Jedan...Jos jedan grad u nizu,lutam ulicama strave i uzasa.Sve mirise na hladnocu i osecam jezu sa svanim novim naletom vetra,mrsi mi kosu.ne osecam ruke.Ne volim jesen,ni pauka koji u kutku tople sobe plete mrezu...Ne volim ni suskavo narandzasto lisce pod nogama,ni pogled na ogolelo granje.I tuga se lako ugnezdiu mom srcu,i seta me nagriza....I zima budi lose uspomene vezane za sve ono sto msam nekada prozivela,sve mi se vraca ovakvim kisnim jutrima...Sivila i magle...kratki dani i beskrajno duge noci...Caj i limun sa mirisom meda...
Nekada sam volela...Volela u gradu u kome zivim,volela da posmatram nemirne kapi kise koje se kovitlaju u vazduhu,volela ca viku i dreku iz obliznjeg skolskog dvorista...Volela sam njega,srecna mlada devojka,ne primecujuci da negde ipak gresi.On je bio taj koji mi se ugnezdio u misli poput stranca,doselio se naknadno,a sada sada nas razdvajaju neki beskarajno dugi prorezi,neki uzzaludni pokusaji da ga vratim.
San svake koja ga je upoznala,koja je ugledala njegove biserno zelene oci,oci poput nemirne hladne reke,njegovu svilenkastu kosu koja ima miris tek pokosene trave...Bio je tu kraj mene,primao moje nesebicne zagrljaje,tople kao u oktobarskim svezim jutrima...Bio je tu,al' ne zadugo.
Mozda bas zbog toga vise ne volim jesen,ni druga godisnja doba me ne doticu kao nekada...Posmatram svoj lik u ogledalu...Razmisljam o toj jeseni...Zimi... nesto mi govori da ce mozda bas ova jesen biti kao ona sto me je najvise mazila.Spustala mi se na ramena nezno,kao tanani vetar obojen dimom spaljenog lisca i ucila me recima kojima se preziva tisina i koje se rimuju sa rominjanjjem kise i slade pod jezikom kao mrvice pecenog kestenja.
Da!Nesto se dogodilo u onom posebnom kosmickom saticu,ugradjenom u vlazni sivi pesak.Veliki zupcanik koji bi ranije uvek skljocao kada kazaljka naidje na april ili oktobar,zaobli se kao sljunak...I tockici su poceli da se vrete neocekivano lako...Ponovo sam pocela da volim jesen i uzivam u njenim carima.Mozda su godine i prozivljene situacije doprinele da pocnem funkcionisati u jesen...Dozvolila sam srcu da otvori vrata i uziva u carima zivota.
Nekada sam volela...Volela u gradu u kome zivim,volela da posmatram nemirne kapi kise koje se kovitlaju u vazduhu,volela ca viku i dreku iz obliznjeg skolskog dvorista...Volela sam njega,srecna mlada devojka,ne primecujuci da negde ipak gresi.On je bio taj koji mi se ugnezdio u misli poput stranca,doselio se naknadno,a sada sada nas razdvajaju neki beskarajno dugi prorezi,neki uzzaludni pokusaji da ga vratim.
San svake koja ga je upoznala,koja je ugledala njegove biserno zelene oci,oci poput nemirne hladne reke,njegovu svilenkastu kosu koja ima miris tek pokosene trave...Bio je tu kraj mene,primao moje nesebicne zagrljaje,tople kao u oktobarskim svezim jutrima...Bio je tu,al' ne zadugo.
Mozda bas zbog toga vise ne volim jesen,ni druga godisnja doba me ne doticu kao nekada...Posmatram svoj lik u ogledalu...Razmisljam o toj jeseni...Zimi... nesto mi govori da ce mozda bas ova jesen biti kao ona sto me je najvise mazila.Spustala mi se na ramena nezno,kao tanani vetar obojen dimom spaljenog lisca i ucila me recima kojima se preziva tisina i koje se rimuju sa rominjanjjem kise i slade pod jezikom kao mrvice pecenog kestenja.
Da!Nesto se dogodilo u onom posebnom kosmickom saticu,ugradjenom u vlazni sivi pesak.Veliki zupcanik koji bi ranije uvek skljocao kada kazaljka naidje na april ili oktobar,zaobli se kao sljunak...I tockici su poceli da se vrete neocekivano lako...Ponovo sam pocela da volim jesen i uzivam u njenim carima.Mozda su godine i prozivljene situacije doprinele da pocnem funkcionisati u jesen...Dozvolila sam srcu da otvori vrata i uziva u carima zivota.
