Kao što je dete, dete da ga volite i razumete, tako kaže naš pesnik Ršumović, tako je ja verujem i 
da ga volite i razumete. Jer je i srce kao dete, nada se onome što želi. I kada je to maleno srdašce u pitanju, veoma , pa da kažem u neku ruku znaju biti opasne te reči, zauvek, uvek, od sada pa zauvek..Olako ih neki daju, još lakše ih se odriču, kao da je na te reči stavljena tudja misao...Ja nisam od tih bila nikada. Niti cu ikada biti. Postati. Necu nikada. Ja verujem da je duboka postojanost i istina u tim rečima voleti i poštovati nekoga zaiuvek, voleti ga svim svojim bićem, milsima, telom i emocijama. Ja verujem u srodnost duša, gde to zauvek dobija samo lepšu vedrinu u nadogradnji oboje ljudi koji cvetaju pod istim krovom zvanim ljubav sto se zove. Ja verujem u to. Verujem da to postojati mora, da se moze olako primetiti i videti, kao kap rose, kao odsjaj Meseca u vedroj noći. Da je sveobuhvatnost ideala misli i sve mudrosti sadrzana u toj reči. Zauvek. Zauvek sa tim nekim. Voleti ga i u bolesti, siromaštu, neuspehu, kada ne ide ništa od ruke, kad sve čini izgubljeno, potpuno isto i možda čak i nemerljivo lepše i bolje nego kaad je sve lepo, napredno i berićetno, jer na muci se poznaju junaci...Poštovati nekoga kao individuu, njegove misli, zelje, dopustati da zajednički srastu ali da svako na neki način opet ostaje svoj, neponovljivo poseban ali zajedničko puno lepši i blistaviji. zauvek voleti i biti voljen, kroz različite godine životne, faze , poduhvate i poraze, kao i uspehe, različita razdoblja i forme. Ali da se ljubav u svim tim oblicima nikako ne gubi..ne, ne..drage moje i dragi moje..Ne, ne..nego da dobija samo an postojanosti, stabilnosti , na jačem poverenju i kao neizostavno naravno iz sve to, na neponovljivoj ljubavi, paznji, neznosti i brizi za onoga ko nam je vazan, bitan i drag u životu. Ja verujem u večnost. U to zauvek. Od sada pa zauvek. zauvek pod ruku, sve do starosti. Tome stremim, tome se nadam, o tome čeznem. I sve nešto milsim, da u trenutku kada prvi put udahnemo vazduh i kada nas onako malene i smezurane okupaju prvi put da se i tada tamo baš negde, isto rodio neko sa isto tako slatkim nosicem, smezuranim nozicama i malo kosice na medenoj glavici sto se rodila...Ja verujem u to. U neponovljivost toga, u neponovljivost i nepromenljivost tog famoznog zauvek, gde ljubav blista, raduje se, raste svakim danom sve više, lepše i poletnije, kao galeb u visine...Gde dvoje postaju jedno...jedno naijskrenije nepromenjeno i stabilno čeznjom protkano i ljubavlju posuto.Jer zauvek nazalost nije uvek za neke zauvek. Ja se nadam da je meni dobra vila napisala tog dan kada sam rodjena na dlanu nevidljivim slovima: "Bićeš voljena zauvek". I to je na meni da još uvek nadjem..Pronadjem. Ili da on mene nadje. Ili se još uvek trazimo..Ne znam.Ali je takodje na drugom dlanu ta malena vila što se Ljubav zove, upisala još veću istinu: "I ti ćeš umeti da njega voliš...Zauvek" . 
da ga volite i razumete. Jer je i srce kao dete, nada se onome što želi. I kada je to maleno srdašce u pitanju, veoma , pa da kažem u neku ruku znaju biti opasne te reči, zauvek, uvek, od sada pa zauvek..Olako ih neki daju, još lakše ih se odriču, kao da je na te reči stavljena tudja misao...Ja nisam od tih bila nikada. Niti cu ikada biti. Postati. Necu nikada. Ja verujem da je duboka postojanost i istina u tim rečima voleti i poštovati nekoga zaiuvek, voleti ga svim svojim bićem, milsima, telom i emocijama. Ja verujem u srodnost duša, gde to zauvek dobija samo lepšu vedrinu u nadogradnji oboje ljudi koji cvetaju pod istim krovom zvanim ljubav sto se zove. Ja verujem u to. Verujem da to postojati mora, da se moze olako primetiti i videti, kao kap rose, kao odsjaj Meseca u vedroj noći. Da je sveobuhvatnost ideala misli i sve mudrosti sadrzana u toj reči. Zauvek. Zauvek sa tim nekim. Voleti ga i u bolesti, siromaštu, neuspehu, kada ne ide ništa od ruke, kad sve čini izgubljeno, potpuno isto i možda čak i nemerljivo lepše i bolje nego kaad je sve lepo, napredno i berićetno, jer na muci se poznaju junaci...Poštovati nekoga kao individuu, njegove misli, zelje, dopustati da zajednički srastu ali da svako na neki način opet ostaje svoj, neponovljivo poseban ali zajedničko puno lepši i blistaviji. zauvek voleti i biti voljen, kroz različite godine životne, faze , poduhvate i poraze, kao i uspehe, različita razdoblja i forme. Ali da se ljubav u svim tim oblicima nikako ne gubi..ne, ne..drage moje i dragi moje..Ne, ne..nego da dobija samo an postojanosti, stabilnosti , na jačem poverenju i kao neizostavno naravno iz sve to, na neponovljivoj ljubavi, paznji, neznosti i brizi za onoga ko nam je vazan, bitan i drag u životu. Ja verujem u večnost. U to zauvek. Od sada pa zauvek. zauvek pod ruku, sve do starosti. Tome stremim, tome se nadam, o tome čeznem. I sve nešto milsim, da u trenutku kada prvi put udahnemo vazduh i kada nas onako malene i smezurane okupaju prvi put da se i tada tamo baš negde, isto rodio neko sa isto tako slatkim nosicem, smezuranim nozicama i malo kosice na medenoj glavici sto se rodila...Ja verujem u to. U neponovljivost toga, u neponovljivost i nepromenljivost tog famoznog zauvek, gde ljubav blista, raduje se, raste svakim danom sve više, lepše i poletnije, kao galeb u visine...Gde dvoje postaju jedno...jedno naijskrenije nepromenjeno i stabilno čeznjom protkano i ljubavlju posuto.Jer zauvek nazalost nije uvek za neke zauvek. Ja se nadam da je meni dobra vila napisala tog dan kada sam rodjena na dlanu nevidljivim slovima: "Bićeš voljena zauvek". I to je na meni da još uvek nadjem..Pronadjem. Ili da on mene nadje. Ili se još uvek trazimo..Ne znam.Ali je takodje na drugom dlanu ta malena vila što se Ljubav zove, upisala još veću istinu: "I ti ćeš umeti da njega voliš...Zauvek" .