Kao profesorka psihologije sa dugogodišnjim iskustvom
, rekla bih sledeće:
kada smo zaljubljeni, projektujemo sve svoje želje, nadanja i htenja na izabranu osobu,
koja realno može odgovarati našoj idealizovanoj i isprojektovanoj slici, ali i ne mora,
i najčešće ne odgovara.
A kada u jednom trenutku nestane idealizacije, i kada otkrijemo tu realnu osobu pored nas
sa svim svojim vrlinama, manama i slabostima,
tek tada počinjemo da je volimo, jer preduslov za ljubav je prethodno realno i racionalno spoznavanje objekta ljubavi,
i zato je ljubav uvek odluka - odlučujemo da volimo realno biće koje je nekad i nadrkano, nekad slabo, džandrljivo, šutljivo kad mi ne bismo hteli i pričljivo kad bismo mi da zaćuti,
ali ga uprkos svemu volimo, jer smatramo da je vredan naše ljubavi (iz čega proizilazi i da zrela ljubav i te kako ima očekivanja, no to je već neka druga tema).
Naravno, čovek može da voli pod uslovom da je uopšte sposoban za ljubav,
a rekla bih da je u realu sposobno prilično manje ljudi, no što se to uvreženo misli.
...kao recepcioner neuglednog motela, nadovezao bih se i ispričao sledeće:
-jedan otmeni gospodin, ugladjen, fin, naš redovni klijent uvek je uzimao sobu, tj. uslugu koja se stručno zove 'dnevni boravak'. to jeste jeftinija varijanta ali s' obzirom da se zadržavao sat, dva, tri i to nekoliko puta nedeljno, totalno je za razumeti. dame koje su mu pravile društvo u tom boravljenju su uvek bile, takodje, fine, doterane i nasmejane. bila bi to sasvim obična priča da se jednog dana nije pojavila 'ona', opasnog i strogog izraza lica, rekao bih i ljutitog. sramota me je da priznam ali ja sam se po malo plašio. stajala je na sred hola kao neka okamenjena statua, merkala je svaki pedalj našeg predivnog zdanja, čini mi se da sam tada uhvatio i malu dozu gadjenja na njenom licu. naišli su u nezgodnom trenutku kada nam skoro ništa nije radilo, svečana sala je bila u renoviranju, sala za ručavanje još nije spremljena i postavljena, za sedenje u bašti je bilo hladno, jedino je bar mogao primiti goste, gde su se na kraju i uputili. i tamo se desio pravi šok, gospodja je glatko odbila da se popne na barsku stolicu, konobari su leteli kao da je uzbuna, krajnje neprijatna situacija. naš gospodin klijent se nešto domundjavao sa šefom smene, nisam baš mogao tačno videti koja je novčanica proletela i promenila vlasnika jer je to bio delić sekunde. sve u svemu magično se tu stvorio manji stočić i dve udobne stolice, napokon su mogli sesti i poručiti piće.
gospodja je poručila čašu obične vode (grrmffjmbgrr) a gospodin kao i obično jameson irish whiskey. nedugo posle toga su otišli, sobu nisu iznajmili, bio sam začudjen, nisam znao šta se to dešava. posle nekoliko dana, kasno uveče, naravno, radile su nam sve sale i bar, pojavio se gospodin sa istom gospodjom. on je prišao recepciji a g-dja statua je, uobičajeno, stajala na sred hola. g-din je tražio noćenje, he, he, kod nas postoji samo opcija 'noćenje sa doručkom' koju sam mu i uvalio, zadovoljno sam trljao ruke, čak mi se oteo mali smešak. dok su odlazili ka spratu pratio sam ih pogledom. a onda me je g-dja opasna tako ošinula pogledom da sam morao okrenuti glavu na drugu stranu, a onaj mali osmeh je odleteo u svečanu salu. posle samo petnaestak-dvadeset minuta, nisam stigao ni do pola da sipijem svoj vinjačić dobro sakriven ispod pulta, začulo se sa sprata tok-tok tok-tok... g-dja je kao tajfun silazila niz stepenice i otišla u nepoznatom pravcu. moj pogled je potražio gospodina na vrhu stepenica, nije ga bilo tamo. sišao je tek ujutru, malo naduven i neobrijan njije delovao onako ugladjeno, ponudio sam mu doručak koji je odbio. onda je on meni ponudio vinjak, heh, to se ne odbija, otišli smo do bara zviznuli po jedan i onda je i on otišao. bilo mi je malo čudno da i g-din pije vinjak ali dobro.
-morao bih malo da skratim priču. usledili su srećni dogadjaji. g-din i g-dja su uspešno prenoćili posle toga, razmišljao sam da mi se g-din ne švorcira jer opcija 'noćenje s' doručkom' nije uopšte jeftina. ako tako nastavi neće izaći na dobro. ali neee, posle nekog vremena g-din se pojavio i iznajmio svečanu salu. pa za svadbu, naravno, šta ste drugo mislili. došao je i taj dan, glamur, mnogo ljudi šareno obučenih, veselih, bilo je i poprilično šajkača, čorba, sarma, pečenje, ono prase nataknuto na kolac niko nije jeo, samo je stajalo u ćošku, pleh muzika, orkestar miroljuba lončarevića, tri pevaljke, mikrotalasne, televizori, ma bilo je ludilo i bilo je svega. jedino što je na svadbi falilo je gospodjin osmeh, nije se osmehnula čak ni kada su je slikali... ali dobro, gospodin se smejao i za nju, pomislih, eee, ljubav je to! nisam pokazivao da mi je malkice žaoo, jer g-dina neću više vidjati, manjak u kasi me uvek rastuži.
ali opet dobro, neka žrtva za ljubav se ipak mora podneti.
-moram vam reći da je noćna smena užasno dosadna, pogotovoako se otegne mesecima. sedeo sam tako i drndao igricu na mobilnom. u jednom trenutku ispred pulta je pojavila neka silueta, duh pomislih, živ se prepanuh, čitao sam da ih stvarno ima u nekim hotelima. još kada je taj duh prošaputao 'sobuuu', nisam imao izbora, morao sam da se onesvestim. kada sam došao sebi video sam gospodina kako me drmusa, užasno mi je bilo drago, brzo sam našao ključ slobodne sobe i dao mu. nisam stigao da vidim ko je sa njim otišao gore, gospodja sigurno nije, ona ne nosi miniće. šta me bre briga, važno je da se gospodin vratio. doduše sada je dolazio redje ali je uzimao skuplju varijantu naših usluga. život to nekako uvek sam izniveliše. i tako, vratilo se sve na staro, ja sam bio zadovoljan a valjda je bio i gospodin.
-i ponovo se dogodilo ono prokleto ali...
sreća ne može dugo potrajati. gospodin je prestao dolaziti. bez ikakvog razloga! manjak u kasi je pruzrokovao kašnjenje plate. od gospodina ni traga ni glasa. tužan sam dolazio i odlazio sa posla, sumorni dani su se nizali. a onda jednog letnjeg dana sam spazio gospodina u bašti kako pije špricer. zašto špricer? šta mu se desilo? a soba? hiljade pitanja mi je protutnjalo kroz glavu. načisto sam bio zbunjen. nedostatak informacija me je dovodio do ludila.
i tako dan za danom konobari su sretno trljali ruke a ja sam snužden sedeo iza pulta recepcije. gospodin nije više izgledao kao gospodin, ni jedan gospodin ne može toliko špricera da oljušti, garderoba mu se ofucala, oronuo je poprilično. ooo, kleta sudbino, pa kako, lelekao sam svaki dan.
-a onda, opet jednoga dana, pojavila se dama. dobro, ne baš prava dama, i ona je delovala malo ofucano, rekao bih i obično, obično. ali svejedno, plamičak sreće je zaigrao u meni, poskakivao sam iza pulta. glancao sam ključeve od svih soba redom. džaba izgleda. nisu nikada iznajmili sobu, ni tada, ni kasnije. samo su sedeli u bašti i lokali taj prokleti špricer. grrr... i ništa, baš pravo ništa, ništa. nemam šta dalje da vam kažem. dan danas ih sretnem po gradu kako se drže za ruke, strašno, prodjem pored njih i pravim se da ih ne poznajem!
...vezano za temu, hteo sam reći, ljubav počinje kada prestaneš da iznajmljuješ sobu... valjda...
