bio na samrti.

Tek posle smrti savremenici su uvideli koga su izgubili. Usledilo je pisanje o njegovom radu ili pisanje pesama u spomen na njega, ali uspomena na Grčića Milenka u književnim krugovima brzo je izbledela i godinama posle smrti časopisi su štampali njegove neobjavljene pesme. Neobjavljeni rukopisi su čuvani u porodici sve do 1914, kada su nepovratno propali.

 

[Nina]

Poezija Jovana Grčića Milenka je raznovrsna i brojna za tako mladog čoveka: stvarao je samo deset godina. Pevao je o devojci, majci, o svom narodu, prirodi, o smrti, o ljubavi. Gotovo sve ljubavne pesme posvetio je Mileni. Fruška gora, Planinska slika, Zabava na selu, Svečani trenutak, Na Dunav, ući će u najbolje pesme naše lirike.Pripadao je delimično romantičnom naraštaju. Romantizmu duguje svoje vaspitanje, svoju prirodu, ali istovremeno bio je trezven, inteligentan mlad čovek, sklon realizmu i voleo je racionalizam. U njemu su se preplitala, borila i sukobljavala romantična i realistička shvatanja.
Nikada nije bio popularan, nikad sa oduševljenjem dočekivan, hvaljen i uznošen. Njegov rad bio je tih, razvitak postepen, život kratak, uspeh spor.

 

[Nina]

Jedna pripovetka

Najmanje je poznat i najslabije ocenjen kao prozni pisac. Ni njegovi savremenici, niko nije u njemu prepoznao prvoklasnog pripovedača i jednog od začetnika nove pripovetke. Napisao je samo jednu pripovetku, pa i nju ostavio nedovršenu. Reč je o Sremskoj ruži, sa velikim uvodom, koji je u stvari zasebna pripovetka: „U gostionici kod ’Polu-zvezde’ na imendan šantavog torbara”. Očito da je priča zamišljena vrlo široko, ali je u osnovi realistična. Ona je izgleda trebalo da bude roman, šteta je što bez obzira na žanr nije dovršena. Delo nema jedinstva i ne vidi se tek započeta radnja. Kompozicija je neobična i jedinstvena u svoj našoj prozi: roman se sastoji od pričanja, dijaloga, uspomena, piščevih razmišljanja, putovanja, stihova, opisa, bez pravog događaja. Podseća Grčićevo pripovedanje na manir velikog Prusta.

Uvod u pripovetku ili roman je završen i na osnovu njega se može i govoriti o Grčiću Milenku kao proznom piscu. Odmah se zapažaju izvanredno dobro pogođeni ton seljačkog pričanja, izvrsni opisi figura, kuća, predela i moć uobrazilje, bogat jezik i živost izlaganja. Izvrstan je opis zime u selu, trgovčića i poštara, seljaka, izgled bircuza u kome torbar priča. Zatim, slikovite reči, fraze, figure oslikavaju i predele, i ljude, i predmete. Na primer, opis peći, brkovi torbarevi, trule stepenice, vetar, planina... Zalud će se tražiti slična pripovetka u našoj književnosti.

Branka Radovanović