Београд,
30. 12. 2011.
Е, мој сине,
пишем ти ово писмо, а нисам сигуран да ли ћу бити жив или мртав кад га добијеш.
И не замери ми што ти га пишем руком. Знам ја да си ти, као и сви млади, навикао на тај нет и чуда али мени реч не значи много ако није на папиру написана. Није то то. Нисам сигуран ни да ти до краја могу објаснити шта мени значи папир, али добро. Не могу ја у речи да преведем колико ми значи листање страница и њихов додир на јагодицама прстију. Њихов мирис. Нећемо овај пут о томе.
Има и важнијих ствари.
Дакле, не знам да ли ћу бити жив или мртав кад ово будеш читао. Иду празници и сигуран сам да ће му требати дани с овом нашом поштом да стигне до тебе.
Дуго смо ћутали, сине. Надам се да си ми бар у срцу опростио ако већ не можеш да прихватиш да нисам ја крив за то што се десило твојој мајци.
Нисам, сине.
Твоја мајка је била слаба жена, плашљива и често себична. Али, ипак је била смисао мог живота. И ја сам се цео живот трудио да је заштитим и сачувам од свега ружног и лошег. Можда и превише. Можда ју је то на крају и гурнуло преко ивице. Не знам. Не мораш ми веровати. Али, значило би ми твоја вера. Опет, како буде, биће.
Не знам зашто али има потребу да ти препричам то вече. Никад нисам заборавио ни једну ситницу. Верујеш ли ми, ни најмању. Још увек памтим сваки детаљ.
Сваки.
Памтим њен спреј за косу бачен поред кревета, косу расуту по јастуку као да ју је неко намештао, њу у тамноцрвеној кућној хаљини, склупчану у лопту, као да спава. Памтим флашицу за лек пажљиво спуштену на комоду.
Памтим и плишане завесе које се лагано њишу на благом поветарцу. И како сам их склонио да затворим прозор. И једино за тај плиш имам неки осећај. Све остало сам посматрао са дистанцом, као да нисам ту. Само сам тај плиш осећао својим у тој ситуацији. И замрзео сам га. Мрзим га сваком својом пором. Удисајем и издисајем. Чудно је то. Ништа ме друго није погађало ни тад ни у данима који су следили, а ја сам само за плиш имао осећање. Зато данас мрзим да видим и плишану играчку.
Све ја то памтим, сине, али се питам треба ли теби и реч о томе рећи. Знаш, можда сам их истрошио, све оне које су биле за тебе, још давних дана. Можда сам био лош отац.
Не знам. Знам само да ништа не бих променио у животу. Ништа.
Осим, можда, смрти твоје мајке.
А, ко зна, можда би то само погоршало неке друге ствари.
Знаш, сине, ја мислим да не треба желети мењати догађаје и своје одлуке у прошлости јер да није њих, нико од нас не би данас био то што јесте. И, опет, да ли бисмо били бољи да смо другачији. И да ли би другачији опет били ми. Не знам, тешка су то питања. Ја сам задовољан собом какав јесам.
Задовољан сам и тобом. И поносан на тебе. Добар си човек и имаш жену коју волиш, а мени је то једино одувек било битно.
Волео бих да те видим пре смрти али чак и ако не дођеш, нећу бити разочаран.
Јер, шта год да изабереш, да дођеш или да не дођеш, човек си какав сам ја желео да будеш.
И једино што заиста желим јесте да ти будеш задовољан собом.
На крају, ово писмо испаде некако збркано и недоречено. А толико сам тога хтео да ти кажем. Но, ако се не разумемо и без речи, нећемо ни са много њих...
Тако да је све ово довољно. А опет знам да би и хиљаде страна биле недовољне. Компликоване мисли. Зар сам ја икад био једноставан, питам се.
Још само једно имам заиста да ти кажем.
Никад није касно док није прекасно.
Буди ми добро, сине. И воли своју жену.
Буди бољи човек од мене.
Волим те, Милане.
Марко Ц. Милеуснић,
професор Универзитета у пензији
30. 12. 2011.
Е, мој сине,
пишем ти ово писмо, а нисам сигуран да ли ћу бити жив или мртав кад га добијеш.
И не замери ми што ти га пишем руком. Знам ја да си ти, као и сви млади, навикао на тај нет и чуда али мени реч не значи много ако није на папиру написана. Није то то. Нисам сигуран ни да ти до краја могу објаснити шта мени значи папир, али добро. Не могу ја у речи да преведем колико ми значи листање страница и њихов додир на јагодицама прстију. Њихов мирис. Нећемо овај пут о томе.
Има и важнијих ствари.
Дакле, не знам да ли ћу бити жив или мртав кад ово будеш читао. Иду празници и сигуран сам да ће му требати дани с овом нашом поштом да стигне до тебе.
Дуго смо ћутали, сине. Надам се да си ми бар у срцу опростио ако већ не можеш да прихватиш да нисам ја крив за то што се десило твојој мајци.
Нисам, сине.
Твоја мајка је била слаба жена, плашљива и често себична. Али, ипак је била смисао мог живота. И ја сам се цео живот трудио да је заштитим и сачувам од свега ружног и лошег. Можда и превише. Можда ју је то на крају и гурнуло преко ивице. Не знам. Не мораш ми веровати. Али, значило би ми твоја вера. Опет, како буде, биће.
Не знам зашто али има потребу да ти препричам то вече. Никад нисам заборавио ни једну ситницу. Верујеш ли ми, ни најмању. Још увек памтим сваки детаљ.
Сваки.
Памтим њен спреј за косу бачен поред кревета, косу расуту по јастуку као да ју је неко намештао, њу у тамноцрвеној кућној хаљини, склупчану у лопту, као да спава. Памтим флашицу за лек пажљиво спуштену на комоду.
Памтим и плишане завесе које се лагано њишу на благом поветарцу. И како сам их склонио да затворим прозор. И једино за тај плиш имам неки осећај. Све остало сам посматрао са дистанцом, као да нисам ту. Само сам тај плиш осећао својим у тој ситуацији. И замрзео сам га. Мрзим га сваком својом пором. Удисајем и издисајем. Чудно је то. Ништа ме друго није погађало ни тад ни у данима који су следили, а ја сам само за плиш имао осећање. Зато данас мрзим да видим и плишану играчку.
Све ја то памтим, сине, али се питам треба ли теби и реч о томе рећи. Знаш, можда сам их истрошио, све оне које су биле за тебе, још давних дана. Можда сам био лош отац.
Не знам. Знам само да ништа не бих променио у животу. Ништа.
Осим, можда, смрти твоје мајке.
А, ко зна, можда би то само погоршало неке друге ствари.
Знаш, сине, ја мислим да не треба желети мењати догађаје и своје одлуке у прошлости јер да није њих, нико од нас не би данас био то што јесте. И, опет, да ли бисмо били бољи да смо другачији. И да ли би другачији опет били ми. Не знам, тешка су то питања. Ја сам задовољан собом какав јесам.
Задовољан сам и тобом. И поносан на тебе. Добар си човек и имаш жену коју волиш, а мени је то једино одувек било битно.
Волео бих да те видим пре смрти али чак и ако не дођеш, нећу бити разочаран.
Јер, шта год да изабереш, да дођеш или да не дођеш, човек си какав сам ја желео да будеш.
И једино што заиста желим јесте да ти будеш задовољан собом.
На крају, ово писмо испаде некако збркано и недоречено. А толико сам тога хтео да ти кажем. Но, ако се не разумемо и без речи, нећемо ни са много њих...
Тако да је све ово довољно. А опет знам да би и хиљаде страна биле недовољне. Компликоване мисли. Зар сам ја икад био једноставан, питам се.
Још само једно имам заиста да ти кажем.
Никад није касно док није прекасно.
Буди ми добро, сине. И воли своју жену.
Буди бољи човек од мене.
Волим те, Милане.
Марко Ц. Милеуснић,
професор Универзитета у пензији
