"Dobar dan gospodine, izvolite"
"Ti si novi ovde?"
"Jesam gospodine.Danas mi je prvi radni dan. "
"Dole ispod šanka imaš flašu sa zatvaračem što liči na stubove na hramovima i jednu čašicu sa stopom, to je moj inventar. Cenim da ćemo se viđati dugo pa da ne moram da ti ponavljam svaki put kad dolazim a dolazim svaki dan osim nedeljom. Tada idem na grob mojoj Nadi. Još nešto, možeš me zvati Profesore a kad se bolje upoznamo onda Profo. Nisam ti ja nikakav gospodin, ceo sam život proveo među drugovima. Sad sipaj taj vinjak, osušiše mi se usta"
"Hoću gospo... hoću Profesore."
____________________________________
"Dobro jutro, Profesore, imate li zime?"
"Pa da vidiš i nemam, ni zime nisu više onakve kakve su nekad bile."
"Uobičajeno?"
"Zar se uopšte postavlja takvo pitanje, derane? Nego naspi to piće već jednom pa da ti pričam kako smo se Nada i ja upoznali"
"Odmah dođem."
"Ako bi mogao da me poštediš tog uličnog žargona bio bih ti zahvalan. Konobari u moje vreme su bili gospoda, besprekornih manira. Kako misliš da se gost odnosi pristojno prema tebi ako tako pričaš? I ne prekidaj me više."
"Razumem, neče se ponoviti."
"Nada i ja smo se upoznali uoči dočeka Nove godine, tačnije par sati ranije. Ja sam taj doček dogovorio sa kolegama a problem je je bio što sam bio bez pratnje, sam. Jedva sam ih ubedio da mi je tako potpuno dobro da ne povedu sve one rođake, komšinice i drugarice, kojim su nameravali da me udome i srećno ožene. Ta noć je bila jako hladna, sneg se osećao u vazduhu. Na autobuskoj stanici smo stajali samo nas dvoje. Ona u prelepoj haljini sa nekom kratkom bundicom niz koju je u slapovima padala njena zlatna kosa. Više sam osetio nego što sam čuo da plače. Okrenuo sam se ka njoj i zagledao u najlepše kestenjaste oči. Tog momenta sam znao da sam sreo ljubav svog života. Znaš, to su one o kojima pišu pesnici svoje najlepše pesme. One zbog kojih se život promeni i nije više nikada isti. One po kojima merimo sve prošle i sve buduće. Onako zbunjen, upitao sam je da li joj mogu pomoći. Odgovorila mi je da se posvađala sa momkom i da nema gde na doček. Ponudio sam joj da pođe sa mnom i ona je pristala. Dočeka se slabo, i kao kroz maglu, sećam. Znam samo da smo pevali igrali i pili pa sve iz početka. Posle ponoći je nestala. Jednostavno je nije bilo."
"Šta se onda desilo?"
"Ništa, ja je nisam tražio a od nje ni glasa nije bilo."
______________________________________
"Dobro jutro Profesore, dugo vas nije bilo."
"Pa si pomislio da se nisam upokojio. Ne brini neće grom u koprive, proveo sam zimu na primorju, kod čerke. Čerka ko ćerka, obožava oca. Razmazila me, kao i njena majka što je. Vidi, na ovoj fotografiji je ona sa Nadom a na ovoj je sa mužem. Toliko liči na svoju majku. Nego, daj taj vinjak, pa da nastavim priču. Šta si se zbunio, nisi juče ovde doveden."
"Odmah Profesore"
"Nada se pojavila na mojim vratima isto onako kao što je i nestala, bez upozorenja. Imala masnice na rukama i šljivu ispod oka. Pozvao sam je u stan. Nije bilo vremena za pitanja a bilo ih je hiljadu, i ko joj je učinio to što je učinio, i kako je saznala gde živim. Ostavili smo to za kasnije a to kasnije nikada nije došlo. Otkrivala mi se samo onoliko i kad bi to poželela. Bez rezona i pravila. Jedno jutro čulo se kucanje na vratima, otvorio sam.
"Došao sam po Natašu."
"Ovde ne živi niko pod tim imenom, rekao sam a onda sam je ugledao, spremnu za polazak sa koferom u rukama."
"Odoh ja, bilo je jedino što je rekla."
"Šta se desilo, onda"
"Ništa, vratila se nakon par meseci. Onda smo se venčali."
"Vidi ovako, svaki čovek u životu ima pravo na tri suze. Prva je kad propusti da se bori za ono do čega mu je stalo, druga kad izgubi onog ko ga voli i treću kad ode onaj koga on voli. Kad ih isplače, tek onda, za sebe može da kaže da je postao pravi muškarac."
_____________________________________
"Mi o vuku a vuk za šank, dobar dan Profo."
"Ti si se baš opustio, kažeš Profo? De, de. Nemoj odmah da se mrštiš, poznajemo se odavno. Nego sipaj nam piće, doktor mi je preporučio kao preventivu a opštepoznato je da sam ja savestan pacijent."
"Šta slavimo?"
"Moj rođendan. Par godina ranije sam imao tešku operaciju, jedva sam se izvukao. Nekako u to vreme mi se i otac razboleo. Otišao je ja Svetog Nikolu. Nada je bila uz njega ceo tok bolesti, bila je jako požrtvovana. Tada je radila po smenama. Nije mi jasno kako je sve uspevala da postigne. Doduše, imala je puno prijatelja. Bila je društvenija od mene, šteta što je nisi upoznao. Svidela bi ti se, sigurno. Mnogo je volela mlade ljude i najbolje se osećala u njihovom društvu.", reče profa i zaćuta.
"I šta se onda desilo" upita ga prekidajući ga u mislima.
"Ništa posebno. Otac mi je umro za Svetog Nikolu, Nada nije mogla da dođe, gazda kod kog je radila nije hteo da joj odobri slobodne dane. Došla je tek krajem februara, pokupila svoje stvari i otišla."
________________________________________
"Pa vi ste nas potpuno zaboravili, Profesore. Nije vas bilo od letos. Svi su se pitali gde ste. Nedostajali ste."
"Kako da ne, nedostajao. Sinko, niko nikome ne nedostaje. Bez svakog se može. Neće planeta stati kad mene ne bude bilo, samo će vama promet vinjaka da opadne a i to zakratko, dok se nađe neka nova budala."
"Danas ste baš neraspoloženi?"
"Nedostajaće mi ova "rupa". "
"Gde uvaženi gospodin, namerava da ide?"
"Idem kod Nade, nismo se dugo videli. Sigurno joj nedostajem. Znaš, ma šta ljudi pričali, ja sam ljubav njenog života. Mnogo smo toga prošli zajedno, vreme je da uživamo. Odoh, . zadrži kusur, popijte po vinjak u naše ime."
_______________________________________
"Za pokoj duše. Nek su ti lake nebeske kafane, dragi naš Profo."
"Amin. Niko od njegovih kolega nije bio na sahrani, tužno je to."
"Kako to misliš niko nije bio? Pa bio sam ja. Profa je do penzije radio u Kafani. Bio je konobar stare škole, vedovatno poslednji. Umeo je i mogao sve."
"Zar on nije..."
Ne nije ali jeste bio sve drugo. Gospodin konobar, vanredan kuvar po potrebi, čuvar tajni ove varoši, džentlmen po vokaciji. Umeo je da smiri zavađene i da nasmeje ostavljene. Učili smo od njega svi, znaš da se dešavalo da u kafani bude više konobara, koji su dolazili iz večeri u veče da mu kradu fazone, nego pravih gostiju. Svi smo očekivali da završi u nekom vrhunskom hotelu ili u inostranstvu. "
" Šta mu se desilo? "
" Desila mu se Nataša."
"Ko je Nataša?"
"Nada."
"Njegova supruga?"
"i da i ne. Profa se ustvari nikada nije oženio. Bar ne zvanično mada je on tvrdio da jeste."
"Zašto je onda govorio o njoj kao o supruzi?"
"Ona, to i jeste bila za njega. Nismo mi oni koji mogu da sude."
"Onda znači, da je sve lagao."
"Polako bre, Mali. Rekoh ti da mi nismo sudije. Nije on ništa slagao, samo je govorio o njoj, onako kako je želeo da je vidi. Da li je to istina i laž samo Bog može da presudi. "
"Još se sećam Nove godine kada ju je, ko zna od kuda pokupljenu, doveo u kafanu. Ja sam bio početnik kao i ti sada, presrećan što ću raditi tu noć sa njim. Nju sam poznavao, tačnije njenog muža. Visok i lep ali kad popije nezgodan. Tukao je često, to je znao ceo grad. Te večeri je Profa odveo kući, posle se pričalo da su se on i njem muž pobili kada je ovaj došao da je odvede. Nekako tada se promenio. Prvo je počelo sa sitnicama. Nije više bio onako pedantan i zainteresovan za posao. Brecao se na goste, sve češće je odlazio na bolovanja. "
" A ona? Nada, mislim Nataša."
"Nataša ko Nataša. Menjala je muškarce ko čarape, samo su sad svi bili mlađi od nje."
"Kako je to profa trpeo? "
" Ne znam, nikada nisam uspevao da ga razumem. Čas sam mislio da nije svestan a opet na moment sam mislio da sve zna ali je toliko voli da joj sve oprašta. Kako god, nije više bio za posao. Direktor ga je tolerisao jedino zato što je legenda o njemu još uvek punila restoran. Bilo je pitanje vremena kada će dobiti otkaz"
"I?"
"Mnogo si nestrpljiv Mali. Ti si jedini koji će čuti celu priču o Profi i Nadi."
"Tih godina su bili česta tema kafanskih priča. Govorilo se da su se venčali, da se iselila kod njega u stan i dovela devojčicu koju je on priznao za svoju. Odlazila je i dolazila. A onda muk, kao da su propali u zemlju. Molio sam Boga da su konačno pronašli svoj mir."
"I? Jel to bio kraj."
"Opet ti? Gde žuriš? Ne plaču ti mala deca kući. Budi strpljiv."
"Jednog dana, kada smo već pomislili da je njihova priča završena, on se pojavio. Obavestio nas da mu je umrla na rukama i da ju je sahranio u porodičnoj grobnici, pokraj svog oca. I opet priče, te umrla je u inostranstvu od neke nepoznate bolesti. Te ubila je nezadovoljna mušterija, te je izvršila samoubistvo. Sve u svemu, nje više nije bilo. Nastavio je da dolazi kod nas. Valjda nije mogao da bude sam u stanu gde ga je sve podsećalo na nju. Od njegovih kolega sam ostao samo ja a ja nisam želeo da pričam. Znaš i ja ponekad poželim da verujem u bajke. Svakom čoveku je to potrebno. Nadam se da će biti sretniji tamo gde je otišla njegova duša, i nadam se da je tamo neće sresti. Znaš Mali, ljubav nije uvek blagoslov."
"Uffff..."
"Sada znaš celu priču. Na tebi je šta ćeš učiniti sa njom. Profa se ne bi ljutio. Voleo te je."
"Ti si novi ovde?"
"Jesam gospodine.Danas mi je prvi radni dan. "
"Dole ispod šanka imaš flašu sa zatvaračem što liči na stubove na hramovima i jednu čašicu sa stopom, to je moj inventar. Cenim da ćemo se viđati dugo pa da ne moram da ti ponavljam svaki put kad dolazim a dolazim svaki dan osim nedeljom. Tada idem na grob mojoj Nadi. Još nešto, možeš me zvati Profesore a kad se bolje upoznamo onda Profo. Nisam ti ja nikakav gospodin, ceo sam život proveo među drugovima. Sad sipaj taj vinjak, osušiše mi se usta"
"Hoću gospo... hoću Profesore."
____________________________________
"Dobro jutro, Profesore, imate li zime?"
"Pa da vidiš i nemam, ni zime nisu više onakve kakve su nekad bile."
"Uobičajeno?"
"Zar se uopšte postavlja takvo pitanje, derane? Nego naspi to piće već jednom pa da ti pričam kako smo se Nada i ja upoznali"
"Odmah dođem."
"Ako bi mogao da me poštediš tog uličnog žargona bio bih ti zahvalan. Konobari u moje vreme su bili gospoda, besprekornih manira. Kako misliš da se gost odnosi pristojno prema tebi ako tako pričaš? I ne prekidaj me više."
"Razumem, neče se ponoviti."
"Nada i ja smo se upoznali uoči dočeka Nove godine, tačnije par sati ranije. Ja sam taj doček dogovorio sa kolegama a problem je je bio što sam bio bez pratnje, sam. Jedva sam ih ubedio da mi je tako potpuno dobro da ne povedu sve one rođake, komšinice i drugarice, kojim su nameravali da me udome i srećno ožene. Ta noć je bila jako hladna, sneg se osećao u vazduhu. Na autobuskoj stanici smo stajali samo nas dvoje. Ona u prelepoj haljini sa nekom kratkom bundicom niz koju je u slapovima padala njena zlatna kosa. Više sam osetio nego što sam čuo da plače. Okrenuo sam se ka njoj i zagledao u najlepše kestenjaste oči. Tog momenta sam znao da sam sreo ljubav svog života. Znaš, to su one o kojima pišu pesnici svoje najlepše pesme. One zbog kojih se život promeni i nije više nikada isti. One po kojima merimo sve prošle i sve buduće. Onako zbunjen, upitao sam je da li joj mogu pomoći. Odgovorila mi je da se posvađala sa momkom i da nema gde na doček. Ponudio sam joj da pođe sa mnom i ona je pristala. Dočeka se slabo, i kao kroz maglu, sećam. Znam samo da smo pevali igrali i pili pa sve iz početka. Posle ponoći je nestala. Jednostavno je nije bilo."
"Šta se onda desilo?"
"Ništa, ja je nisam tražio a od nje ni glasa nije bilo."
______________________________________
"Dobro jutro Profesore, dugo vas nije bilo."
"Pa si pomislio da se nisam upokojio. Ne brini neće grom u koprive, proveo sam zimu na primorju, kod čerke. Čerka ko ćerka, obožava oca. Razmazila me, kao i njena majka što je. Vidi, na ovoj fotografiji je ona sa Nadom a na ovoj je sa mužem. Toliko liči na svoju majku. Nego, daj taj vinjak, pa da nastavim priču. Šta si se zbunio, nisi juče ovde doveden."
"Odmah Profesore"
"Nada se pojavila na mojim vratima isto onako kao što je i nestala, bez upozorenja. Imala masnice na rukama i šljivu ispod oka. Pozvao sam je u stan. Nije bilo vremena za pitanja a bilo ih je hiljadu, i ko joj je učinio to što je učinio, i kako je saznala gde živim. Ostavili smo to za kasnije a to kasnije nikada nije došlo. Otkrivala mi se samo onoliko i kad bi to poželela. Bez rezona i pravila. Jedno jutro čulo se kucanje na vratima, otvorio sam.
"Došao sam po Natašu."
"Ovde ne živi niko pod tim imenom, rekao sam a onda sam je ugledao, spremnu za polazak sa koferom u rukama."
"Odoh ja, bilo je jedino što je rekla."
"Šta se desilo, onda"
"Ništa, vratila se nakon par meseci. Onda smo se venčali."
"Vidi ovako, svaki čovek u životu ima pravo na tri suze. Prva je kad propusti da se bori za ono do čega mu je stalo, druga kad izgubi onog ko ga voli i treću kad ode onaj koga on voli. Kad ih isplače, tek onda, za sebe može da kaže da je postao pravi muškarac."
_____________________________________
"Mi o vuku a vuk za šank, dobar dan Profo."
"Ti si se baš opustio, kažeš Profo? De, de. Nemoj odmah da se mrštiš, poznajemo se odavno. Nego sipaj nam piće, doktor mi je preporučio kao preventivu a opštepoznato je da sam ja savestan pacijent."
"Šta slavimo?"
"Moj rođendan. Par godina ranije sam imao tešku operaciju, jedva sam se izvukao. Nekako u to vreme mi se i otac razboleo. Otišao je ja Svetog Nikolu. Nada je bila uz njega ceo tok bolesti, bila je jako požrtvovana. Tada je radila po smenama. Nije mi jasno kako je sve uspevala da postigne. Doduše, imala je puno prijatelja. Bila je društvenija od mene, šteta što je nisi upoznao. Svidela bi ti se, sigurno. Mnogo je volela mlade ljude i najbolje se osećala u njihovom društvu.", reče profa i zaćuta.
"I šta se onda desilo" upita ga prekidajući ga u mislima.
"Ništa posebno. Otac mi je umro za Svetog Nikolu, Nada nije mogla da dođe, gazda kod kog je radila nije hteo da joj odobri slobodne dane. Došla je tek krajem februara, pokupila svoje stvari i otišla."
________________________________________
"Pa vi ste nas potpuno zaboravili, Profesore. Nije vas bilo od letos. Svi su se pitali gde ste. Nedostajali ste."
"Kako da ne, nedostajao. Sinko, niko nikome ne nedostaje. Bez svakog se može. Neće planeta stati kad mene ne bude bilo, samo će vama promet vinjaka da opadne a i to zakratko, dok se nađe neka nova budala."
"Danas ste baš neraspoloženi?"
"Nedostajaće mi ova "rupa". "
"Gde uvaženi gospodin, namerava da ide?"
"Idem kod Nade, nismo se dugo videli. Sigurno joj nedostajem. Znaš, ma šta ljudi pričali, ja sam ljubav njenog života. Mnogo smo toga prošli zajedno, vreme je da uživamo. Odoh, . zadrži kusur, popijte po vinjak u naše ime."
_______________________________________
"Za pokoj duše. Nek su ti lake nebeske kafane, dragi naš Profo."
"Amin. Niko od njegovih kolega nije bio na sahrani, tužno je to."
"Kako to misliš niko nije bio? Pa bio sam ja. Profa je do penzije radio u Kafani. Bio je konobar stare škole, vedovatno poslednji. Umeo je i mogao sve."
"Zar on nije..."
Ne nije ali jeste bio sve drugo. Gospodin konobar, vanredan kuvar po potrebi, čuvar tajni ove varoši, džentlmen po vokaciji. Umeo je da smiri zavađene i da nasmeje ostavljene. Učili smo od njega svi, znaš da se dešavalo da u kafani bude više konobara, koji su dolazili iz večeri u veče da mu kradu fazone, nego pravih gostiju. Svi smo očekivali da završi u nekom vrhunskom hotelu ili u inostranstvu. "
" Šta mu se desilo? "
" Desila mu se Nataša."
"Ko je Nataša?"
"Nada."
"Njegova supruga?"
"i da i ne. Profa se ustvari nikada nije oženio. Bar ne zvanično mada je on tvrdio da jeste."
"Zašto je onda govorio o njoj kao o supruzi?"
"Ona, to i jeste bila za njega. Nismo mi oni koji mogu da sude."
"Onda znači, da je sve lagao."
"Polako bre, Mali. Rekoh ti da mi nismo sudije. Nije on ništa slagao, samo je govorio o njoj, onako kako je želeo da je vidi. Da li je to istina i laž samo Bog može da presudi. "
"Još se sećam Nove godine kada ju je, ko zna od kuda pokupljenu, doveo u kafanu. Ja sam bio početnik kao i ti sada, presrećan što ću raditi tu noć sa njim. Nju sam poznavao, tačnije njenog muža. Visok i lep ali kad popije nezgodan. Tukao je često, to je znao ceo grad. Te večeri je Profa odveo kući, posle se pričalo da su se on i njem muž pobili kada je ovaj došao da je odvede. Nekako tada se promenio. Prvo je počelo sa sitnicama. Nije više bio onako pedantan i zainteresovan za posao. Brecao se na goste, sve češće je odlazio na bolovanja. "
" A ona? Nada, mislim Nataša."
"Nataša ko Nataša. Menjala je muškarce ko čarape, samo su sad svi bili mlađi od nje."
"Kako je to profa trpeo? "
" Ne znam, nikada nisam uspevao da ga razumem. Čas sam mislio da nije svestan a opet na moment sam mislio da sve zna ali je toliko voli da joj sve oprašta. Kako god, nije više bio za posao. Direktor ga je tolerisao jedino zato što je legenda o njemu još uvek punila restoran. Bilo je pitanje vremena kada će dobiti otkaz"
"I?"
"Mnogo si nestrpljiv Mali. Ti si jedini koji će čuti celu priču o Profi i Nadi."
"Tih godina su bili česta tema kafanskih priča. Govorilo se da su se venčali, da se iselila kod njega u stan i dovela devojčicu koju je on priznao za svoju. Odlazila je i dolazila. A onda muk, kao da su propali u zemlju. Molio sam Boga da su konačno pronašli svoj mir."
"I? Jel to bio kraj."
"Opet ti? Gde žuriš? Ne plaču ti mala deca kući. Budi strpljiv."
"Jednog dana, kada smo već pomislili da je njihova priča završena, on se pojavio. Obavestio nas da mu je umrla na rukama i da ju je sahranio u porodičnoj grobnici, pokraj svog oca. I opet priče, te umrla je u inostranstvu od neke nepoznate bolesti. Te ubila je nezadovoljna mušterija, te je izvršila samoubistvo. Sve u svemu, nje više nije bilo. Nastavio je da dolazi kod nas. Valjda nije mogao da bude sam u stanu gde ga je sve podsećalo na nju. Od njegovih kolega sam ostao samo ja a ja nisam želeo da pričam. Znaš i ja ponekad poželim da verujem u bajke. Svakom čoveku je to potrebno. Nadam se da će biti sretniji tamo gde je otišla njegova duša, i nadam se da je tamo neće sresti. Znaš Mali, ljubav nije uvek blagoslov."
"Uffff..."
"Sada znaš celu priču. Na tebi je šta ćeš učiniti sa njom. Profa se ne bi ljutio. Voleo te je."
