Pocela je Jesen kalendarska,i ona neumitna kisa,koja je kao iz prikrajka,cekala na
taj datum,pocetak zvanicne jeseni,pa da izruci svoje suze,tokom zarkog leta
brizljivo cuvane,bas za taj pocetak,najtuznijeg godisnjeg doba.
Noc je.Sedim sam u parku,u blizini najuzeg centra grada.Cuje se se udaljeni zagor,
ulicnih sviraca,u Knez Mihajlovoj ulici.A ja gledam u nebo.Crno crveni oblaci,prekrili su
nebeski svod.Slab severac,potseca na dane,koje ce tek doci,i doneti mrazeve i sneg.
A ja sedim u pustom parku,i neka teska seta i tuga,nadvila se na moju dusu.Osecam
se izgubljen,u zemlji u kojoj sam rodjen ja,i svi moji preci.I pitam se tiho u sebi,zasto
smo zaboravljeni od celog sveta.Dokle ce ova zemlja,da pluta,kao brod bez krme,
po razbesnelom okeanu.Koje grehove nasiih praotaca,mi sada ispastamo.
I dok tako u prohladnoj noci meditiram,setih se naseg najveceg lirskog pesnika,
Branka Radicevica.Setih se tog pesnika,velikog srpskog patriote (ne nacionaliste)
koji cak i svoje krsteno ime Aleksej,promeni,u kako sam rece,pravo srpsko ime
Branko.
Veliki zaljubljenik u prirodu,tu najvecu lepotu,koja postoji.Jos dok je bio zdrav
(a umro je u 29-toj god.od TBC-a) ispevao je divne stihove,svojoj Fruskoj Gori,koju
je pored Mine Karadzic,voleo najvise na svetu.
Stihovi glase: FRUSKA GORO,KO TE NE BI VOLO
MNOGI RECE,AOJ DIVNA SLIKO
AL KO JA TE,NE VOLEO NIKO !
A kada je vec tesko bolestan,lezao u bolnici u Becu,gde ga je negovala
Mina Karadzic,i kada je vec znao,da mu je kraj zivota,bas sasvim blizu...
Napisao je iz bolesnicke postelje,svoje poslednje stihove,kao oprostaj,oprostaj
od zivota,oprostaj od te Prirode,koju je obozavao:
LISJE ZUTI VECEM PO DRVECU,
LISJE ZUTI,VECEM DOLE PADA,
ZELENOGA,VISE NIKAD,VIDET NECU !
I nije,sklopio je oci za uvek,pored svoje MIne,u cvetu mladosti.Sahranjen je
po sopstvenoj zelji,na svojoj omiljenoj Fruskoj Gori,koju je toliko za zivota voleo
Umro je Prvog Jula 1853 godine u Becu.Prenet u svoju zemlju,i nasao vecni mir
na jednoj od najlepsih planina,Fruskoj Gori.
Eto,svake godine,kada pocne jesen,ja se setim tog naseg divnog pesnika,rodoljuba
i coveka,koji je tako mnogo ucinio za nase pesnistvo,za nasu kulturu.Osecam se
uvek ponosnim,sto smo imali i takve ljude,kao sto je bio Branko,Vuk Karadzic,
Dositej.......secanje na takve ljude,uliva mi neku nadu,na jos nije sve izgubljeno,
da ovaj narod,moze i danas,da iznedri ljude,takvog kvaliteta......mozda,,,,,a mozda
je to,samo moja jalova nada. Ali kaze se.......nada umire poslednja.!
taj datum,pocetak zvanicne jeseni,pa da izruci svoje suze,tokom zarkog leta
brizljivo cuvane,bas za taj pocetak,najtuznijeg godisnjeg doba.
Noc je.Sedim sam u parku,u blizini najuzeg centra grada.Cuje se se udaljeni zagor,
ulicnih sviraca,u Knez Mihajlovoj ulici.A ja gledam u nebo.Crno crveni oblaci,prekrili su
nebeski svod.Slab severac,potseca na dane,koje ce tek doci,i doneti mrazeve i sneg.
A ja sedim u pustom parku,i neka teska seta i tuga,nadvila se na moju dusu.Osecam
se izgubljen,u zemlji u kojoj sam rodjen ja,i svi moji preci.I pitam se tiho u sebi,zasto
smo zaboravljeni od celog sveta.Dokle ce ova zemlja,da pluta,kao brod bez krme,
po razbesnelom okeanu.Koje grehove nasiih praotaca,mi sada ispastamo.
I dok tako u prohladnoj noci meditiram,setih se naseg najveceg lirskog pesnika,
Branka Radicevica.Setih se tog pesnika,velikog srpskog patriote (ne nacionaliste)
koji cak i svoje krsteno ime Aleksej,promeni,u kako sam rece,pravo srpsko ime
Branko.
Veliki zaljubljenik u prirodu,tu najvecu lepotu,koja postoji.Jos dok je bio zdrav
(a umro je u 29-toj god.od TBC-a) ispevao je divne stihove,svojoj Fruskoj Gori,koju
je pored Mine Karadzic,voleo najvise na svetu.
Stihovi glase: FRUSKA GORO,KO TE NE BI VOLO
MNOGI RECE,AOJ DIVNA SLIKO
AL KO JA TE,NE VOLEO NIKO !
A kada je vec tesko bolestan,lezao u bolnici u Becu,gde ga je negovala
Mina Karadzic,i kada je vec znao,da mu je kraj zivota,bas sasvim blizu...
Napisao je iz bolesnicke postelje,svoje poslednje stihove,kao oprostaj,oprostaj
od zivota,oprostaj od te Prirode,koju je obozavao:
LISJE ZUTI VECEM PO DRVECU,
LISJE ZUTI,VECEM DOLE PADA,
ZELENOGA,VISE NIKAD,VIDET NECU !
I nije,sklopio je oci za uvek,pored svoje MIne,u cvetu mladosti.Sahranjen je
po sopstvenoj zelji,na svojoj omiljenoj Fruskoj Gori,koju je toliko za zivota voleo
Umro je Prvog Jula 1853 godine u Becu.Prenet u svoju zemlju,i nasao vecni mir
na jednoj od najlepsih planina,Fruskoj Gori.
Eto,svake godine,kada pocne jesen,ja se setim tog naseg divnog pesnika,rodoljuba
i coveka,koji je tako mnogo ucinio za nase pesnistvo,za nasu kulturu.Osecam se
uvek ponosnim,sto smo imali i takve ljude,kao sto je bio Branko,Vuk Karadzic,
Dositej.......secanje na takve ljude,uliva mi neku nadu,na jos nije sve izgubljeno,
da ovaj narod,moze i danas,da iznedri ljude,takvog kvaliteta......mozda,,,,,a mozda
je to,samo moja jalova nada. Ali kaze se.......nada umire poslednja.!
