Život ja facinantan i neponovljiv...Nepopravljiv ponekad. Nema popravnog niti reprize. Ja sam oduvek naprosto bila dobar djak u školi. Bila sam željna znanja, i znala sam uvek kada nešto naučim, da to mora rezultirati dobrom ocenom, pohvalom, napredovanjem. Da ce trud biti prepoznat i vrednovan. U životu je malo drugačije...bude nekako kao i na faksu, i kada znaš gradivo, moze da se desi da padneš, jer ne zavisi baš sve i uvek isključivo samo od tebe.Od znanja i umeća.Truda. Mnogo je faktora u igri.Pa padnete ispit iako ste danima možda kao sovica prebdeli mnoge noći, ispodvlačili mnoge strane teksta i popili ko zna nesica... I nekada jednostavno čovek nema sreće u nekim situacijama, nekada se jednostavno sve kockice zivota naprosto loše poklope, u nama samima mozda,u drugima mozda ili kada smo mi i ti neki drugi u korelaciji ili je naprosto se samo tako pa desilo..neki kazu, valjda im tako lakše, to je sudbina..A katkada se možda opet sve dešava sa nekim nevidjljivim razlogom, jer znamo da se dešava, i znamo to neko da kažem zato, ali ne znamo unapred ono zašto i čemu će to da odvede..zapravo možda kome, možda čemu ili pak samo gde...I ima li to neki zapravo smisao i je li to negde unapred zapisano rodjenjem, našim karakterom i našim postupcima...I svakako da je svako kovač svoje sreće...i treba znati nekada biti kovač svoje sreće..er se nekaad pojavi tako iznenada i posve neočekivano...i uvek kazu da se sve sto zarko zelimo a nemamo pojavi kao letnji pljusak..kao kada kazu na prognozi, lepo i vedro vreme, a Vi obucete najlepše cipelkice da se prosetate gradom a ono pljusak i nevreme ...Ali ja sada govoim o onom dobrom da kazem nevremenu kje nam napravi zaokret od 360 stepeni u zivotu...kada dodje potpuno nenadano i najednom zablista sve, obasja i ozari.....Umete li Vi prepoznati kada Vam se tako nešto lepo dogodi? Kada Vas strefi onako iznebuha, iznenadno i odjednom? Umete li to da rapoznate, prepoznate i kazete e baš sam to čekala/čekao all my life? Možete li baš sa sigurnošću priznati da nekada niste omašili i propustili baš nekoga takvog, da Vam je taj neko neprimetno iskliznuo iz Vaših medenasto medenih prstića i vedrog lica? Nekada mislim da sam ja bila drugima ta osoba..osoba koju su ispustili, da li namerno ili slucajno, ko ce to pa da zna sada, da li je tako trebalo ili se samo naprosto pa dogodilo..je li to bila zaista njihova zelja ili cudan splet okolnosti...prava namera ili strah da su u ranim godinama svog zivota, mladosti sreli svoju malenu damicu, srodnu dušicu..Ne znam...Nekako sam olako izgubljena bila tada jer nisam prepoznata kao ono šta sam...zapravo do samo jedan nezan mali medica . Duboko emotivna, jako ranjiva i nežna. A možda je to ipak ono moje zato, ono nevidljivo zato, što je neko od gore, neka nevidljiva sila za mene odredila i namenula mi...mozda ...Ja umem sve to da vidim, da prepoznam, da vrednujem...Ali mi nije dato da vidim. U nečijem obličju. U nečijoj pojavi. U nečijoj pojavi i emotivnom srcu. Ne znam gde je, ali znam da ipak negde za mene rodjen je. Znam i verujem duboko u to.Ja znam da je sigurno rodjen... Ne znam kada, ne znam gde...Ali rodjen prekrasne duše, da ušeta u moj život baš jednog dana, godine ili nekog meseca, da li u jesen, leto, proleće ili čak zimu, ne znam... pun ljubavi i paznje, mekih dodira, dlanova kao jastuka i koraka lakih kao beličasto plavih oblaka..snenih pogleda i još lepših usana i zagrljaja besprekorno nežnih kao najfinija svila. I zato treba uvek pažljivo otvoriti svoje okice.Ja mojim šarenim još uvek budnja sanjam ali jasno vidim. Nestrpljivo sam strpljiva. Čeznem. Ali ipak najbolje gledamo i vidimo zapravo 
, zar ne? I možda baš i meni taj momenat bude onda tog jednog dana kao san, kao najlepšim laticama posuti dan, nekom beskonačnom lepotom duše obasjan i radošću konačno dosanjan. 
, zar ne? I možda baš i meni taj momenat bude onda tog jednog dana kao san, kao najlepšim laticama posuti dan, nekom beskonačnom lepotom duše obasjan i radošću konačno dosanjan.