7.5. 2009.
Добро је док имаљм где да побегнем од свог очаја. Некада немам воље да се сама побринем за то али натерају ме обавезе. Примам илузије да ми је оријатно на предавању до кога сам се једва довукла. А можда и није илузија, мижда сам се стварно променила у смислу да ми је мање потребно да осетим ведрину жувота...да заборавим. Требало би да процитам Ранковицеве романе, ту су изгубљене илузије. Звучим као да сам одустала од живота какав сам желела. Док гледам како ми тело пропада, добија гротескне форме, док се плаветнило око нојичију не смаљује а лице ми постаје све грубље... шта је овакав живот ућинио од мог тела... не, нема живота каквог сам сањала. А тек кад погледам своју измучену душу.... имас ли уопште било чега што ће моћи да испуни мој живот а да се не зове потискивање и заборављање.
Тако је танка граница између оног агресивног очаја и еуфорије, о тако је лажна радост та еуфорија. Некада кад сам била спокојна, како сам радосна била, .стварања. А сада.... пишем о својим површним психолошким манифестацијама, јер немам храбрости да се суочим са оним дубокинм страховима, да их проживљавам и анализирам јер све боли, боли и заокупља свест, не да бићу да постоји у свету.
Једно знам, нецу скоро одузети себи живот, јер бар од овог патничког живота оставим неколко нових душа и неколико уметничких дела, било какве вредности. А ако ме неко или нешто извуће из овог круга можда проживим и спокојну старост. Али ту је увек оно нуминозно, је ли крв, природа, проклетство када сам у првој деценији ссвога живота говорила кроз одрасле сузе да цео живот нечу да проживим. Да ли је моја вршњакиња разумела тада такве речи, такву емоцију
Пун је месец, допада ми се како ми се лице огледа у стакло аутобуса и онај месец за који је моја баба говорила да је тамо Пау ку котау. О како је то једна велика мала срећа сећати се тих речи и те атмосфере топлине када су оне изговорене, Увек се сетим тога када видим пун месец. Ноћас нисам ока склопила, сад знам да је због њега. А мислила да је моја несаница на уштап сугестивна. Сада видим да ме овај сателит ипак некако прати, и касо да се и он чуди како уживам у овим простодушним људима. Оа уживам, то је мој свет, близак ми је, он не зна за моје нуминозне ствари али у њему сам одрасла. Па свидело се то њој или не. А она ми је све у живорту иако то не верује. Како незна да се ми шкоршпије тако бранимо од могућности да будемо повређене. Јер ништа не боли виже од одбацивања. О знам то, тако добро то знам, и никада нецу на то огуглати. Зати је нспсд и несвесно, највећа одбрана. Али стрелци то не виде, то није њихов свет. Цео свет не разуме нас розуме нас рођене у ону позну јесен, а зачете пред пролеће. Мистишни прелазни периоди. Истичне силе нас покрећу, и оне деструктивне и оне које се брину о нашем опстанку. Јелена ми завиди на способности да заводим и препустим се завођењу. Уживам, истина је, али после остаје празнина. Мада сујета се мало обогати. Посебну неку самосвест осецам када се треба томе препустити. Али где самосвест прелази у гордост, у смртни грех. Дефинитивно не сутрадан када плаћем пред Господом што сам се препустила телесном а онда тражим од Њега нешто. Имам негде у дубини осећај да је мој живот надгледан.
Јелена ми завиди и на мистичности, да сам увек окружена неким ћудним људима. Витез округлог стола који осећа моју светлост, лудак Маки који се обрадује тако кад ме види, патуљак који би само мене замолио да га подигнем уз степенице, пијанац који говори да га не ословљавам са човече јер је он вилењак. Одувек сам волела да општим са шудацима, слепцима, сиротима и лудима. Како сам се као мала надала Мари и Јакову, било ми је занимљово да их слушам да разговарам с њима. Па мој декадентни деда Зоки, али само у пијаном стању. Као да ми је блиско све што је друштвено неприхватљиво. Да, то је то, не волим тако уређен, конвенцијалан свет, са очекиваним поонашањем, са малограђанским стидом да се буде другачији. С друге стране, неко би рекао да су то фантазије једног штребера. Али ја тако радим за фруштво само из ината и до одређеног степена, да би онда окренула ствари у своју корист. Лепе реши на и инат и иронија. И све ове моје побуде у детињству сад е ироночно гледајиу, трпају нос у мој психијатријски извештај. Добро, можда сам мало преценила своје тело и психу, сувише убрзала. Излудео ме је онај прљави град, толико агресије, извештачености, није тамо живот, не знају они шта је живот, шта је песма, шта је небо, мирис сена, смешни рођаци, сељаци и њихова света земља, предање, обавеза према прецима, уметност, стварање. Не желим да се прилагодим, бач зато што је свет сео такав, не смем да издам себе. Тешко је живети у инат једном таквом друштви, можда ме то и убије али одбијам да постанем део тога.
Не знам да ли је бог сероксата који је стварно диван према мом мозгу или пун месец или моја јудост...само из чиста мира, услед очаја да само проживим да оставим потомство, јави де жеља ддда имам снаге да истрајем у борби. Сама сам, само је Господ са мном и то не увек да подржава. Ни једно људско биће није свесно нмоје борбе Нема пријатеља да ми се придруже.Таманс се обрадујем да могу се некад у борби ослонити на Јелену, а она није искрена са мном, и има друге важније људе. То не могу да поднесем, Пријатељство је светиња, то је потпуно предавање...т о сам некад у животу имачла. Чак је и ублажавало моју себичност. АС ово су све маске и потреба за забавним разговором или утехом. То знам да пружима али јако ме заболи кад не добијем истоћ
Добро је док имаљм где да побегнем од свог очаја. Некада немам воље да се сама побринем за то али натерају ме обавезе. Примам илузије да ми је оријатно на предавању до кога сам се једва довукла. А можда и није илузија, мижда сам се стварно променила у смислу да ми је мање потребно да осетим ведрину жувота...да заборавим. Требало би да процитам Ранковицеве романе, ту су изгубљене илузије. Звучим као да сам одустала од живота какав сам желела. Док гледам како ми тело пропада, добија гротескне форме, док се плаветнило око нојичију не смаљује а лице ми постаје све грубље... шта је овакав живот ућинио од мог тела... не, нема живота каквог сам сањала. А тек кад погледам своју измучену душу.... имас ли уопште било чега што ће моћи да испуни мој живот а да се не зове потискивање и заборављање.
Тако је танка граница између оног агресивног очаја и еуфорије, о тако је лажна радост та еуфорија. Некада кад сам била спокојна, како сам радосна била, .стварања. А сада.... пишем о својим површним психолошким манифестацијама, јер немам храбрости да се суочим са оним дубокинм страховима, да их проживљавам и анализирам јер све боли, боли и заокупља свест, не да бићу да постоји у свету.
Једно знам, нецу скоро одузети себи живот, јер бар од овог патничког живота оставим неколко нових душа и неколико уметничких дела, било какве вредности. А ако ме неко или нешто извуће из овог круга можда проживим и спокојну старост. Али ту је увек оно нуминозно, је ли крв, природа, проклетство када сам у првој деценији ссвога живота говорила кроз одрасле сузе да цео живот нечу да проживим. Да ли је моја вршњакиња разумела тада такве речи, такву емоцију
Пун је месец, допада ми се како ми се лице огледа у стакло аутобуса и онај месец за који је моја баба говорила да је тамо Пау ку котау. О како је то једна велика мала срећа сећати се тих речи и те атмосфере топлине када су оне изговорене, Увек се сетим тога када видим пун месец. Ноћас нисам ока склопила, сад знам да је због њега. А мислила да је моја несаница на уштап сугестивна. Сада видим да ме овај сателит ипак некако прати, и касо да се и он чуди како уживам у овим простодушним људима. Оа уживам, то је мој свет, близак ми је, он не зна за моје нуминозне ствари али у њему сам одрасла. Па свидело се то њој или не. А она ми је све у живорту иако то не верује. Како незна да се ми шкоршпије тако бранимо од могућности да будемо повређене. Јер ништа не боли виже од одбацивања. О знам то, тако добро то знам, и никада нецу на то огуглати. Зати је нспсд и несвесно, највећа одбрана. Али стрелци то не виде, то није њихов свет. Цео свет не разуме нас розуме нас рођене у ону позну јесен, а зачете пред пролеће. Мистишни прелазни периоди. Истичне силе нас покрећу, и оне деструктивне и оне које се брину о нашем опстанку. Јелена ми завиди на способности да заводим и препустим се завођењу. Уживам, истина је, али после остаје празнина. Мада сујета се мало обогати. Посебну неку самосвест осецам када се треба томе препустити. Али где самосвест прелази у гордост, у смртни грех. Дефинитивно не сутрадан када плаћем пред Господом што сам се препустила телесном а онда тражим од Њега нешто. Имам негде у дубини осећај да је мој живот надгледан.
Јелена ми завиди и на мистичности, да сам увек окружена неким ћудним људима. Витез округлог стола који осећа моју светлост, лудак Маки који се обрадује тако кад ме види, патуљак који би само мене замолио да га подигнем уз степенице, пијанац који говори да га не ословљавам са човече јер је он вилењак. Одувек сам волела да општим са шудацима, слепцима, сиротима и лудима. Како сам се као мала надала Мари и Јакову, било ми је занимљово да их слушам да разговарам с њима. Па мој декадентни деда Зоки, али само у пијаном стању. Као да ми је блиско све што је друштвено неприхватљиво. Да, то је то, не волим тако уређен, конвенцијалан свет, са очекиваним поонашањем, са малограђанским стидом да се буде другачији. С друге стране, неко би рекао да су то фантазије једног штребера. Али ја тако радим за фруштво само из ината и до одређеног степена, да би онда окренула ствари у своју корист. Лепе реши на и инат и иронија. И све ове моје побуде у детињству сад е ироночно гледајиу, трпају нос у мој психијатријски извештај. Добро, можда сам мало преценила своје тело и психу, сувише убрзала. Излудео ме је онај прљави град, толико агресије, извештачености, није тамо живот, не знају они шта је живот, шта је песма, шта је небо, мирис сена, смешни рођаци, сељаци и њихова света земља, предање, обавеза према прецима, уметност, стварање. Не желим да се прилагодим, бач зато што је свет сео такав, не смем да издам себе. Тешко је живети у инат једном таквом друштви, можда ме то и убије али одбијам да постанем део тога.
Не знам да ли је бог сероксата који је стварно диван према мом мозгу или пун месец или моја јудост...само из чиста мира, услед очаја да само проживим да оставим потомство, јави де жеља ддда имам снаге да истрајем у борби. Сама сам, само је Господ са мном и то не увек да подржава. Ни једно људско биће није свесно нмоје борбе Нема пријатеља да ми се придруже.Таманс се обрадујем да могу се некад у борби ослонити на Јелену, а она није искрена са мном, и има друге важније људе. То не могу да поднесем, Пријатељство је светиња, то је потпуно предавање...т о сам некад у животу имачла. Чак је и ублажавало моју себичност. АС ово су све маске и потреба за забавним разговором или утехом. То знам да пружима али јако ме заболи кад не добијем истоћ