Jer Bog jednom ti ljubav andjela da...otkud znas da to nisam bila ja?

Nedelja.Ustajem.Ne volim nedelju kao dan...i najradije bih taj dan prespavala, da mogu.Jer nedelje su bili dani nekada neizmerne sreće.A, sada je nedelja samo dan, običan dan, kao i svaki drugi, ni po čemu se ne razlikuje.Umivam lice nežnim sapunom..i sapunica je sada kao reka nekada mojih snova, nestaje..kratkotrajna je poput leptirovog dana.Gledam u ogledalo svoj obris..dobro je, samo ja vidim tugu u očima šarenim, dok na srcu ožiljak pamti sve..i dalje.Ne zaboravlja.Na radiju, stara stvar..grupa "Djavoli" i pesma "Pričaj mi o ljubavi"...i dobro znani tekst...Nekako sam znala, da su oduvek bili kao fatamorgana...naizgled uhvatljivi a u stvari privid.Da sam ja zapravo njima bila skica, nikad slika ili sličica.Da nikada nisu bili tu kada je najbolnije.To ti je prokletstvo zlatnog cveta, kada si Sunce..kada si kao ja..ostave u tebi osećaj krivice, lošeg a ja to nisam zaslužila.Zaista nisam.I zašto im je tako teško bilo,voleti me bezuslovno, dušom andjela i očima goluba?I ako je to po njima ljubav bila,što se njima ljubav činilo,zašto me bre onda to toliko prokleto bolelo?Jer ljubav nije bol, a možda to ljubav bila nije..Da jeste, ne bi ovako vraški i prokleto bolelo.Zasto su večito igrali igre u kojima ja nikada nisam bila upoznata sa pravilima i duzinom trajanja te njigove igre, igre zvana veza dvoje ljudi..Samo sam u hodu bezuspesno pokusavala da pohvatam konce.Ali sada znam da je hod bio mimohod.Jer slutnja me uvek obuzimala, da ih ne drze mesta, ljudi, dogadjaji..da je svaki dan, dan kada ću čuti reč ,da me ne voli više, da odlazi i sve zaboravlja..da zauvek sve ostavlja.Ne znam da li ikada kada kada čuješ za mene, da li te skoro ništa i ne zaboli...Kako da vratim sve lažne dodire nakon toliko vremena?Te izgubljene sne i pisma lažljiva..jer ja sam uvek bila ta..koja je naprosto umeti čekala..ali nisam trebala, jer oni nisu čekali na mene..nisu duže umeli čekati, već samo naprosto svoj život promeniti..i što mi nije tada ništa rekao nije...jer ja jesam umorna od ljudskih žmurki odraslih ljudi..i znam nije to u modi..voleti kao ja, kao sav normalan svet, jer svi drugi vole prosto napamet...I svaki dan to teže podnosim, jer sa nekim stvarima se čovek ne miri..i šta se to desilo?Zasto je vreme bilo stalo a život nije dalje išao?Jer meni nikada nisu bile draže sve laži od istine.I kao što kaze jedna pesma, nekada će se možda i meni desiti to, da se sretnemo na istoj adresi toj, i tada ne menjaj pravac i ne prekidaj taj sreće lanac...jer od svih ljudi i mesta tih, možda baš tada ja pronadjem tebe, ili ti mene..i možda baš Bog pošalje tada znak,da je to bio trag, da se u celoj večnosti ne izgubimo...jer ja verujem u znakove i nečujne tragove..jer jednom ti Bog daruje ljubav andjela i otkud znaš da to nisam bila ja?Jer jednom ti Bog ljubav da, i pitam se, zašto to nikad nisam ja?