Moj mlađi brat i ja bili smo tada još mali; majka je bila opsjednuta šahom i to je u mnogome odredilo dislogičke tokove naših detinjstava. Otac bejaše graditelj mostova. Kad nije bio na terenu proživljavao je samrtni strah od toga da se dva lučna izbačaja neće spojiti na sredini reke, kanala, potoka. Običavao je prosedeti noć u naslonjaču; u krevetu bi ga spopadao osećaj gušenja koji nije uspevao suzbiti čak ni uz pomoć koncentrata valerijane. S majkom se sjedinjavao radi seksa tek pred jutro – znali smo to moj mali brat i ja jer bi nas u susednoj sobi probudio izrazito zidno vibriranje – i ponekad u popodnevnim satima, ali to bi se svodilo manje više na dobro odmereno glađenje neerogenih zona. Nakon toga bi – majka i otac – popili po kafu-divku; otac često i ne bi popio celu šoljicu, već bi odjurio na novo gradilište da gleda kako krajevi mosta jure jedan prema drugom brzinom onesveštenog puža.
A bila su to lepa vremena, samo to jebeno detinjstvo nikako da završi! Celu mi je večnost majka kuhala, prala i brisala guzicu. Malenom bratu još duže, pretpostavljam, jer bio je, kako rekoh, mali. Ja bih se u nekim momentima osetio odraslim pa krenuo u svet, ali su me grube životne realnosti ubrzo vraćale u majčino okrilje. I mali brat je jedanput pobegao u svet i nije ga bilo puna dva dana – tek tada je majka otkrila da se nesretnik sakrio pod njezine vlastite skute!
Sećam se kad je otac bio na terenu pune dve godine – gradio se, prema Titovoj zamisli, most Goli otok-kopno, kako bi označio svršetak protustaljinističkog terora. Posetili smo ga na gradilištu negde sredinom pedesetih, da nam ne bi suviše nedostajao. Čudno se doimao u svom radnom odelu i sa žutim građevinarskim šlemom na glavi – koji mu, usput, uopšte nije bio potreban, jer su tokom gradnje korišteni isključivo laki, moderni materijali. Kad sam kasnije čuo da se most tokom izgradnje srušio u more i da je otac premešten na službu u portirnici, neko sam vreme proveo u šoku. Pitam se, sada, nakon svega, je li to vreme uopšte prošlo.
Kako rekoh, majka je u to vreme bila opsjednuta šahom, što je u mnogome usmerilo i moje vlastite interese. Očev uticaj bio je primetno neprimetniji, ali ne i zanemariv. Nakon havarije Golootočkog mosta (o kojoj se nije smelo ni pisnuti), otac je, uz slabije plaćen posao, imao i nešto više vremena, pa se posvetio svom starom hobiju: pronalaženju hobija. U roku godine dana probao je sa sakupljanjem markica (nije imao živaca za tu pipavu ornamentiku), značaka (dok se nije nabo u topli deo tabana), stolnim tenisom (nije mogao mirno sedeti za stolom), kao i pecanjem. Jednom je na pecanje poveo i mene. Reka koju je odabrao (premda Heraklit kaže da reke odabiraju ljude) bila je široka i plitka, praktično bez riba. Upecali smo tek nekoliko odvratnih plošnih crva koji bi nabubrili kad bi čovek pljunuo na njih – a moj je otac iz nekog svog razloga činio upravo to, pljuvao na crve, te je pokušavao mene (i maloga brata koji je u međuvremenu, već prema uzusima rečenog istorijskog razdoblja, ipak porastao) uveriti u korisnost takvoga običaja.
Bilo kako bilo, i to ga je pecanje prošlo iz ovog ili onog razloga, kao i cela ta pomama odabiranja hobija, pa se ipak malo konkretnije posvetio svom poslu portira: unapredio je portirsku službu u svom preduzeću u toj meri da su mu ponudili prevremenu penziju. Ali šta ću ja raditi u penziji, mislio je, kad hobija nemam! I tako je razmišljao sve do Velikog Preokreta, ali to je već tema za neku drugu priču.
Majka mi se – ne sećam se jesam li to već rekao – tih godina pasionirano bavila šahom.
još ovde ima stvaranja