Jednom...

Jednom je Mesec sijao jače, spustio se niže, da odagna strah iz snova jedne uplakane devojčice. Jednom je Sunce sijalo duže, sijalo sjajnije, da osuši suze koje nisu smele da se proliju. Jednom je Vetar duvao toplije, duvao nežnije, da ugreje jedno tužno, nedužno srce. Jednom su Zvezde padale bez reda, bez pravila, da ispune sve malene želje koje su se spajale u jednu, želju za mirom u duši. Jednom se Duga pojavila kad joj vreme nije, bez kapi vode, da oboji jedan težak, sumoran dan za onu koja ne ume da preboli. Jednom je Kiša lila danima, kao da ne misli nikad da prestane, samo da spere gorak ukus ružnih reči koje nisu smele da budu izgovorene. Jednom je Sneg padao i padao dok nije sve prekrio, dok nije sve sakrio, da čitav jedan crni dom oboji u belo...

 

[Red]

Jednom su leteli tanjiri, ali zaista, ne kao u priči, leteli i odbijali se od zidova, a onda pobeđeni padali na pod. Sve je bilo prošarano prebacivanjima, svađom i bukom. A ona je rukicama pokrivala uši i šaputala sebi da će sve biti u redu. I tiho plakala, duboko iz duše, u tišini se nadala da je sve samo ružan san, da nije istina, da ne postoji. Na kraju, kad su se stišali poznati glasovi, zaspala je jer se plašila da ustane i pogleda da li su napravili krvave mrlje po zidovima kao što je krajičkom oka videla u onom strašnom filmu. Bojala se da otvori oči, da skloni ruke sa ušiju, samo je ćutala i pevušila u sebi dok je san nije odveo u neke šarene, razigrane predele...

 

[Red]

Jednom se bojala da pita za pomoć oko domaćeg zadatka.
Bojala se, jer Onaj koji je napravio je jako vikao na batu kad je učio pre par meseci, na kraju je i rukom zamahnuo, jednom, pa još jednom, a onda je ona, mala, malecka, uskočila između njih i samo je na trenutak videla veliku šaku sa satom oko zgloba pre nego što je oblila vrelina i pre nego što je pala na pod i sve je prekrio mrak.
Nije se bojala da zaštiti batu, to je njen veliki bata koji je čeka iz škole jer se boji mraka i pasa... Njen bata koji joj prži jaje za ručak i ona ga jede sva srećna iako jaje ne voli uopšte... Njen bata koji je zapretio onom Nenadu iz drugog odeljenja što je vuče jako za kike i kaže joj da je ružna...
Ali, danas se boji da otvori usta i pita za pomoć oko domaćeg zadatka.

 

[Red]

Jednom joj je drugarica rekla da njena mama pred spavanje dođe u njenu sobu, zagrli je, poljubi i kaže joj da je voli najviše na svetu... Pa joj nije bilo dosta, nego je pitala Malu da li i nju tako uspavljuje mama. Naravno da je rekla isto, Mala je umela da laže baš uverljivo, pa je rekla da njoj mama uveče čita i priču koju ona poželi, nekad i dva puta ako joj se ne spava. I sve drugarice su joj pomalo zavidele. A Mala je čitala sama sebi, slova su bila laka za učenje, sve je tako lako razumela, osim jedne stvari: zašto njoj Ona koja je rodila nije nikad rekla da je voli? I ni u jednoj svojoj knjizi nije uspela da nađe odgovor...

 

[Red]

Jednom je bila Nova godina i Mala je želela jelku, ali nije je tražila, jer je čula kako se Ona koja je rodila i Onaj koje je stvorio raspravljaju ko je više novca zaradio. Pa je rešila da ona u stvari i ne želi jelku. I nikad je više nije poželela.
Gledala je Školski program i ruske ekranizovane bajke, sanjala da postane prelepa princeza, sa mnogo šarenih haljina i sjajnih minđuša, sa bezbroj cipela i ukoričenih knjiga. Mogla je skoro da dotakne svoj izmišljeni svet, da je buka nije vratila nazad, u stvarnost. Zauvek se pitala, zašto je Bog nju tako nežnu, željnu pažnje i osetljivu, dao baš njima, a ne nekim drugim roditeljima, nekim koji bi joj svakodnevno pokazivali da im je najvažnija na celom svetu...
Nije bilo pogrešnijeg spoja dvoje ljudi od njenih roditelja i često je umela da se teši da je tako moralo da bude, da bolje nije ni zaslužila, da svako dobije ono što mu sleduje. Tako je sama sebi objasnila i zašto joj te godine Deda Mraz nije doneo Barbi lutku već onog debelog medu... zato što nije bila dovoljno dobra.

 

[Red]

Jednom je sanjala Princa, a ona je bila prava Princeza. Sanjala je da je došao da je spase od strašnog Zmaja, od zlih podanika, od svega ružnog. Sanjala je da je došao na belom konju, a ona je sedela baš tad sama pored reke, gledala u nebo i brojala oblake.

Jednom je srela jedne oči, malo zakošene na dole, jedan osmeh koji greje, jednu šašavu frizuru. Sedela je čupava i bez šminke u uglu lokala, u dimu sopstvene cigarete i otvoreno pokazujući bodlje svima koji bi da priđu. Reči su bile poput žileta i volela je osećaj zbunjenosti koji je izazivala u ljudima oko sebe. Bila je svoja, neprijateljski nastrojena prema svetu, jer zašto da ne...
On je prišao, siguran u sebe, kao da ništa drugo ne vidi osim njenih tamnih očiju i čim su im se pogledi ukrstili, osetila je kako on drži njeno srce na dlanu i miluje ga toplim rukama da se otopi od leda u koji ga je okovala. Pričao je mnogo i smejao se još više, a ona se pravila da joj to smeta.
Par nedelja kasnije, kad je u pola njene rečenice spustio meke, tople usne na njene hladne, prepoznala ga je... Njen Princ lično!!!

 

[Red]

 

[vaya con dios]

Jednom je Mesec sijao jače, spustio se niže, da odagna strah iz snova jedne uplakane devojčice. Jednom je Sunce sijalo duže, sijalo sjajnije, da osuši suze koje nisu smele da se proliju. Jednom je Vetar duvao toplije, duvao nežnije, da ugreje jedno tužno, nedužno srce. Jednom su Zvezde padale bez reda, bez pravila, da ispune sve malene želje koje su se spajale u jednu, želju za mirom u duši. Jednom se Duga pojavila kad joj vreme nije, bez kapi vode, da oboji jedan težak, sumoran dan za onu koja ne ume da preboli. Jednom je Kiša lila danima, kao da ne misli nikad da prestane, samo da spere gorak ukus ružnih reči koje nisu smele da budu izgovorene. Jednom je Sneg padao i padao dok nije sve prekrio, dok nije sve sakrio, da čitav jedan crni dom oboji u belo...

Eto...tako je kada imaš saveznike...

 

[Red]

Jednom su stali pred sav taj okupljen svet, sa rukom u ruci, sa sjajem u očima, sa srećom na usnama, a pod njenim srcem kucalo je još jedno, stvoreno od onog najlepšeg u njima... Nisu znali ni sami kako su dotle stigli, ali sve kockice su se složile i prosto se dogodilo. Nije to bila ljubav iz filma, gde muškarac ženi za rođendan pokloni 101 ružu, za godišnjicu veze automobil sa velikom mašnom, za veridbu preveliki dijamant na teškom prstenu, za venčanje odmor u luksuznom hotelu na nekoj belosvetskoj plaži, za rođenje deteta štednu knjižicu na njeno ime sa hiljadama dolara... Ne, nije to bila takva ljubav. Za rođendane joj je kupovao čokolade, za godišnjice krao cveće iz komšijskih bašti, za veridbu joj je napravio prsten od folije iz prazne kutije cigareta, za venčanje je poveo u njen novi dom gde joj je masirao otekle noge i ljubio trudnički stomak, za rođenje deteta joj je poklonio suze radosnice i slobodu da sama izabere ime koje najviše voli...

Nije to bila ljubav iz filma, to je bila ljubav po kojoj film nikad nije i neće biti snimljen. On joj je parkirao auto da ne mora da izlazi u rikverc, a ona ga je pokrivala kad zaspi nakon napornog dana na poslu. On je mazio kad je bila ljuta na sve, a ona ga je zasmejavala kad je bio tužan. On joj je grejao stopala zimi, a ona je ustajala pre budilnika da ga ne probudi.

Jednom je to bila ljubav do kraja života i taman toliko im je trajala. Bez glume, bez preterivanja, bez pretvaranja, obična, iskrena, svakodnevna ljubav dvoje ljudi iz provincije...