Јој, Карловци, вољени мој граде

ЈОЈ, КАРЛОВЦИ, ВОЉЕНИ МОЈ ГРАДЕ,
НАТОЧИ МИ, ГРАДЕ, ТРАЧАК НАДЕ !
--------------------------------------------
Дош`о сам ти, вољени мој граде,
После много пролећа и лета.
Вратио се, срца пуног наде,
Да ћу драгу видет` како шета.

Јој, Карловци, вољени мој граде,
Видај моје, ја ћу твоје, боли
Наточи ми, граде, трачак наде,
Да ће она опет да ме воли.

Гледам Дунав како лено тече
У Дунаву видим њено лице,
Драгу сањам, скоро свако вече,
Боли душа, јеца тужно срце.

Стражилово сивило овило,
У мртвило све се је завило,
Јој, Карловци, место моје мило,
Утеши ме – стави ме у крило !

С` торња цркве звоно тужно јеца -
Место песме чује се опело,
Нема смеха – Боже, где су деца !?
Без ње све је к`о лишће увело.

Тумарају нови богослови,
Учитељске школе више нема,
Много гадни сад ови попови,
Судњи данак канда нам се спрема.

Својом мајком звао сам те, граде,
Кад ми мајка на Небеса оде,
Помог`о ми да преболим јаде -
Помози ми и сад, мили роде !

Мој ректоре, Свети Милутине,
Ти што гледиш с` небескога свода
Врат` ми осмех – дај мало ведрине,
Бриши сузе код свога народа !

Јој, Карловци, остасте без душе
Не чује се чак ни птица пој,
Предводе те антисрпске буше
Много тужан ти си, граде мој.

Крстан Ђ. Ковјенић

P.S.

Мој епитаф – даће Бог да тако буде:
Много хтео, много започео,
Час умрли њега је омео...
У Србију своју није смео,
Јер мафије није пост`о део ...

 

[KPCTAHK]

Lokacija Moskva a tema Karlovci voljeni moj grade.

Зар је то оно што Вама смета? Због чега и шта лично више мрзите? Лично сам веома поносан и на моје Сремске Карловце, а и на Москву, најлепши град на свету... Је ли Вам и то смета?

 

[gospodja čuknuta]

Ma ne smeta. Izvinjavam se.

 

[KPCTAHK]

Ma ne smeta. Izvinjavam se.

Prijatelju, fizički, ova bezoblična ljuštura moje napaćene duše, vrluda Moskvom, to mi je bio intelektualni izazov kojem nisam mogao odoleti, ali, onaj lepši, mladalački, oblutak moje duše još uvek vrluda mojim Sremskim Karlovcima. Nije bitno gde sam, s kim sam i kakav sam moja Srbija je uvek tu, na istom mestu, u mislima, duši i srcu. To ne mogu da shvate, osete i prihvate samo oni koji ne znaju šta je nostalgija. To je u grudima prisojkinja zmija, koja te iznutra laganice ubija ... Da, istina, baš takva je moja fizička podoba, no ne brinem previše zbog toga, jer ono što razara telo jača i plemeni dušu...