Udubiš se, tako, u pisanje ekspozea za odbranu naučnog rada, fokus treba da ti je na temi, strukturi, metodama, ali jok, u najnepriličniji mogući trenutak, štoćereći, usred jedne ključne rečenice, ona blentava zaljubljenost se promeškolji među rebrima, žmirkne na jedno oko, pa na drugo, protegne se i zevne širom razjapivši čeljusti, a zatim, onako čupava i krmeljava, krene da drma kavez iz sve snage i dernja se koliko je grlo nosi.
- Hoću napoljeeeee! Hoću napoljeeeee!
- Nema sad napolje - derem se i ja na nju, u sebi, razume se, naglas bi moglo da izazove neprijatne reakcije okoline - Mora se napisati ekspoze, mora se odbraniti ovo sutra, sedi tu di si, ni za di si nisi. Mesto! Mirna!
Al malo sutra, ta je moja zaljubljenost neukroćena goropad, grudnokošni kavez to nit' zauzdava nit' smiruje, o prevaspitavanju ni govora... Izbečila se na mene, plezi se, lupa besno nogom o dijafragmu i ne priznaje prvenstvo ekspozeu.
- Ja! - viče zaljubljenost. - Ja! Ja! Jajajajajajajaja...JA!
Gurnem kažiprste duboko u uši, buljim u skicu ekspozea i nastojim da je ne primećujem. Ali, hoćeš, vraga! Ugledala, valjda, onaj silni maslačak napolju, zagolicao je miris jasmina, zapljusnuo je talas zelenila, uzbunile je ptice, pa bi i ona da izleti, raskrili se i procveta, da zamiriše i prekrije svet u talasima. Hvata vazduh, duboko, pa se nadima, gura mi srce pod bradu, pa još više, pa još više, mozak hoće kroz teme da mi istisne.
E, nećeš, vala!
- "U trouglu autor-delo-publika, poslednje ne predstavlja samo pasivni deo, lanac pukih reakcija, već i energiju koja tvori istoriju" - dernjam se, sad već glasno, gušeći je što vikom što raciom, a komšiluk verovatno znatiželjno naslanja uvo na zajedničke nam stambene zidove u nastojanju da utvrdi ko to koga, zašto, kako i čim. - "Istorijski život književnog dela nezamisliv je bez aktivnog učešća njegovog adresata. jer tek njegovim posredovanjem delo stupa u promenjivi iskustveni vidokrug jednog kontinuiteta u kome se vrši stalno transponovanje jednostavnog primanja u kritičko razumevanje, pasivne recepcije u aktivnu, priznatih estetičkih normi u novu produkciju koja ih prevazilazi."
- Ti mene ne voliš. - šćućurila se sada ona tamo unutra, vidi se da je konačno slomio manjak pažnje. Ili to, ili samo folira, bezobraznica.
- A zašto da te volim. - kažem ja. - Dosadna si. Hirovita. Remetiš mi unutrašnji mir. Ujebavaš mi racionalno promišljanje. Brkaš mi planove. Skrećeš me na stranputice, podmećeš mi nogu, turaš mi belutke u cipele. Dušu mi u čvor vezuješ, živce mi zatežeš da bi igrala lastiš. Neozbiljna si. Goropadna. Razmažena. Samoljubiva. Ne treba mi da se bakćem tobom sada. Imam preča posla. "Odnos književnosti i čitaoca ima koliko estetičke toliko i istorijske implikacije"
Pokušavam da ne obraćam pažnju na to što je glavu pogla, a pogled podigla, i posmatra me tugaljivo. Nastavljam da se preispitujem o značaju čitaoca za estetičko i istorijsko saznanje, ali ne uspevam da krajem oka ne primetim kako se transformiše, vezuje onu čupu kose u kikice, zarozava sokne, uzima formu devojčice krupnih očiju i dugih trepuški, pa trepće, trepće, a kroz trepke prosijava suzice.
Stanem, šta ću. Ne vredi.
- Dobro, a šta bi ti? - pitam.
- Napiši mi priču. - kaže.
- O čemu?
- O meni.
- I posle ćeš da budeš mirna?
Klima glavom i nadlakticom briše obraz.
Dobro. Jebla te priča. Evo ti je.
A sad lepo da me pustiš da radim.
- Hoću napoljeeeee! Hoću napoljeeeee!
- Nema sad napolje - derem se i ja na nju, u sebi, razume se, naglas bi moglo da izazove neprijatne reakcije okoline - Mora se napisati ekspoze, mora se odbraniti ovo sutra, sedi tu di si, ni za di si nisi. Mesto! Mirna!
Al malo sutra, ta je moja zaljubljenost neukroćena goropad, grudnokošni kavez to nit' zauzdava nit' smiruje, o prevaspitavanju ni govora... Izbečila se na mene, plezi se, lupa besno nogom o dijafragmu i ne priznaje prvenstvo ekspozeu.
- Ja! - viče zaljubljenost. - Ja! Ja! Jajajajajajajaja...JA!
Gurnem kažiprste duboko u uši, buljim u skicu ekspozea i nastojim da je ne primećujem. Ali, hoćeš, vraga! Ugledala, valjda, onaj silni maslačak napolju, zagolicao je miris jasmina, zapljusnuo je talas zelenila, uzbunile je ptice, pa bi i ona da izleti, raskrili se i procveta, da zamiriše i prekrije svet u talasima. Hvata vazduh, duboko, pa se nadima, gura mi srce pod bradu, pa još više, pa još više, mozak hoće kroz teme da mi istisne.
E, nećeš, vala!
- "U trouglu autor-delo-publika, poslednje ne predstavlja samo pasivni deo, lanac pukih reakcija, već i energiju koja tvori istoriju" - dernjam se, sad već glasno, gušeći je što vikom što raciom, a komšiluk verovatno znatiželjno naslanja uvo na zajedničke nam stambene zidove u nastojanju da utvrdi ko to koga, zašto, kako i čim. - "Istorijski život književnog dela nezamisliv je bez aktivnog učešća njegovog adresata. jer tek njegovim posredovanjem delo stupa u promenjivi iskustveni vidokrug jednog kontinuiteta u kome se vrši stalno transponovanje jednostavnog primanja u kritičko razumevanje, pasivne recepcije u aktivnu, priznatih estetičkih normi u novu produkciju koja ih prevazilazi."
- Ti mene ne voliš. - šćućurila se sada ona tamo unutra, vidi se da je konačno slomio manjak pažnje. Ili to, ili samo folira, bezobraznica.
- A zašto da te volim. - kažem ja. - Dosadna si. Hirovita. Remetiš mi unutrašnji mir. Ujebavaš mi racionalno promišljanje. Brkaš mi planove. Skrećeš me na stranputice, podmećeš mi nogu, turaš mi belutke u cipele. Dušu mi u čvor vezuješ, živce mi zatežeš da bi igrala lastiš. Neozbiljna si. Goropadna. Razmažena. Samoljubiva. Ne treba mi da se bakćem tobom sada. Imam preča posla. "Odnos književnosti i čitaoca ima koliko estetičke toliko i istorijske implikacije"
Pokušavam da ne obraćam pažnju na to što je glavu pogla, a pogled podigla, i posmatra me tugaljivo. Nastavljam da se preispitujem o značaju čitaoca za estetičko i istorijsko saznanje, ali ne uspevam da krajem oka ne primetim kako se transformiše, vezuje onu čupu kose u kikice, zarozava sokne, uzima formu devojčice krupnih očiju i dugih trepuški, pa trepće, trepće, a kroz trepke prosijava suzice.
Stanem, šta ću. Ne vredi.
- Dobro, a šta bi ti? - pitam.
- Napiši mi priču. - kaže.
- O čemu?
- O meni.
- I posle ćeš da budeš mirna?
Klima glavom i nadlakticom briše obraz.
Dobro. Jebla te priča. Evo ti je.
A sad lepo da me pustiš da radim.
