Употреба кованог новца у Србији и заокруживање цена
Одлуком Народне банке Србије из 2007. године о повлачењу из оптицаја кованог новца у апоену од 50 пара (од 1. јануара 2008. године ова кованица није више законско средство плаћања), у готовински платни промет у Србији је уведена категорија заокруживања цена. Од 1. новембра 2007. године, према тој одлуци НБС, рачуни у готовинском платном промету заокружују се на следећи начин: од 1 паре до 50 пара - на 0 пара (динара), а од 51 паре до 99 пара - на 1 динар. Примера ради, износ рачуна од 144, 34 динара се заокружује на износ од 144 динара, а рачун који износи 144,73 динара заокружује се на износ од 145 динара. Разлог за повлачење из оптицаја кованица вредности мање од једног динара је тај што су трошкови израде тих кованица већи од вредности коју те кованице представљају. Другим речима, у питању су безвредне кованице. У међувремену, динар је наставио да се обезвређује, па је и ковање кованице апоена од 1 динара постало прескупо. С друге стране, употреба кованог новца је исплативија од употребе папирног новца. Иако је сама израда (ковање) кованица скупља од израде папирног новца, животни век кованог новца је практично неограничен, док је просечни век једне папирне новчанице 17 месеци. Код нас, међутим, ковани новац није баш популаран, не само у народу, већ и у Народној банци. За разлику од већине националних банака, које из напред поменутог разлога преферирају за апоене мање вредности ковани у односу на папирни новац, наша Народна банка и даље преферира израду папирних новчаница за апоене вредности од 10 и од 20 динара, док кованице у тим апоенима израђује у минималним (неопходним) количинама, првенствено због коришћења разних аутомата који прихватају те кованице. НБС то оправдава чињеницом да је од почетка 2006. године дошло до великог пораста цена метала на светским берзама, што је утицало на значајно повећање трошкова израде кованог новца, па је однос цена израде кованог и папирног новца сада приближно 1:5. Такође, у НБС сматрају да је манипулација папирним новцем (бројање, транспорт итд.) лакша и ефикаснија и да је, све у свему, за државу исплативије да штампа уместо да кује новац у тим апоенима. (извор:
http://www.kamatica.com/cesta-pitanja/novac-novcanice) Зато се, вероватно, и не размишља о замени папирних новчаница апоена 50, 100 и 200 динара кованицама исте вредности. У централној банци суседне нам Мађарске, међутим, не деле исту економску логику као стручњаци НБС. Код њих се, примера ради, у оптицају налазе кованице од 100 и 200 форинти, при чему 1 евро вреди приближно 260 форинти.
Лично мислим да би, поред потпуне замене папирног новца апоена мањих од 100 динара кованицама, требало размислити и о деноминацији динара, сада када је курс динара дефинитивно и неповратно прекорачио границу од 100 динара за 1 евро. Брисањем две нуле, 100 динара би постало 1 динар, а 50 динара би постало 50 пара.Самим тим, садашњи 1 динар би представљао најмањи апоен; то би била, у ствари, 1 пара. Тиме би се истовремено извршило и заокруживање цена изражених са две децимале на цео број, што се у готовинском платном промету и сада чини при плаћању на каси, а према поменутој одлуци НБС из 2007. године. Иако је за очекивати да се готово све цене заокруже навише, утицај на инфлацију би био занемарљив, јер је у питању повећање цена које се мери промилима. У међувремену је било више иницијатива да се заокруживање изврши и у безготовинском платном промету, то јест, да се најмањим апоеном домаће валуте прогласи један динар и да се све цене изражавају као цео број динара. У НБС кажу да они за то нису надлежни већ влада, којој опет нико није упутио званичан предлог у вези са тим, па се то питање никада није разматрало.
И тако, док се извршна и монетарна власт баве неким другим проблемима, неко ипак плаћа цену нужности заокруживања цена при готовинском плаћању. Да ли подједнако продавци и потрошачи (што би било логично ако претпоставимо да се сви малопродавци при свакој наплати рачуна придржавају одлуке НБС о начину заокруживања цена) или, ипак, углавном потрошачи? Неко озбиљније истраживање овог проблема није рађено, па се не може са сигурношћу тврдити ни једно ни друго, али разне анкете показују да се потрошачи у Србији много не обазиру на то да ли ће бити "закинути" за динар или два (иако су платежно много мање способни од потрошача у земљама западне Европе, који су много "осетљивији" на прецизност продаваца при враћању кусура), као и то да продавци, ипак, радије заокруже навише него наниже крајњи износ рачуна, не марећи много за то да ли рачун износи, на пример, 243,22 динара или 243, 82 динара. Врло често, касирке и касири немају у каси довољно кованица од једног и два динара, па заокруживање буде и веће, на шта се већина наших потрошача, такође, не обазире превише. Неретко се то заокруживање врши без икаквог објашњења муштерији, а камоли извињења. Једноставно врате за динар, два мањи кусур него што би требало. И већина муштерија ни на то не реагује. Рекао бих да у нашем менталитету има нешто интересантно због чега је већину нас готово срамота да питамо продавца зашто нам не врати још један динар кусура који нам дугује, односно зашто не уме барем да каже да му је жао, али да тренутно нема у каси ситнине. Ми просто не волимо да пред другима испаднемо ситничави; често ћемо радије да прећутимо кад нам продавац без речи закине пар динара кусура, него да тражимо тих својих пар динара, само да не испаднемо ситничави. Мислим да је често коришћена фраза "Па нећу црћи за пар динара!" наша оригинална народна умотворина. Међутим, то неситничарење кошта потрошаче у Србији и до 15 милиона евра на годишњем нивоу (према:
http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...17102-Zaokruzivanje-cena-vodi-ka-poskupljenju). Квака је у томе што никога од нас појединачно то не кошта много - у просеку, до двеста динара годишње, па пошто то никога превише не "жуља", нема ни неког масовнијег негодовања у вези са тим. С друге стране, тај износ по једном продавцу (било да се под тим подразумева продавница или радник на каси) није баш тако занемарљив. Логично, јер је продаваца на мало много мање од потрошача као физичких лица. Већина ће се, ипак, сложити да је већи проблем у том осећају покрадености и неуважавања као муштерије него у самом износу који је продавац "закинуо" при враћању кусура. Ти проблеми и неразумевања на релацији продавац-муштерија узроковани нужношћу заокруживања цена могу се решити само одлуком о заокруживању цена у безготовинском платном промету, односно проглашењу апоена од 1 динара за најмањи апоен домаће валуте, или, пак, деноминацијом динара.
На крају, морам да додам још и то да, без обзира на све, не постоји никакво оправдање за продавце на мало и НБС да у касама малопродајних објеката нема у сваком тренутку довољна количина ситног кованог новца за тачно и поштено враћање кусура муштеријама.
Имаш неки доказ за то?
