Јесен...

У младости често наше мисли одлутају. Сањаримо о далеким мјестима, о високим снажним таласима. О широким и снажним ријекама. Већ са неким годинама, враћамо се кући. Прво у мислима а затим ако преостане воље и снаге, тијелом желимо бити присутни. Ту гдје осјећамо коријене своје под стопалима.
У некоме туђем граду, испред излога. Несвјесан свијета око себе, зурио сам у стакло. Тамо сам видио наш воћњак и оца у њему. Oтежале крошње, сладуњав мирис јесени и зрелог воћа. Стајао сам и нијесам хтио да се помјерим, јер ако се помјерим слика ће нестати. Живот ми је прво одузео оца, и одвео га горе. Тамо гдје је све љепше и боље. Бар се надам. После је живот и све нас остале, на превару разбацао на сваку страну.Између неких тешких, свакодневних тема, гурајући лактовима угурао се мој воћњак. Баш на прво мјесто, са све путељцима, понеком сувом граном и сав у цвијету јабука. Зажмурио сам и ћутао. Чим бих негдје у животу запео, био ми је тачка са које сам се враћао назад. Онда хладан туш. Поразио ме поглед на њега. Сломљен, згажен у трави, допола сув. Зарастао у вријеже купина и драче. У повратку кући, мрак је сакрио, моје лице црвено од бијеса и срамоте. Наредни дани су прошли у планирању.

Наоштрен је алат, дате су заклетве и завјети. Али су обиласци још увијек ријетки. Такав је живот, има он своје планове.Изгледа да док њега не средим, ни ја нећу кренути даље. Била је олуја. Он ме је дозивао, и чекао да се појавим. За неки дан сигурно ћу поћи. Имамо нас двојица још много тога један за другога.