izmoguglapbozin
Početnik
- Poruka
- 17
Vožnja od Mitrovca do vidikovca Banjska stena, bila je kao i svaka druga. U stvari, trebala je da bude još jedna od mnogobrojnih poseta... Opalo šumsko lišće davalo je još lepši utisak ovog predela Nacionalnog parka Tara... Ipak, nešto novo - jedva vidljivo, kao zečić, više skakućući nego trčeći, jedno malo štene, vidno uplašeno, užurbano se spuštalo ka Mitrovcu, ne obazirući se na vozila i pešake oko sebe. Prva pomisao nam je bila, ona valjda najbezbolnija, jadničak se izgubio, pa trči nazad kući...
Dobro, desi se, ali izgleda kao da zna put...
Posle nekoliko kilometara, parkirali smo kola i pešice se uputili dobro poznatom stazom dalje ka vidikovcu. Penjajući se uz brdo, grupa posetilaca se zabavljala dozivajući jedno drugo kuče... Pa zar još jedno?! Da se izgubi? Ma, sigurno ih je neko ovde izbacio i ostavio. Žalosno šta sve ljudi rade...
Vidikovac Banjska stena. Lepota zvana Nacionalni park Tara. Tri platoa na jednom mestu. Predivno... Obezbeđeni su svi, a jednog krasi klupa, drugog drvena tabla u obliku medveda, onog sa Tare, a na trećem je postavljen i dvogled. Uspon među njima nije veliki, a pogled je predivan. Verujte mi, ovakvo nešto krasi samo Taru! Mnogi tvrde, najposećeniji vidikovac, i kažu, najlepši. Najposećeniji, u to ne sumnjam, a da li je najlepši? Moguće, mada je za mene Tara nešto posebno, i svaki njen kutak je za mene najlepši. Do Banjske stene se stiže makadamom, 10ak kilometara od Mitrovca. Do, kako ga ja nazivam, kružnog toka se može i kolima, a posle pešice. Na dlanu vam je jezero Perućac, Drina, i područje Osata u Bosni i Hercegovini.
Kad, među stenama, novo, treće štene. Tužne braon okice samo što nisu progovorile. Jadničak... Nahranili smo ga, i na brzinu sklopili prijateljstvo sa vidno uplašenim mališanom...
Spuštajući se sa vidikovca, mališan nas je pratio, onako na odstojanju... Ništa, vodimo ga sa sobom, dole do Mitrovca... Drugo nam ništa ne preostaje. Tu, na vidikovcu i ovako neće dugo izdržati bez hrane i vode...
Dobro, desi se, ali izgleda kao da zna put...
Posle nekoliko kilometara, parkirali smo kola i pešice se uputili dobro poznatom stazom dalje ka vidikovcu. Penjajući se uz brdo, grupa posetilaca se zabavljala dozivajući jedno drugo kuče... Pa zar još jedno?! Da se izgubi? Ma, sigurno ih je neko ovde izbacio i ostavio. Žalosno šta sve ljudi rade...
Vidikovac Banjska stena. Lepota zvana Nacionalni park Tara. Tri platoa na jednom mestu. Predivno... Obezbeđeni su svi, a jednog krasi klupa, drugog drvena tabla u obliku medveda, onog sa Tare, a na trećem je postavljen i dvogled. Uspon među njima nije veliki, a pogled je predivan. Verujte mi, ovakvo nešto krasi samo Taru! Mnogi tvrde, najposećeniji vidikovac, i kažu, najlepši. Najposećeniji, u to ne sumnjam, a da li je najlepši? Moguće, mada je za mene Tara nešto posebno, i svaki njen kutak je za mene najlepši. Do Banjske stene se stiže makadamom, 10ak kilometara od Mitrovca. Do, kako ga ja nazivam, kružnog toka se može i kolima, a posle pešice. Na dlanu vam je jezero Perućac, Drina, i područje Osata u Bosni i Hercegovini.
Kad, među stenama, novo, treće štene. Tužne braon okice samo što nisu progovorile. Jadničak... Nahranili smo ga, i na brzinu sklopili prijateljstvo sa vidno uplašenim mališanom...
Spuštajući se sa vidikovca, mališan nas je pratio, onako na odstojanju... Ništa, vodimo ga sa sobom, dole do Mitrovca... Drugo nam ništa ne preostaje. Tu, na vidikovcu i ovako neće dugo izdržati bez hrane i vode...
Poslednja izmena od moderatora:
