Монахиња Јефимија или Јелена Мрњавчевић (око 1350 — после 1405. године) била је кћи угледног властелина у држави цара Душана, кесара Војихне, а пре замонашења била је жена деспота Угљеше Мрњавчевића.
После погибије мужа у Маричкој бици 1371. године, замонашила се и прешла у Србију. Живела је на двору кнеза Лазара и ту је била очевидац косовског страдања, Лазареве смрти, као и вазалне Србије која је послала војску за битку код Ангоре 1402. године.
Рођена као Јелена, ћерка кесара Војихне под Стефаном Душаном, удата је за брата краља Вукашина, деспота Јована Угљеше. Њихов син је умро са четири године. Након што је њен муж страдао у Маричкој бици 26. септембра 1371. године, живела је у Серу а онда је прешла у Крушевац у дому Лазара Хребељановића.
Након Косовске битке, када је страдао и њен заштитиник кнез Лазар, замонашила се заједно са књегињом Милицом у манастиру Жупања, а касније је прешла у Љубостињу, где је добила име Јефимија.
Јефимија је највероватније имала велики утицај на кнегињу Милицу. Константин Филозоф је хвалио њену мудрост и речитост („ва многих глаголаних и вештех мудрејшија сушти“); Милица (тада већ монахиња) држала је Јефимију у свим тешким и мучним, преломним државним питањима (најпресуднија су били однос према Турцима и супарничкој владарској породици Вука Бранковића, који очигледно није показао лојалност према кући Лазаревића после Косовске битке) „као неку кулу и помоћ“. Јефимија се истакла 1398. године, када је била у мисији које су преузеле две монахиње (Јефимија и Милица-Јевгенија) да оправдају младог Стефана Лазаревића, будућег деспота (владара), који је био на двору султана Бајазита оптужен за неверство и планирану издају.
Према Григорију Цамблаку (српски монах, који је касније отишао за Русију и тамо постао епископ), ова мисија две монахиње и удовице, поред оправдања за Стефана Лазаревића, имала је још један циљ: измољење и пренос моштију Свете Петке из Трнова (бивше престонице Бугарског царства, које су Турци 1393. коначно присвојили својој држави) у Србију. Султан је то великодушно допустио, видевши у том чину само верске мотиве. Али Јефимија и монахиња Јевгенија су имале нешто друго у виду: Света Петка је, наиме, хришћанска Деметра, заштитница земље, свих усева и плодова које даје земља. Себри (или Себари, сељачки слој у средњовековној Србији) који су у овим ратним временима бежали са земље, нагло су престали да то чине када су мошти Свете Петке приспеле у моравску Србију.
Не зна се када је монахиња Јефимија умрла. Последњи помен о њој налази се у једној повељи деспота Стефана Лазаревића, који је назива деспотицом (владарком), госпођом и мајком. Примила је велику схиму и променила име у Јевпраксија: сматра се да је последње године свога живота провела у манастиру Љубостињи, задужбини кнегиње Милице, у којој је после Косовског боја замонашен велики број удовица, српских племкиња, чији се мужеви нису вратили (предање каже: у току само једног дана замонашење је тражило три стотине жена). Сахрањена је у Великом Пољу код Обреновца према даљим истраживањима.
Монахиња Јефимија је оставила три записа који се данас сматрају за поезију и спадају у најзначајније странице српске средњовековне књижевности. То су, заправо, „приношенија“ - дарови, који у себи садрже и речи које је дародаватељка написала.
Прва од њих, „Туга за младенцем Угљешом", уписан је у двоструку дрвену иконицу, даровану манастиру Хиландару. У двема синтаксичким целинама Јефимија казује о свом дару — иконици, Мољење господу Исусу Христу. Обраћа се Исусу Христосуу и Богородици. У молитвену књижевност, која је према византијској традицији увек у општим местима, Јефимија уноси дирљиви лични тон: смрт коју је угледала на својим родитељима и на своме сину, на онима који су њу родили и на ономе кога је она родила („на рождаших ме и на рожданом от мене младенцу“) треба да је вазда подстиче на бригу о одласку њене властите душе, тј. о њеној сопственој смрти; она, међутим, не може као хришћанка да суздржи бол због губитка сина јер је на то нагони њена властита материнска природа.
Други Јефимијин запис на завеси за царске двери (средњи део иконостаса), „Запис на Хиландарској завеси“, намењен поново Саборној цркви у Хиландару, извезен је „златном и сребрном жицом и свиленим концем плаве, малинове, смеђе и црне боје“ (Лазар Марковић). Иако се у основи овај текст позива на речи Симеона Новог Богослова и Симеона Метафраста, Јефимија овде с укусом и осећањем мере „развија опште лично осећање грешности уобичајено у чину причешћа“ (Ђорђе Трифуновић); завеса је имала функцију управо у оквиру тог чина.
И, коначно, у време непосредно пред битку код Ангоре (Анкаре, 1402. године), када су Стефан и Вук Лазаревић као Бајазитови вазали отишли преко мора да се боре (тада су Монголи под Тамерлану или Тимур Ленк напали и поразили Турке), Јефимија је саставила „Похвалу кнезу Лазару“. У првом делу тог текста, у духу већ установљене посткосовске традиције, Јефимија велича „новог мученика“, кнеза Лазара, који је својом смрћу на бојном пољу постигао двоструки подвиг: оставио је „пропадљиву висоту земаљског гопсодства“ и „сјединио се са војницима небеског цара“. „И тако две жеље постигао јеси: и змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога“.
У средишном делу „Похвале“, молитељка тражи од кнеза да се заузме и од Бога измоли помоћ за своја чеда. Јефимија наводи редом имена светих ратника: Георгија, Димитрија, Теодора Стратилата, Теодора Тирона, Меркурија и Прокопија: они треба да буду од помоћи Лазаревим синовима који су са Бајазитом кренули у битку против Тимур Ленка. У последњем, трећем делу, Јефимија се мртвоме кнезу захваљује на његовој доброти: он је њу, странкињу, примио и исхрањивао „изобилно“; сада га моли да је поново исхрани и да утиша „буру љуту душе и тела мојега“. Страшна глад и несреће које су дошле на Балкан са Османлијама, о чему пише неку деценију раније монах Исаија Србин, појављују се и у Јефинијиним речима: мотив телесне и душевне буре, и прехрањивања, долази из убоге, гладне стварности у којој монахиња везе свој покров.
Прва остварења жена писаца на европском тлу
Само су античка Грчка (Сапфо, VI век п. н. е.) Индија (Сумангаламата, VI век п. н. е.) Рим (Сулпиција I век — само су њена дела сачувана, Рим је имао још песникиња) Ирак (Рабија ал-Адевија, VIII век) и Византија (Касија, IX век, Ана Комнина, XII век) имали песникиње и списатељице. Јефимијина три записа спадају у прва остварења жена-писаца на европском тлу: Француска ће, нешто касније, добити литерарну парнакињу Јованке Орлеанке, поетесу Кристину де Пизан (1362—1430), а средњовековна Русија своју песникињу: кнегињу Јевдокију, удовицу кнеза Димитрија Донског.
тект преузет из Википедије
После погибије мужа у Маричкој бици 1371. године, замонашила се и прешла у Србију. Живела је на двору кнеза Лазара и ту је била очевидац косовског страдања, Лазареве смрти, као и вазалне Србије која је послала војску за битку код Ангоре 1402. године.
Рођена као Јелена, ћерка кесара Војихне под Стефаном Душаном, удата је за брата краља Вукашина, деспота Јована Угљеше. Њихов син је умро са четири године. Након што је њен муж страдао у Маричкој бици 26. септембра 1371. године, живела је у Серу а онда је прешла у Крушевац у дому Лазара Хребељановића.
Након Косовске битке, када је страдао и њен заштитиник кнез Лазар, замонашила се заједно са књегињом Милицом у манастиру Жупања, а касније је прешла у Љубостињу, где је добила име Јефимија.
Јефимија је највероватније имала велики утицај на кнегињу Милицу. Константин Филозоф је хвалио њену мудрост и речитост („ва многих глаголаних и вештех мудрејшија сушти“); Милица (тада већ монахиња) држала је Јефимију у свим тешким и мучним, преломним државним питањима (најпресуднија су били однос према Турцима и супарничкој владарској породици Вука Бранковића, који очигледно није показао лојалност према кући Лазаревића после Косовске битке) „као неку кулу и помоћ“. Јефимија се истакла 1398. године, када је била у мисији које су преузеле две монахиње (Јефимија и Милица-Јевгенија) да оправдају младог Стефана Лазаревића, будућег деспота (владара), који је био на двору султана Бајазита оптужен за неверство и планирану издају.
Према Григорију Цамблаку (српски монах, који је касније отишао за Русију и тамо постао епископ), ова мисија две монахиње и удовице, поред оправдања за Стефана Лазаревића, имала је још један циљ: измољење и пренос моштију Свете Петке из Трнова (бивше престонице Бугарског царства, које су Турци 1393. коначно присвојили својој држави) у Србију. Султан је то великодушно допустио, видевши у том чину само верске мотиве. Али Јефимија и монахиња Јевгенија су имале нешто друго у виду: Света Петка је, наиме, хришћанска Деметра, заштитница земље, свих усева и плодова које даје земља. Себри (или Себари, сељачки слој у средњовековној Србији) који су у овим ратним временима бежали са земље, нагло су престали да то чине када су мошти Свете Петке приспеле у моравску Србију.
Не зна се када је монахиња Јефимија умрла. Последњи помен о њој налази се у једној повељи деспота Стефана Лазаревића, који је назива деспотицом (владарком), госпођом и мајком. Примила је велику схиму и променила име у Јевпраксија: сматра се да је последње године свога живота провела у манастиру Љубостињи, задужбини кнегиње Милице, у којој је после Косовског боја замонашен велики број удовица, српских племкиња, чији се мужеви нису вратили (предање каже: у току само једног дана замонашење је тражило три стотине жена). Сахрањена је у Великом Пољу код Обреновца према даљим истраживањима.
Монахиња Јефимија је оставила три записа који се данас сматрају за поезију и спадају у најзначајније странице српске средњовековне књижевности. То су, заправо, „приношенија“ - дарови, који у себи садрже и речи које је дародаватељка написала.
Прва од њих, „Туга за младенцем Угљешом", уписан је у двоструку дрвену иконицу, даровану манастиру Хиландару. У двема синтаксичким целинама Јефимија казује о свом дару — иконици, Мољење господу Исусу Христу. Обраћа се Исусу Христосуу и Богородици. У молитвену књижевност, која је према византијској традицији увек у општим местима, Јефимија уноси дирљиви лични тон: смрт коју је угледала на својим родитељима и на своме сину, на онима који су њу родили и на ономе кога је она родила („на рождаших ме и на рожданом от мене младенцу“) треба да је вазда подстиче на бригу о одласку њене властите душе, тј. о њеној сопственој смрти; она, међутим, не може као хришћанка да суздржи бол због губитка сина јер је на то нагони њена властита материнска природа.
Други Јефимијин запис на завеси за царске двери (средњи део иконостаса), „Запис на Хиландарској завеси“, намењен поново Саборној цркви у Хиландару, извезен је „златном и сребрном жицом и свиленим концем плаве, малинове, смеђе и црне боје“ (Лазар Марковић). Иако се у основи овај текст позива на речи Симеона Новог Богослова и Симеона Метафраста, Јефимија овде с укусом и осећањем мере „развија опште лично осећање грешности уобичајено у чину причешћа“ (Ђорђе Трифуновић); завеса је имала функцију управо у оквиру тог чина.
И, коначно, у време непосредно пред битку код Ангоре (Анкаре, 1402. године), када су Стефан и Вук Лазаревић као Бајазитови вазали отишли преко мора да се боре (тада су Монголи под Тамерлану или Тимур Ленк напали и поразили Турке), Јефимија је саставила „Похвалу кнезу Лазару“. У првом делу тог текста, у духу већ установљене посткосовске традиције, Јефимија велича „новог мученика“, кнеза Лазара, који је својом смрћу на бојном пољу постигао двоструки подвиг: оставио је „пропадљиву висоту земаљског гопсодства“ и „сјединио се са војницима небеског цара“. „И тако две жеље постигао јеси: и змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога“.
У средишном делу „Похвале“, молитељка тражи од кнеза да се заузме и од Бога измоли помоћ за своја чеда. Јефимија наводи редом имена светих ратника: Георгија, Димитрија, Теодора Стратилата, Теодора Тирона, Меркурија и Прокопија: они треба да буду од помоћи Лазаревим синовима који су са Бајазитом кренули у битку против Тимур Ленка. У последњем, трећем делу, Јефимија се мртвоме кнезу захваљује на његовој доброти: он је њу, странкињу, примио и исхрањивао „изобилно“; сада га моли да је поново исхрани и да утиша „буру љуту душе и тела мојега“. Страшна глад и несреће које су дошле на Балкан са Османлијама, о чему пише неку деценију раније монах Исаија Србин, појављују се и у Јефинијиним речима: мотив телесне и душевне буре, и прехрањивања, долази из убоге, гладне стварности у којој монахиња везе свој покров.
Прва остварења жена писаца на европском тлу
Само су античка Грчка (Сапфо, VI век п. н. е.) Индија (Сумангаламата, VI век п. н. е.) Рим (Сулпиција I век — само су њена дела сачувана, Рим је имао још песникиња) Ирак (Рабија ал-Адевија, VIII век) и Византија (Касија, IX век, Ана Комнина, XII век) имали песникиње и списатељице. Јефимијина три записа спадају у прва остварења жена-писаца на европском тлу: Француска ће, нешто касније, добити литерарну парнакињу Јованке Орлеанке, поетесу Кристину де Пизан (1362—1430), а средњовековна Русија своју песникињу: кнегињу Јевдокију, удовицу кнеза Димитрија Донског.
тект преузет из Википедије
