Дуго сам размишљао да ли уопште да гледам ово, јер је тема прилично осетљива, а актери махом антипатични. Такође, и наслов је јако дискутабилан јер ако ти је неко брат, то ће остати заувек. Ипак, преломио је мазохизам и погледах и ову епопеју патетике упаковану у политички коректан целофан, са препатетичним Ацом трицом, наивним Југословеном Дивцем, поносним Хрватом, покојним Драженом, национално свесним Тонијем и Дином, превише национално свесном Драженовом матером, те неколико америчких ,,познавалаца'' прилика на Балкану. Не желећи да улазим у то, како је почео рат, како је извршено правно насиље, после којег је требало извршити и физичко истребљење Срба у Крајини, могу констатовати да сам само потврдио своје ставове о слици правоверних, поносних Хрвата и мантре која представља њихов идеал нормалног и жељеног понашања.
Прекинуле момчине сваки контакт са Дивцем, зато што је Србин. Попишам се ја на такве пријатеље. Још су знали и да је блентав и наивно југословенски настројен, али џаба. Каже Тони, породице су нам у рату, у животној опасности, па о чему онда причати са четником? Какви пријатељи!!! А, сироти Дражен, који је толико наглашавао своје хрватство и много пре Дивчевог ,,скандала'' са шаховницом толико је био погођен тим актом да је заборавио свог брата, отписао га и препустио ветровима заборава. Да је неко, којим случајем, утрчао са српском тробојком, растргали би га Дино, Тони, Дражен и остала наша бивша, а колико видим и будућа браћа. Каже Аца трица: ,,Хрватска је била једна од 6 република и нема ништа спорно што је неко унео хрватску заставу у терен''. Ха, ха ха, игра се човек ћораве баке и дан данас. Врхунац филма је кад матер у једном моменту каже: ,,Па, нисмо ми криви...'', на Дивчеву жал за тим што се један период нису никако чули... Не, мати, ми смо криви, криви за све...
Но, да резимирам. Патетични искази са офуцаним фразама, логички климавим тезама и иритатнтним ликовима попут осведоченог србомрсца, који је уствари Србин, Аце трице.