(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
JELKA
Dan….predveče. Loš dan u nizu…...ovaj je baš,baš loš….jedan od onih dana kada morate misliti i smisliti. Ima dana koji donose odluke….e, ovaj je baš takav. Ipak, moj je…nema se kud nego preživeti ga …ebiga, samo život.
I tako razmišljajući gledam u ovu našu srebrnu Jelku. Kupismo je 1999. za Novu godinu…u busenu naravno. Kako smo već bili u suludoj akciji intenzivnog traženja kuće rešismo, da je ako do tad pazarimo kuću, posadimo u dvorištu. Posadjena je 13.01.1999. godine u sadašnjem dvorištu. Za sve nas ukućane, ona je simbol jedne od zajedničkih odluka donetih za okruglim stolom. I ima ime…..lepo, jednostavno, starinsko i srpsko….Jelka.
Gleda ona mene tako….gleda….zelena gospa sva raskošna. Gledam ja nju sedeći na tremu. Dobro obučena, sa nogama podignutim na drugu stolicu, pijem kafu, žubori voda…vazduh miriše onako lepo, prolećno ….ne tako poletno jer je malo tmurno predvečerje i hladnjikavo ali ipak ima neki lep, nov miris…..pa i neki vetar dune ponekad, tek da mu ne dam neopravdani…..psi oko mene…mirni jer osećaju moju potrebu za mirom pa mi je pružaju…..još jedno zajedništvo …jedno od mnogih kojih sam deo.
U toj pričajućoj tišini nemiri i brige se talože u meni….kao soc od kafe na dnu šolje. Nervoza koja ne vidi dobro prvo odlazi iz glave….pa kroz grudi….pa brzo protrči kroz stomak i niz noge pobegne negde van mene…..mislim da je upravo naišla na veliku krznenu prepreku u vidu Meša jer je dasa podigao glavu, načuljio uši i pogledao me pravac u oči…ššššš, proći će govori moj pogled njegovom….on spušta glavu na šape i sklapa oke….otišla je dalje.
I tako…pogled mi se zaustavi na njoj….gledam Jelku…ne ruže nego baš nju….zelenu lepoticu. Ima haljinu u dve boje…kombinacija tamno zelene i svetlo zelene. Stvarno je elegantna….prosto zrači sa onom svetlo zelenom bojom nekom novom snagom…mladom, jakom, neobuzdanom još…punom poleta. One mlade iglice su meke, nežne a opet….tako jake i čvrsto zakačene za svoju granu pored starih tamnih iglica…još jedno zajedništvo, potrebnost, upućenost. Ona boja prosto reflektuje elan….prenosi ga u oko posmatrača. Gledam je tako raskošnu….govori mi nešto, znam…osećam….ali šta? Gledaj Ljiljana…i videćeš…idemo ponovo….
Ispod Jelke leže posivele beživotne odbačene iglice. Grane koje idu od stabla su skoro gole u dužini od nekih 15cm. Na njima nema iglica. Odatle kreću manje grane na kojima su stare, tamno zelene, jake, debele, mesnate iglice....prekaljeni borci. A onda u oko stanu grančice...samo na njihovim vrhovima su svetlo zelene iglice....Jelka izgleda kao da ima dve haljine jednu preko druge.....tamno zelena je osnovna haljina, stara, komotna, njena, suštinska a preko nje svetlo zeleni plašt ...nežan, skoro providan ...kao zelena srma....
I staro i novo a sve je njeno....prastaro, bolesno, bolno, strašljivo i nejako Jelka je odbacila pa i po cenu da ogoli malo svoje grane pri samom stablu suštini....odbačeno leži kraj njene noge tako da može uvek da vidi rezultat svog truda.....Jelka je dobar procenitelj jer onih 15cm grana bez zelenog joj je dalo snagu za mlade izbojke. Priroda ne baca snagu uzalud...ulaže je samo tamo gde može da stvara....
Gasim cigaretu, ustajem nekako lagana u ovom danu koji donosi odluke .....psi ustaju istog momenta.....da Mazo, idemo da spremamo večeru.....
Hvala Jelka
PS Dobro vam jutro zeleni svete....lep dan želim
!
..ali, to je njihov problem 
