Sam u vili prijatelja mog,a sneg vejao kao da stati nikad neće...
Jahorina,ski centar,zimska gužva mladosti,više mondenski nego sportski
sklona i ja koji se u to ne uklapam,ama nikako,mator,neobrijan i čupav,
više nalik klošaru u onoj đemperčini od nebojene vune iz Svrljiga i leviskama
nepoderivim,ali ,čini mi se, iz moje mladosti i u vijetnamki izbledeloj baš kao
da ju je neki pas rata iznosao...
Par stotina metara dole od vile je bio hotel našeg prijatelja...Tamo sam se
hranio,doduše ,često preskačući obroke,zapisan pričama koje su mi se rojile
pred mislima i koje nisam stizao u gradu od buke urbane...
Sedao sam za sto za koji i osoblje i vlasnik i družio se s njima,dodirujući tako jednim
krakom uma civilizaciju ipak...Uveče bih znao ostati do kasno slušajući s direktorom
hotela neku od manjih ,ali solidnih, Sarajevskih muzičkih grupa...Malo smo bili neskladni:
on u besprekornom odelu,kako i priliči direktorima hotela,a ja kao neki brodolomnik...
Poslužila nas često,domaćica hotela "lično"-nije dala konobaru Đoletu da nam priđe
govoreći : "...Dvojicu veterana mora ženska ruka ljubavlju služiti,da im rane zaceljuje..."
Nisam se bunio,svestan da u toj vijetnamki i ne izgledam drukčije nego kao pas rata
iako nisam nikad ratovao,a za direktora hotela i gazdu se znalo da su bili ranjavani
po bojištima širom Bosne...
Kako bilo,prijalo nam da nas ona služi jer bi i sedala s nama onako punačka i nasmejana,uvek spremna na šalu i na svoj ina tuđ račun,ali u onim finim granicama
koje ne vređaju...Bila je svesna svojih čari dok se kikoće nekim našim vicevima ili
šaljivim doskočicama,a grudi joj poskakuju kao da žele poiskakati na slobodu iz tog
tesnog dekoltea,a jamice na obrazima joj mame mušku ruku da je štipne nežno...Naravno da sam je za obraz štipnuo rekavši da joj to umesto rumenila...
Nije se bunila,kroz osmeh je malo samo sevnula očima ...
Jednog jutra,a kasno sam se probudio,nisam otišao na kafu i doručak,nego se dohvatio
čišćenja snega koji je noću napadao na več očišćeno mesto za parkiranje pred vilom...
Moglo je biti i već jedanajst kad se pojavila Kristina,domaćica hotela,s onim prohromskim
poslužavnikom na kom su bile dve đezve i dve šolje za kafu...Zatekla me s onom velikom drvenom lopatom za sneg u rukama...Širok osmeh i brižan pogled su me smeli i
nisam znao kako da reagujem...
"Nema te na kavi jutros,pa si nam falio...Rekoh im da ću ti ja odnjet ,možda si se
zaradio... Nego ,hoćemo l na snijegu pit kavu ili u kući..."
Ipak sam ja stari vuk i smetenost je trajala samo tren...
"Ako se ne plašiš matore vučine,radije bih unutra..."
Dugo smo pili kafu,baš onako bosanski dok je na tv išao detaljan prikaz razvoja
meteoroloških prilika u regionu...
Ne bih se zakleo u to šta se sve izdešavalo,a šta je bila imaginacija,tek tu kafu sam
zapamtio dok me ima...
A sneg je po planini još uvek promicao i vatra u kaminu lizala bukove cepanice
pucketajući...Eh...
Jahorina,ski centar,zimska gužva mladosti,više mondenski nego sportski
sklona i ja koji se u to ne uklapam,ama nikako,mator,neobrijan i čupav,
više nalik klošaru u onoj đemperčini od nebojene vune iz Svrljiga i leviskama
nepoderivim,ali ,čini mi se, iz moje mladosti i u vijetnamki izbledeloj baš kao
da ju je neki pas rata iznosao...
Par stotina metara dole od vile je bio hotel našeg prijatelja...Tamo sam se
hranio,doduše ,često preskačući obroke,zapisan pričama koje su mi se rojile
pred mislima i koje nisam stizao u gradu od buke urbane...
Sedao sam za sto za koji i osoblje i vlasnik i družio se s njima,dodirujući tako jednim
krakom uma civilizaciju ipak...Uveče bih znao ostati do kasno slušajući s direktorom
hotela neku od manjih ,ali solidnih, Sarajevskih muzičkih grupa...Malo smo bili neskladni:
on u besprekornom odelu,kako i priliči direktorima hotela,a ja kao neki brodolomnik...
Poslužila nas često,domaćica hotela "lično"-nije dala konobaru Đoletu da nam priđe
govoreći : "...Dvojicu veterana mora ženska ruka ljubavlju služiti,da im rane zaceljuje..."
Nisam se bunio,svestan da u toj vijetnamki i ne izgledam drukčije nego kao pas rata
iako nisam nikad ratovao,a za direktora hotela i gazdu se znalo da su bili ranjavani
po bojištima širom Bosne...
Kako bilo,prijalo nam da nas ona služi jer bi i sedala s nama onako punačka i nasmejana,uvek spremna na šalu i na svoj ina tuđ račun,ali u onim finim granicama
koje ne vređaju...Bila je svesna svojih čari dok se kikoće nekim našim vicevima ili
šaljivim doskočicama,a grudi joj poskakuju kao da žele poiskakati na slobodu iz tog
tesnog dekoltea,a jamice na obrazima joj mame mušku ruku da je štipne nežno...Naravno da sam je za obraz štipnuo rekavši da joj to umesto rumenila...
Nije se bunila,kroz osmeh je malo samo sevnula očima ...
Jednog jutra,a kasno sam se probudio,nisam otišao na kafu i doručak,nego se dohvatio
čišćenja snega koji je noću napadao na več očišćeno mesto za parkiranje pred vilom...
Moglo je biti i već jedanajst kad se pojavila Kristina,domaćica hotela,s onim prohromskim
poslužavnikom na kom su bile dve đezve i dve šolje za kafu...Zatekla me s onom velikom drvenom lopatom za sneg u rukama...Širok osmeh i brižan pogled su me smeli i
nisam znao kako da reagujem...
"Nema te na kavi jutros,pa si nam falio...Rekoh im da ću ti ja odnjet ,možda si se
zaradio... Nego ,hoćemo l na snijegu pit kavu ili u kući..."
Ipak sam ja stari vuk i smetenost je trajala samo tren...
"Ako se ne plašiš matore vučine,radije bih unutra..."
Dugo smo pili kafu,baš onako bosanski dok je na tv išao detaljan prikaz razvoja
meteoroloških prilika u regionu...
Ne bih se zakleo u to šta se sve izdešavalo,a šta je bila imaginacija,tek tu kafu sam
zapamtio dok me ima...
A sneg je po planini još uvek promicao i vatra u kaminu lizala bukove cepanice
pucketajući...Eh...
još ako sa njom ide i vruća rakija ...ma milina jedna
samo uz kafu,
a ne da pretovariš stomak s jedenje i pienje, pa od pamćenja... ništa, jer sva pamet siđe u cenjeni središnji deo tela...i duša ide istim putem ......i sve ostalo pođe na leganje 
