Јован Бабунски

kumanovo

kumanovo

Domaćin
Poruka
3.096
И седамдесете године прошлога столећа златни су листићи српске историје.
— Невесињска пушка одјекнула је у целом Српству.
С Херцеговачким устанком затреперила је свака српска душа и душа свих балканских хришћана.
А године 1876,1877.—78., мала, и још зависна Србија, целом је свету показала праву своју, и природну улогу у Српству и на Словенском југу.
— Од бомбардовања Београда, никада нису толико нарасле наде српскога света као у ово доба. Онда су проговорили и неми споменици у неослобођеним земљама српским: тврђаве и куле Кра.ъевића Марка; порушене цркве и манастири, задуж-

бине великих људи у старој српској држави ; оживеле су традиције и предања; препеваване су песме о витешким делима старих јунака и нове спеваване... Србија је била најлепша и најмилија зем.ъа на свету! А учашће Српскога Народа из неослобоћених зема.ъа у редовима српске војске још већи је полет дало надама српским у тим странама.

— Као из свих неослобоћених српских земаља, у бојним редовима српске војске било је Срба и из Старе Србије и Маћедоније.

И ако се звао Добровољачка Дружина на Рашкој и Моравско-Добричка Дружина, одред, који је предводио најизразитији апостол српскога имена и народног јединства свога времена, Милош С. Милојевић, највише је у себи имао Срба из Ст. Србије и Маћедоније и највећим делом из Велешке Прилепске, Дебарске и По¬речке Области.

Разочарани одлукама европскога ареопага у Берлину, учасници ови у ратовима за проширење Србијс и ослобаћење своје уже домовине, за уједињену Краљевину Србију, нису метали мач у корице ни после зак.ъучена Берлинскога уговора мира.

— Устанак Срба у Кумановској и Паланачкој Области, Брсјачка буна 1880. год., која је захватила Прилепске и Поречке крајеве; успех српских четника у бабунским кланцима 1881. г.; одметање Спира Црног Големџијског из Прилепа и погибија арнаутско-турског арамије Кучук Сулејмана, који је бйо затворио бабунске и поречке путеве; успех четничког оружја у Ђуришком манастиру на Овчем Пољу; долазак генерала Черњајева у Ниш кнезу Србије, како се у Старој Србији чуло... за организовање устанка у Турској и. т. д. били су догаћаји, који су највише занимали душу и срце свакога Србина који је још остао под Турцима. Догаћаји ови у оним странама, још више су потснцирали и онако бујну машту у наших сународника у Ст. Србији и Македонији. Са причама, анегдотама и легендама о витештву Србије за време Српско-турских ратова, стапале су се всћ песме и легенде о догаћајима, четницима и ускоцима у оним стра¬нама. — Сваки ускочки догаћај, свака погибија Турака или Арнаута бивала је одмах опевана и препричана. Бабунски кланци, од Српско-турских ратова 1870. 1878. год., никада пису били без ускока и осветника СРПСКОГ.

Као разочарање о правду европских великих сила, на устанике и народ наш на српском југу утицала је и страшна проскрипција, коју је порта спровела над првима и пробраним људима српскога жив.ъа у оним странама, одмах после прогласа Србије за Кра.ъевину. Међутим нови гробови, који су на тај начин били отворени по далеким архипелашким острвима и Анатолији, још јаче су очеличили душу и срце нашега народа у оним странама.

На чиниоце оне указујемо због тога, што су се они рећали један за другим, и с јаким утицајем, баш у времену кад је ,Јован Бабунски био толико дорастао, да је у души својој почео да урезује све што се од интереса, око њега, догаћало; све што је о народној ствари слушао... кад је почео памтити и расућивати кад су, после Српско-бугарскога рата 1885— 1886. г., наши националпи такмаци кидисали да сасвим одроде оне наше сународпике од нас, и потпуно их одвоје од Србије, мећу дечацима и младићима, готово из свих неослобоћених српских земаља, и мећу својим земљацима, нашао се у пансионату Друштва Светога Саве и младић Јован, син Стојилка Стојковића дечака из села Мартолца у Велешкој Области. Дошав на васпитање, и под команду, познатога националног борца, Милоша С. Милојевића, у младога Стојковића је почела све нише да јача воља, и вера у будућност и јединство Српскога Народа. По свршетку приправних разреда, Јов. Стојковић је свршио у Б. државну учитељску. школу, стапујући у пансионату Друшта Св. Саве.

Са своје мирноће и приљежности; са мар.ъивости и ћутљивости са прибраности; са врлина идеална младића, готово од свих питомаца Друштва Св. Саве, одвајао је Јован Стојковић-Мартолац.
 
Poslednja izmena od moderatora:
И ако још скромне спреме, и ако још неиспитане, неутврћене способности, већ од тога доба почиње рад Јована Стојковића.
По свршетку државне учитељске школе, Јован Стој-ковић је био упућен за учитеља у неослобоћене крајеве.Са многим својим друговима, питомцима Д. С.С,и Стојковћ је године 1893 почео свој јавни рад. Отишао је усвој завичај у село Богомиле, на домаку само ба-
бунске клисуре. Он је и отворио, још пре рата 1878 г отворио затворену српску школу у овоме месту.
Подигнут и просвећен под онаким приликама у своме родном месту и у Београду ; све сигурнији и изразитији у својим осећањима, Јован Стојковић се брзо показао као потпуно спреман и способан за народне послове; брзо се прочуо у своме крају, и брзо је постао стожер за све оие који су осећали и радили као он.

Мећутим, од првих дана појаве Јована Стојковића на позорници у своме крају, место Турака дотле, јављају се Бугари са јачим полетом своје пропаганде и организације.

— И ако ни приближно једнаким материалним средствима, и врло различитим начинима, век првих дана рада Јована Стојковића нашле су се, једна према другој, две националне организације, и почела је да се шири, и да се подиже она, која је имала корена у народу, с којом су оживеле народне традиције, с којом се пробудила национална осећања и с којом је васкрсло име српско. У таквом стицају прилика, Бугари су се латили новога система и метода за извођење свога програма: одрођивања Срба у Ст. Србији и Маћдонији и одвајања од њихове националне матице, од Србије. И ако су оваквом свом раду давали карактер тежњс и борбе на иназивање интервенције европских сила; да натерају Европу и Турску, да се Маћедонији, ако ништа више, даде автономија, — Бугари су, у ствари, развили варварску борбу противу онога дела Српскога Народа у Ст. Србији и Македонији, који је своју националну заставу високо носио и није је испуштао из руку ни у највећим не¬вољама

— Судећи по броју жртава Српскога Народа, што су- их причинили бугарски, такозвани, устаници, а још више по начинима на које су умарани, где, и у ком крају највише ти српски мученици, — главни задатак бугарскога «востанија» био је угушивање свакога трага српскога.

Нема, данас, жива Србина, који не памти како су Бугари, у оно доба живе Србе спаљивали, и живе сарањивали како су у дубоке пећине спуштали живе људе да тамо умру на највећим мукама.

И кад је почело овако сатирање Српскога Народа, и настали случајеви, где су Бугари опустошавали читава српска села, и догорела свећа до ноката, — као многи други прави просветно-културни радници српски у оним странама, и Јован Стојковић се латио пушке, и пошао у гору, да тамо потражи непријатеље Српства.
Од тога доба почиње јавни рад четничког војводе Бабунског .
 
Poslednja izmena od moderatora:
И ако је у томе колу родољуба било и најобичнијих печалбара и штребера, који се и данашњи дан протурају као културни раденици у неослобођеним крајевима и као учасници и сарадници у устаничком покрету Народ Српски из свих крајева српских дао јс, из своје средине, доста истинских и великих поборника и за овај посао народни.

По раду на светом народном делу, вазда ће остати знатна имена :

1.Јована Довезенског

2.Мицка Крстића

3.Анѓелка Алексића

4.Глигора Соколовића

5.Јосифа Димитријевића

6.Лазара Кујунџића

6.Ћорћа Скопљанчета

7.Бране Цветковића

8.Доксима Михајловића

Косте Пећанца и других, мећу којима ће за навек светлети и име Јована Бабунског.

Од Ристовца па еве до крајњих граница наших земаља на југу настао јс жив покрет. У њему се истичу људи из народа, и сваки посао који они сами руководе, ураћа плодом.

Схватајући велики значај прелаза преко Вардара и бабунских кланаца, Бугари су, још у првој појави четничке акцијс, највећу пажњу поклонили овим објектима и највећу снагу уперили на бабунске кланце. Због тога је Бабунски, може се рећи, први и издржао најстрашније нападе

бугарске, и први однео рекорд у квалитативној надмоћности над Бугарима.

Већ први успех Бабунскога над најбољим бугарским војводом, Стеваном Димитровим, открио је у Бабунском ретку способност четничког војводе.

И ако онако благ и тих у опхођењу са познаницима и пријатељима, Бабунски је био неумољив према кривцима и немилосрдан према грешницима, а безгранично предусретљив и попустљив према страдалницима и мученицима за народну ствар. Као и на другим пословима, Бабунски је и у својим четничким операцијама био до крајности одлучан и до невероватности неустрашив и постојан. Његови сукоби са бугарским четама на Мукосу, у Теотовском пољу, у Смилевцу, Долнену и Дренову и у аналима бугарских четника остаће као врло ретки по одважности с којом их је Бабунски предузимао, по истрајности с којом их је водио и по начину па који их је завршавао.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Као накнаду за свој, и дотле дугогодишњи, и онако тежак рад, Бабунски је добио награду у томе што је био постављен за секретара последње класе Министарства Про¬свете и Црквених Дела.

И ако је био добио државну службу, Бабунски је и да.ъе остао у Велеској Области.

За дугога и крвавога Европскога рата, Бабунскога налазимо опет пред својим одредом, махом са својим ранијим друговима. И сада није ,више ратиште његовога одреда Бабуна, Никодин и Караница, као до ових ратова..

Сада је његово ратиште широм целе Србије, и поље његова рада је од Београда до Солуна.

Легендарна одбрана Београда

— Као у сваком послу и свршавању задатака први на реду, Бабунски је први и под Београдом борбу развио. Ко може, ко се у Београду затекао 15. јула 1914. год. икада да заборави, како су четници Бабунскога , поподне тога дана, као соколи летели са Торлака на Дунав и Саву и ту са осталим одељењима провизорне одбране Београда онакву лекцију дали Швабама и Маџарима, који су били с музиком пошли у Београд и Србију.

— Као, готово, свака друга регуларна јединица српске војске у овоме рату, тако је и Ба¬бунски са својим одредом прелетао с краја на крај Србије, свуда уносећи своју хладнокрвност, присебност, постојаност и храброст.
—
Повлачење српске војске 1915. г. Бабунскога је за¬текло на његовом првобитном ратишту, у Бабунским пре¬делима. Јуначки бранећи ове пределе, Бабунски је дошао у додир са савезничким трупама, и спојио се са 57. француском дивизијом. Са свога дара, извежбаности, и способ¬ности за послове ове врсте, и по услугама које је Бабунски, са својим одредом, учинио овој савезничкој дивизији, први тај сусрет савезнички са нашим трупама учинио је диван утисак како на обичне војнике, тако и на саме команданте савезничких трупа.
Још веће је услуге, Бабунски, са својим одредом, учинио на Гушети Балкану, на линији Карасули Ташу.

Герилским начином борбе свога одреда са непријатељем, Бабунски је учинио не само да Бугари више не заробљавају невичне за овакве пределе савезничке војнике, него јс он почео заробљавати Бугаре. И на овим положајима је Бабунски показао, може се рећи, до савршенства организаторску способност за осигурање блиске, фронтске позаднине, и да спроведе безбедност сваке потребне врсте. А подвиг и успех Јована Бабунског и његовог одреда на Преспанском Језеру, много пре офанзиве 1918. г пронео је српско име по свима редовима целокупне савезничке војске на Солунском фронту, и ућиће у војничке читанке, као редак пример војничке способности.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Шта је све Бабунски урадио, и колико много корис-нога, видсће се док се објаве архивски податци наших и савезничких команда, у саставу којих је Бабунски био са својим одредом.

Вазда истрајан у своме раду, неустрашим, јаке воље и непоколебиве вере: да ће народна му ствар поћи напретком, кад се многима чинило да је откуцао и дванаести час, Бабунски је исто такав био и на Солунском фронту.

Он се никада пије поколебао у својој вери : да 'ће Србија васкрснути и већа и сјајнија, но што је била.

Онолики, и онакав савршен појам о дужности; онолика искрена осећања према својој земљи и своме народу; онолика правичност и великодушност колико је Бабунеки показао у целокупном свом раду, могло се развити само у човеку који је био онако јака карактера и онако велике душе какав је био Бабунски.
И ако је врло ретко изражавао своје негодовање према овоме или ономе и неупутном раду који није у његовим рукама ; и ако није готово никада ништа оштро критиковао, и никада своју околину ппје дражио, и ни зашта се на Солунском фронту, сем на неке савезнике, није тужио, ни Бабунеки није могао да сакрије своју индигнацију према једној групи, која се била формирала, и како се Бабунском чинило, свом својом одвратности испољила у Солуну и врбовала Бабунскога за своје паклене послове, служећИ се, при том, и употребљавањем неприкосновених чинилаца.

Разуман као дечак, марљив као ученик, трудољубив и безпрекоран као просветим радник; свестан посла и подухвата; разборит, хладнокрван и куражан као четнички вој¬вода ;прибран, обазрив, искусан и практичан као органи¬затор; трпељив и самосавадљив у беди и невољи; до крај¬
ности скроман, приступачан и снисходљив у ДОБРУТ; питом,благ и мирољубив у опхоћењу са својим сарадницима познаницима и пријатељима, Јован Бабунеки био је неподелено омиљен не само у своме крају. у коме је највише и најдуже радио, него и код свих с којима је дошао у додир.

А четници, дружина његова верна, сматрали су га, по врлинама његовим, као ненадмашна човека.

Ако се и за кога од просветно-културних радника у Ст. Србији и Маћедонији и од четничкпх војвода, то се за Бабун-скога може рећи: да је скоро 30 година беспрекорно и примерно живео и неуморно радио за свој народ и за своју отаџбину Србију. Као у сваком свом послу и позиву, Бабунски, резервни српски официр, чинио је част и официрском кору и, по осведоченим заслугама, с поносом је носио и висока одликовања, која су красила његова у истини јуначка и патриотска прса.

А у аналима Друштва Св. Саве покојни. Бабунски је један од најбољих питомаца Друштвених од постанка Друштва до сада.

Последња битка Војводе Јована Бабунског била је 17 Фебруара 1920. г.

Бабунски је умро од грипа у Велесу, 17 Фебруара 1920. г. у кругу своје немалобројне породице.

Са телесним остатцима Бабунскога, 17. фебруара те г., легао је у Велесу у гроб још један велики Србин, на кога ће се с пуним разлогом, угледати млади нараштаји нашега племена, који 'ће Бабунскога и боље оценити, и његовнм се делима, с правом, поносити.


Прости, Боже, Јована Стојковића-Бабунског!
 
Poslednja izmena od moderatora:
Bren:
Jel tačno da je po njemu spevana pesma "Spremte, se spremte četnici"?
Kliknite za proširenje...

Српска ми труба затруби
У тово село Дреново.
Спремте се спремте четници,
Силна ће борба да буде.

Ој напред иде пред четом
Јован Бабунски војвода,
За њим иде пред четом
Васил Велешки Војвода.

Извика Јован Бабунски:
Држте го село оздола,
Држте го село оздола,
Тува је Стеван Димитров.

Извика Јован Бабунски:
"Предај, се предај Стеване!"
"Не се предајем, Јоване,
Аз сам блгарски војвода!"

Извика Васил Велешки:
Фрљајте бомбе четници.
Поче им кућа да гори,
Из куће стеван говори:

"Пуштај ме, пуштај, Јоване,
Чета ће да ми изгоре."
Српска ми турба трубаше,
Дреново село гореше.
 
Inače, ova je pjesma napisana po istinitom istorijskom događaju.

Iz vremena srpsko-bugarskih sukoba, meni je najjača pjesma Klonu ruka u Vojvode Vuka:



Зашто гавран загракта и прхну
Поврх виса код села Груништа?
- Биће крви, биће разбојишта,
Јер се спусти по Камену Црну
Страшна рука у Војводе Вука.

Ту настаде врисак од пушака,
Ту полеже четник до четника,
Ту тисућа паде насилника,
Ту погибе јунак до јунака
Силног пука у Војводе Вука.
Три јуриша бише и одбише,
Кад четврти бити започеше,
Кад бомбама душмана разнеше,
Кад соколи каме повадише...
Клону рука у Војводе Вука.

Весели се, Бугаријо љута,
Нема више онога јунака,
Ни његова шлема, ни миздрака...
Спасена си по стотину пута
Силних мука од Војводе Вука.

Милисав Јелић
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top