Jecaj

Svaki i jedan kadar mojih snova,
Postaje java onog momenta,
Kada izviriš iz svog zaklona,
Požudno se predaš udaru mog nagona.

Klizećim, vlažnim usnama, nisam mogao odoleti,
Ta vremena su davno prošla,
Kada sam znao i mogao voleti,
Ali ti to dobro znaš, i to te se ne dotiče,
Ti vidiš samo zver, koja u meni urliče.

Bez pardona se bacaš na mene,
I priznajem, razvezao sam i poslednji čvor,
Koji je držao ovaj komad mesa u celini,
Odlagao očekivani krah,
Čuvao za tebe taj strastveni dah.

Nestala je i poslednja nada za njom,
Onoga trenutka, kada su pluća,
Dubokim uzdahom sparnog letnjeg jutra,
Saznala da je ono od sinoć zabluda,
Da se ništa od toga nije desilo juče,
Niti će se desiti sutra,
Da je sve ovo bila samo prazna žudnja,
Proizvod duše koja sramno kleca,
Njena tiha predaja, njena bol i jecaj.

 

[Van razuma]

Pisi

 

[Soradze]

Pisi

Draga mama...