Nekada sam volela večeri.
Imale su u sebi onu posebnu tišinu koja nije bila prazna, već ispunjena životom. Bila sam dete koje bi se, čim sunce zađe, provuklo napolje, leglo na travu i gledalo kako se nebo polako presvlači u tamnu boju, a zvezde izlaze jedna po jedna, kao da se takmiče koja će prva da zasija.
Zvezde su mi bile saputnici. Brojala sam ih, iako sam uvek znala da ih je nemoguće izbrojati. U njima sam tražila odgovore, maštala o nekim dalekim svetovima i zamišljala da negde gore postoji neko ko misli na mene. Ta beskrajna širina noći činila je da se osećam sitno, ali ne i beznačajno – naprotiv, osećala sam se deo tog beskraja, kao da i ja negde svetlim.
Kad sam malo porasla, večeri su dobile novi miris. Nosile su sa sobom uzdahe leta, tihe razgovore na klupama, prve zaljubljenosti i osećaj da je sve moguće. Koliko sam samo puta hodala pod tim nebom, sa srcem punim planova, dok su me zvezde tiho pratile i davale mi osećaj sigurnosti. Činilo mi se tada da baš u tim noćima imam najjasniju sliku sebe – slobodne, neustrašive, pune želja i nade.
Danas, kad dođe veče, najčešće sam umorna. Veče mi znači kraj dana, obaveze koje su završene ili čekaju da budu nastavljene sutra. Retko se setim da zastanem, da pogledam gore. Kao da sam negde putem izgubila onu lakoću da sednem, ćutim i jednostavno gledam u nebo. Umesto zvezda, brojim brige. Umesto da maštam, planiram.
Ali ponekad… dogodi se da podignem pogled. I tada, u tom kratkom trenutku, kao da se probudi ona devojčica iz prošlosti. Ona što je ležala na travi, tiho šaputala svoje tajne nebu i verovala da je zvezde čuju. Tada osetim da ništa nije nestalo. Magija je tu, uvek bila tu – samo sam ja zaboravila da je tražim.
Možda je baš to smisao večeri i zvezda. Da nas podsete da, ma koliko godina imali, obaveza ili briga nosili, u nama uvek živi ono dete koje veruje u čuda i koje zna da ponekad treba samo da se pogleda u nebo.
Imale su u sebi onu posebnu tišinu koja nije bila prazna, već ispunjena životom. Bila sam dete koje bi se, čim sunce zađe, provuklo napolje, leglo na travu i gledalo kako se nebo polako presvlači u tamnu boju, a zvezde izlaze jedna po jedna, kao da se takmiče koja će prva da zasija.
Zvezde su mi bile saputnici. Brojala sam ih, iako sam uvek znala da ih je nemoguće izbrojati. U njima sam tražila odgovore, maštala o nekim dalekim svetovima i zamišljala da negde gore postoji neko ko misli na mene. Ta beskrajna širina noći činila je da se osećam sitno, ali ne i beznačajno – naprotiv, osećala sam se deo tog beskraja, kao da i ja negde svetlim.
Kad sam malo porasla, večeri su dobile novi miris. Nosile su sa sobom uzdahe leta, tihe razgovore na klupama, prve zaljubljenosti i osećaj da je sve moguće. Koliko sam samo puta hodala pod tim nebom, sa srcem punim planova, dok su me zvezde tiho pratile i davale mi osećaj sigurnosti. Činilo mi se tada da baš u tim noćima imam najjasniju sliku sebe – slobodne, neustrašive, pune želja i nade.
Danas, kad dođe veče, najčešće sam umorna. Veče mi znači kraj dana, obaveze koje su završene ili čekaju da budu nastavljene sutra. Retko se setim da zastanem, da pogledam gore. Kao da sam negde putem izgubila onu lakoću da sednem, ćutim i jednostavno gledam u nebo. Umesto zvezda, brojim brige. Umesto da maštam, planiram.
Ali ponekad… dogodi se da podignem pogled. I tada, u tom kratkom trenutku, kao da se probudi ona devojčica iz prošlosti. Ona što je ležala na travi, tiho šaputala svoje tajne nebu i verovala da je zvezde čuju. Tada osetim da ništa nije nestalo. Magija je tu, uvek bila tu – samo sam ja zaboravila da je tražim.
Možda je baš to smisao večeri i zvezda. Da nas podsete da, ma koliko godina imali, obaveza ili briga nosili, u nama uvek živi ono dete koje veruje u čuda i koje zna da ponekad treba samo da se pogleda u nebo.
