- Poruka
- 236.216
U senci političkih previranja i svakodnevnih protesta, u Novom Sadu se pojavila vest da se dogodio još jedan femicid, treći novosadski, odnosno deveti u Srbiji ove godine. Ova smrt je još uvek pod velom tajne i zvaničnih informacija nema.
Ne bi bila istina da se poslužimo otrcanom floskulom kako država nije učinila ništa na sprečavanju ovih monstruoznih i besmislenih ubistava. I sam sam svedok jedne pravovremene intervencije združenih snaga socijalne službe, policije i sudstva te lišavanja slobode bračnog nasilnika i zbrinjavanja (kakvog-takvog) njegove supruge i dece. I to sigurno nije usamljeni slučaj. Ali... Iako ne potire učinjeno, jedan tragičan slučaj je dovoljan da nam postane jasno da nismo učinili sve jer cilj nije da smanjimo broj femicida, nego da ga dovedemo na nulu. Za sprovođenje takvog cilja neophodno je mnogo više rada i kontrole kompletnog društva, a ne samo nekoliko službi ostavljenih na vetrometini naše nezainteresovanosti i saučesničkog ćutanja, da se, eto, ne zamerimo ili, ne daj bože, sami stradamo.
Naša svakodnevica nikako ne ide u prilog ženama. Nasilje, vidljivo pojačano usled frustracija koje nastaju u nemogućnosti da se proglasi pobeda bilo koje strane u politički podeljenoj i sukobljenoj državi, na kraju opet nađe žrtvu najčešće među ženama. Gaženje kolima, udaranje bejzbol palicom, pendrekom ili policijskim štitom, bacanje na zemlju, napad nožem... sve se to događalo češće devojkama i ženama, nego muškim demonstrantima. Ali, u ovim slučajevima razlozi konačno proizilaze iz same prirode ženskog roda, a ne predstave o njima koja se postojano proizvodi i nameće. Žene su, naime, hrabrije od muškaraca. One su zauzele ona isturena mesta na svim blokadama i protestima koja nose i najveći rizik po ličnu bezbednost. I možda najodlučniji i najbeskompromisniji čin dosadašnjih protesta, štrajk glađu i žeđu (stvaran, a ne kao onih pajaca na stepenicama skupštine) je čin jedne žene - profesorke sociologije Marije Vasić iz Novog Sada.
Ni crkva neće stati u zaštitu žena. Na stranu što sada ima preča posla u definisanju obojene revolucije, no bili su jasni crkveni velikodostoojnici i u bliskoj prošlosti pa su u godini Ribnikara, Orašja, Male Dubone i 28 femicida najvećim zločinom smatrali uvođenje rodno osetljivog jezika jer Bog je možda navikao na nasilje nad ženama, ali mu nikako ne bi bilo milo da čuje kako su one izašle iz uskog spektra zanimanja od domaćice do prostitutke i rešile da postaju pilotkinje, sociološkinje ili, ne daj bože, predsednice! Dekanke su, svakako, nepopularne u današnje vreme, a antifašistkinje savremeni arhaizam.
Ne bi bila istina da se poslužimo otrcanom floskulom kako država nije učinila ništa na sprečavanju ovih monstruoznih i besmislenih ubistava. I sam sam svedok jedne pravovremene intervencije združenih snaga socijalne službe, policije i sudstva te lišavanja slobode bračnog nasilnika i zbrinjavanja (kakvog-takvog) njegove supruge i dece. I to sigurno nije usamljeni slučaj. Ali... Iako ne potire učinjeno, jedan tragičan slučaj je dovoljan da nam postane jasno da nismo učinili sve jer cilj nije da smanjimo broj femicida, nego da ga dovedemo na nulu. Za sprovođenje takvog cilja neophodno je mnogo više rada i kontrole kompletnog društva, a ne samo nekoliko službi ostavljenih na vetrometini naše nezainteresovanosti i saučesničkog ćutanja, da se, eto, ne zamerimo ili, ne daj bože, sami stradamo.
Naša svakodnevica nikako ne ide u prilog ženama. Nasilje, vidljivo pojačano usled frustracija koje nastaju u nemogućnosti da se proglasi pobeda bilo koje strane u politički podeljenoj i sukobljenoj državi, na kraju opet nađe žrtvu najčešće među ženama. Gaženje kolima, udaranje bejzbol palicom, pendrekom ili policijskim štitom, bacanje na zemlju, napad nožem... sve se to događalo češće devojkama i ženama, nego muškim demonstrantima. Ali, u ovim slučajevima razlozi konačno proizilaze iz same prirode ženskog roda, a ne predstave o njima koja se postojano proizvodi i nameće. Žene su, naime, hrabrije od muškaraca. One su zauzele ona isturena mesta na svim blokadama i protestima koja nose i najveći rizik po ličnu bezbednost. I možda najodlučniji i najbeskompromisniji čin dosadašnjih protesta, štrajk glađu i žeđu (stvaran, a ne kao onih pajaca na stepenicama skupštine) je čin jedne žene - profesorke sociologije Marije Vasić iz Novog Sada.
Ni crkva neće stati u zaštitu žena. Na stranu što sada ima preča posla u definisanju obojene revolucije, no bili su jasni crkveni velikodostoojnici i u bliskoj prošlosti pa su u godini Ribnikara, Orašja, Male Dubone i 28 femicida najvećim zločinom smatrali uvođenje rodno osetljivog jezika jer Bog je možda navikao na nasilje nad ženama, ali mu nikako ne bi bilo milo da čuje kako su one izašle iz uskog spektra zanimanja od domaćice do prostitutke i rešile da postaju pilotkinje, sociološkinje ili, ne daj bože, predsednice! Dekanke su, svakako, nepopularne u današnje vreme, a antifašistkinje savremeni arhaizam.
