Јутрос је нађено једно изгубљено срце. Негде на путу између две заљубљене душе. Као што се деца хватају за дугме кад сретну оџачара, тако се прикрпило за мене, и не пушта. Не знам сад да ли сам му ја права адреса, или је само тужно, па од мене тражи спас, лепу реч... Али нема везе. Нека га код мене док се не јави онај ко га је изгубио. Ионако сам пропустио лет. А следећи термин је тек у пролеће. Или можда са првим снегом. Љубав се, просто, деси...