Jos uvek vidjam srecne ljude

Ranih 7 sati, opet se budim.
Pakujem knjige i krecem
na cas.
Ostali deo tog jutra gubim
vristeci u sebi,
trazeci spas.

Vracam se kuci,
iste slike. Prazna kuca
i ceka na nas.
Majka dolazi s posla,
otac negde luta.
A jedna stolica nepomaknuta
vec dva meseca nema boju.

Zato vise i ne sedim
za tim stolom.
Dok krpim dusu sa bolom
jos uvek nailazim na ljude
koji osmehom ispracaju dan.