- Poruka
- 92.778
ПУТОПИС
ДЕЛА ПРАВЕ
- СТАРЕ –
СРБИЈЕ
I. СВЕСКА
од
М. С. Милојевића,
У БЕОГРАДУ,
У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ
1871.
"Исте 1865. год. бавећи се у Смедереву, осим већ напечатаних 5—6. народних песама, преписали смо и ову, од једне важне женске, коју без одобрења, неможемо именовати. Песма до сада није нигде печатана, а по нашим речима: да ће у овом сборнику бити сваковрстне грађе, стављамо је овде, нарочито зато: што описује и карактерише извесно доба Смедерева и његових становника, по пропасти српској, под последњим Деспотима."ДЕЛА ПРАВЕ
- СТАРЕ –
СРБИЈЕ
I. СВЕСКА
од
М. С. Милојевића,
У БЕОГРАДУ,
У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ
1871.
| Јека удовица и Омер Челебија Пошетала Јека удовица, Испод града бела Смедерева, Смедерева Ђурђевога града. Ја каква је Јека удовица, Ја каква је јади је десили ! На њојзи је дивно одијело, Одијело чудо од истине: Једно грло, а до девет плоча, Једне груди, а девет ђердана, Два увета, а троје минђуше, Једно теме, а девет кајица, Једна глава, а девет калпака, Једне руке, двајест белензука, Једно тело, а десет фистана, Двије ноге, двадестере гаће, Троје чизме жуте до кољена, Троје жуте, а троје црвене. Ја каква је Јека удовица Ја каква је јади је десили! Када иде, канда паун шеће, Кад говори, канда голуб гуче, Кад с окреће, канда срна скаче, Када стоји, канда звезде брои. А какво је лице у Јелице, А какво је чудо у свијету! Бело лице, кано божи свете, А грьоце сајна месечина, Беле дојке, два бела голуба, Двије руке, два прамена снега, Чарне очи, као поноћ тамна, Обрвице, кано предзорице, Трепавице, крила ластавица, Мрка коса, као помрчина, Медна уста, кутија шећера, Ситни зуби, два низа бисера, Кад је растла, на Јелику глала, Кад је зрела на румен јабуку, И то чудо још је мало побро, Спрама чуда грла удовичког: Кад запева песму удовичку, Удовичку песму кукавичку: Једно грло, тријест песам каже, Е, песама чуда не чувеног! Једна суза, тисућа жалости, Један поглед три стотине стрела, Што стрељају срца јунацима. Једна мисо, а триста помисли, Што премишљу свакојака чуда. Е, таква је Јека удовица! Чудо дивно одавно не било! Она шеће око Смедерева, Смедерева Ђурђевога града. Гледао је Омер Чедебија, А са града бела Смедерева, Гледао је, па је уздисао. Један уздах, а тисућа жеља, Једно грло, триста воља каже. Гледао је, па се не нагледа. Гледала га Јека удовица, Гледала га, па му беседила: ''Ој Омере, неплаћено благо! Ој Омере, моје скупо злато! Ој Омере, ако бога знадеш ! Јер не дођеш мени на чардаке, Као што си од пре долазио ? Ја ти умре, без тебе Омере, Изгоре ми срце у њедрима, А помрча свијет у очима, Чекајући ој, тебе Омере!'' Гледао је Омер Челебија, Гледао је, па јој беседио: ''Ој Јелице, ој жежено злато! Ој жежено, а не сагорено! Ој Јелице, срце из недара, Ој Јелице, чудна удовице! Пуцају ми пуца на прсима, Кад погледам на те удовице. Кад помислим на те годубице: Крв ми уђе у очи у главу. Ништ не видим на беломе свету, До тебека, моје драго благо! Што ме питаш: што ти ја недођем, Што ме питаш, кадер сама знадеш ? Ако незнаш хоћу да ти кажем, Што не дођем моја голубице? Ја би дошо моја голубице! Ја би дошо и срцем и душом; Али несмем моје добро драго, Да би од ког, ни по јада мога, Већ од сина твога Тихомиља, Тихомиља мога крпопије ? Кад погледа на твога Омера, А Омера тролетница хвата, Кад што рекне, ка сабљом да сече, Кад набрекне, ко громом да рекне. Ето видиш, моје злато драго, Што не дође Омер Челебија?'' Тако рече Омер Челебија, А у Јеле срце препукнуло, Од севдала и од тешка јада. Она укну, ка да се помами, Па Омеру срдно говорила: ''Ој Омере, моје благо драго ! Ја ћу убит мога Тихомиља, Да би с' своје ненапела главе!'' Њојзи вели Омер Челебија: ''Чујеш мене Јеко удовице? Не убијај свога Тихомиља, Не убијај твојијем рукама ; Него уби туђијем рукама. Разболи се од тешке болести, Од бодести црне главобоље, Од главице, ама навалице. Пошљи Тиха на Стару планину, На планипну на Србску краину, Ка ономе граду Самокову. Тамо имам остарелог баба И са бабом деведесет браћа, Све јунака бољег од бољега, Све ђетића да им равни нема, Што поштују веру Михамеда И клањају свецу рамазану. За ништа ће убити Каура, Каурина млада Тихомиља, А некмо ли кад им братац пише.'' Кад то зачу Јека удовица, Кад то зачу жалосна јој мајка, Одма оде двору бијеломе, Како оде у душеке паде, Како паде више неустаде, Нит с' умива, нит се Богу моли; Но јауче, као рањеница, Па ми кука, као кукавица, А преврће, као ластавица. Њој долази сине Тихомиље, Њој долази јединац у мајке, Грозне сузе низ образе лије И кроз сузе мајци говорио: ''Мајко моја, мили родитељу ! Има л' лека твојој главобољи, Да га тражим, на крај бела света? Ја ћу ићи, моја слатка нено, Ја ћу ићи, макар ти недошо, Макар своје недонео гдаве!''. Тако вели млади Тихомиље, А да видиш кучку удовицу: Кука, хуче, шточе и јауче, Е реко би сад ће преминути; Док јој синак плачем не досади, | Кроз јауке тад му говорила: ''Сине Тихо, једини у мајке! Тихомиље, материно благо! Ја сам чула и људи ми кажу: Ој, на Старој великој планини, На планини на србској крајини, Код некаква града Самокова, Самокова српске покраине ; Тамо има вода целебница, Од ње с' лече боље од главице, Од главице боље самртнице! Иди сине, донеси ми воде, Ако дотле мајка т' не премине?'' Још не дочу млади Тихомиље, Још не дочу своју стару мајку, А полети у подруме дољне ; Те изведе гојеног дорина, А дората коња убојита, Ког му дао остарели бабо, Кад је био боја големога, Под деспотом са Турчином клетим. Бојак био на њем погинуо, Бранећ града Островице бјеле, На Руднику високој планини, Виш Велеса града богатога, Бранећ' - Рудник, и српско господство. Када Тихо дора опремио, У одаје мајци поврнуо; Те јој десну целивао руку. Када мајци целивао руку И узео благослова света, Домаши се дори до рамена; Те полеће преко поља равна, Кано звезда преко неба ведра. Право језди на Стару планину, А са Старе на Виточ велики, Са Виточа привати се поља; Свуда Турци, по Старој планини, Свуда Турци, по Виточ планини, Свуда Турци, по том равном пољу, Свуда Турци, као горски вуци. Пута пита млада Тихомиље, Пута пита Самокову белу, На краину србску и агарску. Пут казују Турци Јаничари, Пут казују даље у планину. Пут путује млади Тихомиље, Пут путује граду Самокову, А виш града води целебници, Док је био изван Самокова, Самокова деспотова града: Излетеше тридесет Турака, Из горице, а покрај водице, Тихомиљ им Вога називаше: ''Богом браћо, Турци Јаничари! Незнате ли воде целебице, Целебнице, од боље главице, Имам болну остарелу мајку, У бијелу граду Смедереву; Па сам пошо да јој лека нађем, На некаквој води целебници.'' Кад то зачу тридесет Турака, Једним грохотом сви се насмејаше, Ка из горе тридесет курјака. Тек што су се Турци насмејали, Нама стрелну до тридесет стрела, На јунака Тихомиља млада; Ал' Тихомиљ срца јуначкога, Јуначкога срца господскога, Родио га Србин од истине, Од истине, и од те старине. Има Тихо дора од мегдана, Те му доро стреле прихватио, А све у се ни једну покрај се. Кад то виде млади Тихомиље, С дора скочи на ноге подскочи, Па потеже мача очевога, Стаде сећи потурице младе, Потурице србске издаице, Издаице србске изелице, Што издаше Богу и закону, Што издаше браћу Србадију, Браћу своју,турско сиње робље, Тужно робље војном неузето; Већ преваром цара Агарјана, И његових паша и спахија. Од тридесет направи шесдесет. Ну да видиш јада још горега, Тад излеће шесдесет Турака, На Тихина јуриш учинише; Ал' је Тихо рода господскога, Господскога рода јуначкога: Он изсече шесдесет Турака, И међ њима старог Јузу-Башу, Јузу-Башу, старог Гурсузбашу, А пређашњег војводу Милуна, А од Скопља града големога. Тужан Тихо допаднуо рана, Па се враћа на турским коњима, Смедереву проклетоме граду, Смедереву гнезду од Турака, Све Турака млади Јаничара, Јаничара србских потурица. Кад је дошо дому бијеломе, А без воде ладне целебнице Ал' у дому Омер Челебија, Љуби нену Јеку удовицу, Удовицу болну кукавицу! Њу не боли боља главобоља ; Већ је она црна преварница, Преварница црна издајница, Што издаде свога сина Тиха. Кад то види млади Тихомиље, Кад то види жалостна му мајка, Махну мачем, те уби Омера, Другом махну, те посече мајку, Те над мајком кроз плач беседио: ''Нано моја, жив те Бог убио! Шта учини од се и менекар, Шта учини, црн ти образ био И на овом а на оном свету? Опрости ми млеко из недара, Опрости ми, моја сладка мајко, Што учини данас од тебекар, Од тебекар и од себекарна?'' То изрече, а тај час утече, Он побеже Мачви поноситој, Старој Мачви младој краљевини Ка ономе Видаићу Бану, Да се бије, док му крвца врије, У жилама србским јуначкијем. За њим страшна потера се дигла, Све Турака млади Јаничара, Јаничара србских издаица, Издаица црних потурица, Да освете Омер Челебију; Те га гоне ка Церу планини, До конака млада Видаића, Млада књеза од поносне Мачве, Од поносне Мачве- јадовите. Њега срета млади Видаићу, А са своји девет мили браћа, И Мачванском поноситом војском; Те у Турке јуриш учинише. Ту се клаше летни дан до подне, А кад подне беше превалило; Србска војска турску надјачала Ту погибе три тисућ' Турака, Јаничара младих Потурица. Онда било сад се приповеда; Тамо расло клење и јасење, А међ нама здравље и весеље. |
Poslednja izmena:
