Još jedna nedelja

Najveća doza DIjazepama koju sam izjedna u životu uzeo je bila 40mg. Tada sam spavao kao malo dete, onako kako nisam maltene 2 decenije, i to sam sinoć ponovio. Diaz je inače sranje kad je u pitanju borba protiv depresije ali kao kratkoročno sretstvo za umirenje je bogomdan.

Kao i prošli put, osećaju se posledice - opijen sam, čudno smiren, čak i veseo dok mi sa Winampa urlaju DKM, veseli Irci iz Bostona.

Gledanje unazad nema puno svrhe ako nema puno stvari kojih se vredi sećati. Ako ništa drugo, trebalo bi da podsećam sebe da barem ne možeš ni žaliti za zivotom ako ga, u pravom smislu te reči, ni nije bilo. Treba samo oterati sve u 3 ***** lepe materine, odvrnuti muziku joč malo jače i smejati se sebi, svetu, svemu.

Ni blogovi, kad smo već kod toga, nemaju mnogo smisla. Ali ja sam odveć lenj da vodim dnevnik, pa zato umesto toga radim ovo. Za vas koji ste iz nekog suludog razloga (radoznalost?) hteli da pročitate sve ovo, evo linka, kako sve ovo ne bi bilo sasvim uzalud:


(nadam se da volite mešavinu irskog folka i panka)
 

Prilozi

  • sadness-513527_960_720.jpg
    sadness-513527_960_720.jpg
    40 KB · Pregleda: 189
Kliknite za proširenje...
Gledanje unazad nema puno svrhe ako nema puno stvari kojih se vredi sećati. Ako ništa drugo, trebalo bi da podsećam sebe da barem ne možeš ni žaliti za zivotom ako ga, u pravom smislu te reči, ni nije bilo. Treba samo oterati sve u 3 ***** lepe materine, odvrnuti muziku joč malo jače i smejati se sebi, svetu, svemu.

Kako si j****o u pravu.........
muzika-1.gif
 
A mozes li da verujes drugom ako ti kaze da ima? Pa i to vodjenje dnevnika, onako da ga niko ne vidi... da tvoj eho ostavi trag i da kad prodje godina, deset, dvadeset bacis pogled i kazes sebi "zar je ovako bilo?...promenio sam se, uspeo sam!"
 
E pa sad, to je pitanje koje se svodi na to kako je ko pojedinacno sazdan... zve zavisi od toga. Stvari mogu da se poprave i pozitivan stav svakako pomaze.

Veceras sam saznao da mi je sestra [Toronto, kanada] dobila posao, posle duzeg vremena nezaposlenosti. To je bio jedan od faktora koji su me bacali u bedak, beznadje - jer najgore je kad se boris ceo zivot a pomaka nigde.

Sad, moze taj posao da bude na odredjeno vreme i da takodje bude sugav ali barem ce biti posao. "Barem radis i primas nekakvu platu", to i sebi ponavljam svakog dana kad mi zbog nerviranja sve ode uz onu stvar, da prostite na izrazu. :p


Nije problem verovati i boriti se za nesto. Problem je kako preziveti mir posle te borbe, ako su mnoga ocekivanja izneverena.
 
Lakse je preziveti mir, cak i onaj iznevereni no neizvesnost bitke koja tek mozda nagovestava zeljenu tisinu. Ovo prvo ce slegnuti, ovo drugo zamori pa ako i dosegne cilj, on vise nije tako velik u svom sjaju.
Postoji nesto sto ne razumem u vezi razloga upada u beznadje ali tome nije mesto ovde...ipak, zar takve stvari nisu dovoljno jak razlog za veru da stvari mogu da se promene na bolje (a one valjda to jesu)?
 
@^:

Mir je pak ono sto je mene slomilo, ne borba. U borbi se covek predaje instiktima, tada zna na baznom nivou sta mu je ciniti, sta je ispravno. Mir sa sobom donosi izneverena obecanja i zamor. Kada se to ponovi deset, dvadeset, sto puta, covek postane hronicno umoran od zivota. na kaju n ostaje ni snage da se ustane iz kreveta, kamoli da se napreduje na poslu koji vodi samo u corsokak ili da se po osmi put zove devojka koja ne odgovara na pozive, a sama je prvo trazila da se cujemo jer 'svakome treba prijatelj'. To na kraju dodija.
 
Poslednja izmena:
Milance, kad čitam ovo deluje mi ko da imaš 60 leta...
U jednom komentaru kažeš da nema ničeg ispred tebe na vidiku u životu, a u ovom poslednjem spominješ neku devojku...

Vidim da imaš 32 godine, a zvučiš ko starac. Možda na vidiku nema ničega zato što je teško videti to kada je glava pognuta. ;)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top