Nikita Kulganov
Buduća legenda
- Poruka
- 37.589
Staljin je gradio fabrike, bolnice i skole....
Razvijao je industriju, a nije otvarao soping centre.
Razvoj SSSR je bio na seljacima i radnicima, a ne na svercerima i uvozu.
Javnim novcem priustio je besplatno skolovanje, zdravstvo, a ne vile i tendere kumovima i prijateljima.
Staljinovo se ime pre svega vezuje uz doslednu i pobedničku antifašističku politiku, te fascinantnu industrijalizaciju.
Staljin je bio uspešan realpolitičar u izrazito haotičnoj situaciji, kako za revolucionarnu Rusiju, tako i za međuratnu Evropu, koja se najadekvatnije može opisati kao stanje permanentnog građanskog rata na nivou kontinenta. Iako sâm nije imao velikih teorijskih doprinosa marksizmu (sa izuzetkom nacionalnog pitanja), uspešno je manevrisao kroz teorijske debate dvadesetih i stavljao se na stranu onih koji su u datom trenutku, po njegovom viđenju, podržavali politike koje su najviše u skladu sa državnim interesima novonastalog Sovjetskog Saveza. Takvo manevrisanje je u konačnici rezultiralo usvajanjem politike ubrzane modernizacije i industrijalizacije 1928. godine.
Na prvom sovjetskom popisu stanovništva 1926. godine, trećina muškaraca i dve trećine žena u državi bilo je nepismeno. 1939. godine, stopa pismenosti muškaraca bila je 95 posto, a žena 79 posto. Samo od 1928. do 1932. godine, urbano stanovništvo SSSR-a poraslo je za 12 miliona, a oko deset miliona seljaka napustilo je poljoprivredu da bi postali najamni radnici. Proces primitivne akumulacije kapitala, koji je u drugim državama trajao decenijama ili čak vekovima, u Sovjetskom Savezu odigrao se kroz nekoliko godina. U isto vreme, nova inteligencija i državni aparat regrutovani su iz redova postojećeg industrijskog proletarijata. Samo za vreme prvog petogodišnjeg plana (1928-1932), oko milion i po industrijskih radnika prešlo je na kancelarijske i upravničke poslove. Sovjetski Savez je obezbedio nezapamćenu društvenu pokretljivost za ogromne slojeve stanovništva, a naročito za pripadnike nižih klasa.
Gledajući cifre i praktične rezultate, milioni širom sveta bili su inspirisani Sovjetskim Savezom, i Staljinom kao njegovim otelotvorenjem. Uspesi SSSR-a izgledali su utoliko impresivnije kad se uzme u obzir da je u ostatku sveta od 1929. godine kapitalizam bio u totalnom kolapsu: dok se SSSR ubrzano industrijalizovao, desetine miliona ljudi u Evropi i Severnoj Americi ostajale su bez posla i završavale na ulici. Kada je u Nemačkoj trijumfovao nacizam, jedino je SSSR pokazao želju da ga zaustavi. Pored toga, jedino je SSSR stvorio socioekonomske uslove koji su u startu činili pojavu fašizma nemogućim. Od 1933. do 1939. godine, Staljin je uzalud pokušavao da formira antifašistički savez sa Velikom Britanijom i Francuskom. Pokušaji su propali ne samo usled nepoverenja vladajuće klase kapitalističkih zemalja prema komunizmu, nego i zbog njihovih otovrenih simpatija prema fasizmu . Naravno, ovaj deo istorije danas se u kolektivnom sećanju namerno zaboravlja, jer se, iz ideoloških razloga, naglasak stavlja na pakt Molotova i Ribbentropa. Taj pakt prikazuje se kao dokaz o „sličnosti“ fašizma i komunizma, a ne kao odbrambeni manevar SSSR-a i pokušaj da se odloži rat u trenutku kada postaje očigledno da Britanija i Francuska ne nameravaju da se suprotstave Hitleru. Istovremeno, kolonijalizam i kolonijalni zločini zapadnoevropskih liberalno-„demokratskih“ država nestaju iz kolektivne svesti, da bi jedini „iskonski greh“ zamišljene ujedinjene Evrope bila dva ''totalitarizma'' a ne i zločini u ime akumulacije kapitala koji se i dan-danas vrše.
Ako na stranu stavimo savremene političke fantazije odobrene od strane Evropske Unije, ostaje istorijska činjenica da je Sovjetski Savez bio dosledniji u svojem antifašizmu nego bilo koja druga država koja je u tom periodu postojala na svetu. Pored toga, ni jedna država nije toliko vojno doprinela porazu nacističke Nemačke, niti dala toliko civilnih žrtava, koliko SSSR. Borba u Drugom svetskom ratu bila je zaista junački podvig celokupnog sovjetskog naroda, bez obzira na nacionalnost (taj podvig se danas u Rusiji, iz nacionalističkih pobuda, takođe vrlo često briše, i predstavlja kao specifično ruski). 1945. godina bila je trenutak kada je međunarodni ugled SSSR-a i Staljina bio na svom vrhuncu. Svakom ko je doživeo i preživeo užase nacističke ratne mašine, razlika između dva „totalitarizma“ bila je jasna: jedan totalitarizam je započeo Holokaust, drugi „totalitarizam“ ga je zaustavio.
Ova popularnost SSSR-a nastavila se i u periodu nakon rata. Iako je danas popularno znati sve o teroru vršenom nad ustašama, četnicima, banderovcima, SS-ovcima i drugim „žrtvama komunizma“, malo ko se seća da su, recimo, komunisti u Čehoslovačkoj došli na vlast tako što su osvojili ubedljivu većinu glasova na prvim posleratnim demokratskim izborima. Ili da su bili toliko popularni u Francuskoj, Italiji, Belgiji i Finskoj da se prve posleratne vlade nisu mogle sastaviti bez komunističkih partija tih zemalja. Naravno, države poput Jugoslavije, Albanije i Kine, gde su se komunisti izborili za iskrenu masovnu podršku stanovništva u građanskim ratovima tek su priča za sebe. Mnoge zapadnoevropske komunističke partije biće ostrakizovane i prisilno marginalizovane sa izbijanjem Hladnog rata 1947-1948. godine. Primera radi, dok se svet zgražavao nad montiranim sudskim procesima „titoistima“ i „trockistima“ u Istočnom bloku, vođu Komunističke partije Belgije, Juliena Lahauta, unili su ga ekstremni desničari povezani sa tajnom policijom „demokratske“ Belgije. Za ubistvo niko nikada nije odgovarao. Uprkos sabotažama, američkim parama i političkim ubistvima, komunističke partije Francuske i Italije ostale su značajni činioci u političkom životu svojih država kroz ceo Hladni rat (a KP Francuske to ostaje do današnjih dana).
Staljinova politika narodnog fronta, razrađena još na Sedmom kongresu Kominterne 1935. godine pod teorijskim rukovodstvom Georgija Dimitrova, bila je veliki uspeh, bilo da je ciljala na osvajanje vlasti (kao, na primer, u Jugoslaviji) ili jednostavno borbu protiv fašizma za uspostavljanje „normalnog“ kapitalizma (kao u Italiji). Manevrišući kroz skoro dvadeset godina političkih promena, od Španskog građanskog rata, preko pakta Molotov-Ribbentrop, do Drugog svetskog i Hladnog rata, narodni front doveo je komuniste na vlast širom istočne Evrope i Azije. Ako je Napoleon za Hegela bio svetski duh na konju, Staljin je bio svetski duh na tenku. U trenutku njegove smrti 1953. godine, komunističke partije vladale su nad većinom evroazijske kopnene mase, i nad trećinom stanovništva planete. Prema mnogim ekonomskim pokazateljima SSSR i Kina izgledale su značajno bolje nego SAD. Komunizam je zaista delovao kao sistem budućnosti. Međutim, svega tri godine nakon Staljinove smrti, njegov naslednik, Nikita Hruščov, javno se distancirao od Staljina. Njegova uloga sve je više umanjivana i sve se više pričalo o njegovim greškama i zločinima. Sam Sovjetski Savez nastavio je privredni rast, da bi od sedamdesetih zapao u težak period stagnacije koji je na kraju doveo do njegovog raspada i restauracije kapitalizma.
Staljin je ima dva sina i cerku. Oba sina su u ucestvovala u ratu. Stariji sin Jakov je bio zarobljen od Nemaca. Oni su predlozi Staljinu da ga zamene za neke nemacke zarobljene oficire, ali je Staljin to odbio, a Jakov je streljan, Staljinov rodjeni sin nije imao protekcije i poginuo je kao i milion drugih vojnika crvene armije ciji roditelj nije bio predsednik SSSR. Milosevicev sin Marko je bio oslobodjen vojske kao nesposoban, a mogao je da vozi trke automobila ( sto znaci da je mogao da ide u auto - jedinu u Belu Crkvu ). Miliosevic sin kao ''nesposoban'' nije ni video Vukovar ni Zapadnu Sloveniju, a drugi mladici kojima tata nije bio Milosevic , su bili na ratistu, izginuli i ostali i invalidi..e to kod Staljina nije moglo.
Staljin kada je umro nije imao milione na racune, kamione , avione.....
Rekli su o Staljinu :
Mnogi zaboravljaju koja su vremena iznedrila Staljina. On je organizovao odbranu Rusije i pobedio Nijemce u ratu i logično da je došavši u tim uslovima na vlast bio strog prema svakome ko je pokazivao neposlušnost. Svaki progres traži žrtve. Rusija je najveća država svijeta. A SSSR je najveće carstvo što je postojalo i govorilo se u njemu ruski.
Treba napaviti poredjenje. Staljin je u jednoj zaostaloj zemlji izgradio mocnu nauku, industriju, ekonomiju, opismenio i obrazovao celokupno stanovnistvo i pod njegovim rukovodstvom zemlja je pobedila i spasila svet od fasizma. Nezaposlenost nikada nije postojala. SSSR zahvaljujuci planskoj ekonomiji nije imao veliku ekonomsku krizu u kojoj je u Americi stradalo mnogo ljudi.
S, druge strane pogledajmo sta je uradio Jeljcin koji je olicenje demokratije. Potpuno je unistio kompletnu nauku, industriju, ekonomiju, a nepismenost i kriminal stalno rastu. Njegov najveci uspeh predstavlja rusenje svih navedenih vrednosti za neverovatno kratko vreme. Na vlast je dosao tako sto je sa grupom svojih pristalica zauzeo zgradu parlamenta u Moskvi, pri cemu tadasnja komunisticka vlast nije upotrebila silu protiv njega. Kada je on preuzeo vlast i posle nekoliko godina dosao u istu situaciju (s tom razlikom sto je on izvrsio puc) on je doveo tenkove i pucao iz topova po parlamentu u kom je bio narod i narodni poslanici.
Zrtve bi i onako pale, izuzev da SSSR kapitulira bez borbe.Svi koji misle da se nije trebalo boriti protiv ovakvog okupatora kao sto je bila fasisticka Nemacka, slicni su tom okupatoru. Svi veliki politicari su griesili, i sad. U njegovo vreme ljudski zivot je bio jeftin a otadzbina skupa. Da tako nije radio, istorija bi bila sasvim drugacija,i posten covek bi ga se danas stideo.
Voleli mi ili bilo ko drugi Staljina ili ne istina je da je posle Lenjina i Staljina Rusija postala sila, sto je i danas. Mi kao Slovenski narod ne mozemo bez discipline i to malo strozije discipline-takav nam je karakter. I jos nesto mnogi ne znaju ili zaboravljaju da je Ruski car prodao Aljasku i da je imao u planu da pocne sa prodajom Sibira-pitanje je da je car ostao sta bi od Rusije ostalo??
Nakon Lenjinovoj smrti u 1924 nasa zemlja bila u velikom razaranju nakon gradjanskog rata, fabrika je bilo malo i vecina bili su sruseni. Vojska bila slaba bez tehnike i opreme, zemljom vladali ljudi, koji mrzili Rusiju i mastali samo o svetskoj revoluciji - Trockij, Buharin, Zinovjev, vodio se zestoki rat protiv Pravoslavlja, ruskoj kulture, nasih tradicija i obicaja. Cuveni GULAG bio izmisljen jos za vreme Ljenina, masovno unistenje ruskog naroda vec postala praksa od strane komunista. Nikako ne mogu da opravdam Staljinov teror nad nasim narodom, ali nakon njegove smrti u 1953 nasa zemlja je imala jaku industriju, jaku vojsku, jaku nauku, preporodzenu kulturu, otvorene hiljada crkava, vracen Patriarh, nakon 20 godina odsutstva, vladu, koja nisu bila korumpirana i Veliku Pobedu nad citavom Evropom, ujedinenom na celu sa Hitlerom protiv Rusiji.
Razvijao je industriju, a nije otvarao soping centre.
Razvoj SSSR je bio na seljacima i radnicima, a ne na svercerima i uvozu.
Javnim novcem priustio je besplatno skolovanje, zdravstvo, a ne vile i tendere kumovima i prijateljima.
Staljinovo se ime pre svega vezuje uz doslednu i pobedničku antifašističku politiku, te fascinantnu industrijalizaciju.
Staljin je bio uspešan realpolitičar u izrazito haotičnoj situaciji, kako za revolucionarnu Rusiju, tako i za međuratnu Evropu, koja se najadekvatnije može opisati kao stanje permanentnog građanskog rata na nivou kontinenta. Iako sâm nije imao velikih teorijskih doprinosa marksizmu (sa izuzetkom nacionalnog pitanja), uspešno je manevrisao kroz teorijske debate dvadesetih i stavljao se na stranu onih koji su u datom trenutku, po njegovom viđenju, podržavali politike koje su najviše u skladu sa državnim interesima novonastalog Sovjetskog Saveza. Takvo manevrisanje je u konačnici rezultiralo usvajanjem politike ubrzane modernizacije i industrijalizacije 1928. godine.
Na prvom sovjetskom popisu stanovništva 1926. godine, trećina muškaraca i dve trećine žena u državi bilo je nepismeno. 1939. godine, stopa pismenosti muškaraca bila je 95 posto, a žena 79 posto. Samo od 1928. do 1932. godine, urbano stanovništvo SSSR-a poraslo je za 12 miliona, a oko deset miliona seljaka napustilo je poljoprivredu da bi postali najamni radnici. Proces primitivne akumulacije kapitala, koji je u drugim državama trajao decenijama ili čak vekovima, u Sovjetskom Savezu odigrao se kroz nekoliko godina. U isto vreme, nova inteligencija i državni aparat regrutovani su iz redova postojećeg industrijskog proletarijata. Samo za vreme prvog petogodišnjeg plana (1928-1932), oko milion i po industrijskih radnika prešlo je na kancelarijske i upravničke poslove. Sovjetski Savez je obezbedio nezapamćenu društvenu pokretljivost za ogromne slojeve stanovništva, a naročito za pripadnike nižih klasa.
Gledajući cifre i praktične rezultate, milioni širom sveta bili su inspirisani Sovjetskim Savezom, i Staljinom kao njegovim otelotvorenjem. Uspesi SSSR-a izgledali su utoliko impresivnije kad se uzme u obzir da je u ostatku sveta od 1929. godine kapitalizam bio u totalnom kolapsu: dok se SSSR ubrzano industrijalizovao, desetine miliona ljudi u Evropi i Severnoj Americi ostajale su bez posla i završavale na ulici. Kada je u Nemačkoj trijumfovao nacizam, jedino je SSSR pokazao želju da ga zaustavi. Pored toga, jedino je SSSR stvorio socioekonomske uslove koji su u startu činili pojavu fašizma nemogućim. Od 1933. do 1939. godine, Staljin je uzalud pokušavao da formira antifašistički savez sa Velikom Britanijom i Francuskom. Pokušaji su propali ne samo usled nepoverenja vladajuće klase kapitalističkih zemalja prema komunizmu, nego i zbog njihovih otovrenih simpatija prema fasizmu . Naravno, ovaj deo istorije danas se u kolektivnom sećanju namerno zaboravlja, jer se, iz ideoloških razloga, naglasak stavlja na pakt Molotova i Ribbentropa. Taj pakt prikazuje se kao dokaz o „sličnosti“ fašizma i komunizma, a ne kao odbrambeni manevar SSSR-a i pokušaj da se odloži rat u trenutku kada postaje očigledno da Britanija i Francuska ne nameravaju da se suprotstave Hitleru. Istovremeno, kolonijalizam i kolonijalni zločini zapadnoevropskih liberalno-„demokratskih“ država nestaju iz kolektivne svesti, da bi jedini „iskonski greh“ zamišljene ujedinjene Evrope bila dva ''totalitarizma'' a ne i zločini u ime akumulacije kapitala koji se i dan-danas vrše.
Ako na stranu stavimo savremene političke fantazije odobrene od strane Evropske Unije, ostaje istorijska činjenica da je Sovjetski Savez bio dosledniji u svojem antifašizmu nego bilo koja druga država koja je u tom periodu postojala na svetu. Pored toga, ni jedna država nije toliko vojno doprinela porazu nacističke Nemačke, niti dala toliko civilnih žrtava, koliko SSSR. Borba u Drugom svetskom ratu bila je zaista junački podvig celokupnog sovjetskog naroda, bez obzira na nacionalnost (taj podvig se danas u Rusiji, iz nacionalističkih pobuda, takođe vrlo često briše, i predstavlja kao specifično ruski). 1945. godina bila je trenutak kada je međunarodni ugled SSSR-a i Staljina bio na svom vrhuncu. Svakom ko je doživeo i preživeo užase nacističke ratne mašine, razlika između dva „totalitarizma“ bila je jasna: jedan totalitarizam je započeo Holokaust, drugi „totalitarizam“ ga je zaustavio.
Ova popularnost SSSR-a nastavila se i u periodu nakon rata. Iako je danas popularno znati sve o teroru vršenom nad ustašama, četnicima, banderovcima, SS-ovcima i drugim „žrtvama komunizma“, malo ko se seća da su, recimo, komunisti u Čehoslovačkoj došli na vlast tako što su osvojili ubedljivu većinu glasova na prvim posleratnim demokratskim izborima. Ili da su bili toliko popularni u Francuskoj, Italiji, Belgiji i Finskoj da se prve posleratne vlade nisu mogle sastaviti bez komunističkih partija tih zemalja. Naravno, države poput Jugoslavije, Albanije i Kine, gde su se komunisti izborili za iskrenu masovnu podršku stanovništva u građanskim ratovima tek su priča za sebe. Mnoge zapadnoevropske komunističke partije biće ostrakizovane i prisilno marginalizovane sa izbijanjem Hladnog rata 1947-1948. godine. Primera radi, dok se svet zgražavao nad montiranim sudskim procesima „titoistima“ i „trockistima“ u Istočnom bloku, vođu Komunističke partije Belgije, Juliena Lahauta, unili su ga ekstremni desničari povezani sa tajnom policijom „demokratske“ Belgije. Za ubistvo niko nikada nije odgovarao. Uprkos sabotažama, američkim parama i političkim ubistvima, komunističke partije Francuske i Italije ostale su značajni činioci u političkom životu svojih država kroz ceo Hladni rat (a KP Francuske to ostaje do današnjih dana).
Staljinova politika narodnog fronta, razrađena još na Sedmom kongresu Kominterne 1935. godine pod teorijskim rukovodstvom Georgija Dimitrova, bila je veliki uspeh, bilo da je ciljala na osvajanje vlasti (kao, na primer, u Jugoslaviji) ili jednostavno borbu protiv fašizma za uspostavljanje „normalnog“ kapitalizma (kao u Italiji). Manevrišući kroz skoro dvadeset godina političkih promena, od Španskog građanskog rata, preko pakta Molotov-Ribbentrop, do Drugog svetskog i Hladnog rata, narodni front doveo je komuniste na vlast širom istočne Evrope i Azije. Ako je Napoleon za Hegela bio svetski duh na konju, Staljin je bio svetski duh na tenku. U trenutku njegove smrti 1953. godine, komunističke partije vladale su nad većinom evroazijske kopnene mase, i nad trećinom stanovništva planete. Prema mnogim ekonomskim pokazateljima SSSR i Kina izgledale su značajno bolje nego SAD. Komunizam je zaista delovao kao sistem budućnosti. Međutim, svega tri godine nakon Staljinove smrti, njegov naslednik, Nikita Hruščov, javno se distancirao od Staljina. Njegova uloga sve je više umanjivana i sve se više pričalo o njegovim greškama i zločinima. Sam Sovjetski Savez nastavio je privredni rast, da bi od sedamdesetih zapao u težak period stagnacije koji je na kraju doveo do njegovog raspada i restauracije kapitalizma.
Staljin je ima dva sina i cerku. Oba sina su u ucestvovala u ratu. Stariji sin Jakov je bio zarobljen od Nemaca. Oni su predlozi Staljinu da ga zamene za neke nemacke zarobljene oficire, ali je Staljin to odbio, a Jakov je streljan, Staljinov rodjeni sin nije imao protekcije i poginuo je kao i milion drugih vojnika crvene armije ciji roditelj nije bio predsednik SSSR. Milosevicev sin Marko je bio oslobodjen vojske kao nesposoban, a mogao je da vozi trke automobila ( sto znaci da je mogao da ide u auto - jedinu u Belu Crkvu ). Miliosevic sin kao ''nesposoban'' nije ni video Vukovar ni Zapadnu Sloveniju, a drugi mladici kojima tata nije bio Milosevic , su bili na ratistu, izginuli i ostali i invalidi..e to kod Staljina nije moglo.
Staljin kada je umro nije imao milione na racune, kamione , avione.....
Rekli su o Staljinu :
Mnogi zaboravljaju koja su vremena iznedrila Staljina. On je organizovao odbranu Rusije i pobedio Nijemce u ratu i logično da je došavši u tim uslovima na vlast bio strog prema svakome ko je pokazivao neposlušnost. Svaki progres traži žrtve. Rusija je najveća država svijeta. A SSSR je najveće carstvo što je postojalo i govorilo se u njemu ruski.
Treba napaviti poredjenje. Staljin je u jednoj zaostaloj zemlji izgradio mocnu nauku, industriju, ekonomiju, opismenio i obrazovao celokupno stanovnistvo i pod njegovim rukovodstvom zemlja je pobedila i spasila svet od fasizma. Nezaposlenost nikada nije postojala. SSSR zahvaljujuci planskoj ekonomiji nije imao veliku ekonomsku krizu u kojoj je u Americi stradalo mnogo ljudi.
S, druge strane pogledajmo sta je uradio Jeljcin koji je olicenje demokratije. Potpuno je unistio kompletnu nauku, industriju, ekonomiju, a nepismenost i kriminal stalno rastu. Njegov najveci uspeh predstavlja rusenje svih navedenih vrednosti za neverovatno kratko vreme. Na vlast je dosao tako sto je sa grupom svojih pristalica zauzeo zgradu parlamenta u Moskvi, pri cemu tadasnja komunisticka vlast nije upotrebila silu protiv njega. Kada je on preuzeo vlast i posle nekoliko godina dosao u istu situaciju (s tom razlikom sto je on izvrsio puc) on je doveo tenkove i pucao iz topova po parlamentu u kom je bio narod i narodni poslanici.
Zrtve bi i onako pale, izuzev da SSSR kapitulira bez borbe.Svi koji misle da se nije trebalo boriti protiv ovakvog okupatora kao sto je bila fasisticka Nemacka, slicni su tom okupatoru. Svi veliki politicari su griesili, i sad. U njegovo vreme ljudski zivot je bio jeftin a otadzbina skupa. Da tako nije radio, istorija bi bila sasvim drugacija,i posten covek bi ga se danas stideo.
Voleli mi ili bilo ko drugi Staljina ili ne istina je da je posle Lenjina i Staljina Rusija postala sila, sto je i danas. Mi kao Slovenski narod ne mozemo bez discipline i to malo strozije discipline-takav nam je karakter. I jos nesto mnogi ne znaju ili zaboravljaju da je Ruski car prodao Aljasku i da je imao u planu da pocne sa prodajom Sibira-pitanje je da je car ostao sta bi od Rusije ostalo??
Nakon Lenjinovoj smrti u 1924 nasa zemlja bila u velikom razaranju nakon gradjanskog rata, fabrika je bilo malo i vecina bili su sruseni. Vojska bila slaba bez tehnike i opreme, zemljom vladali ljudi, koji mrzili Rusiju i mastali samo o svetskoj revoluciji - Trockij, Buharin, Zinovjev, vodio se zestoki rat protiv Pravoslavlja, ruskoj kulture, nasih tradicija i obicaja. Cuveni GULAG bio izmisljen jos za vreme Ljenina, masovno unistenje ruskog naroda vec postala praksa od strane komunista. Nikako ne mogu da opravdam Staljinov teror nad nasim narodom, ali nakon njegove smrti u 1953 nasa zemlja je imala jaku industriju, jaku vojsku, jaku nauku, preporodzenu kulturu, otvorene hiljada crkava, vracen Patriarh, nakon 20 godina odsutstva, vladu, koja nisu bila korumpirana i Veliku Pobedu nad citavom Evropom, ujedinenom na celu sa Hitlerom protiv Rusiji.
Koja si ti baletancina kada imas takvo nezanje iz istorije.
