Јаша Томић

[Zmaj Ognjeni Vuk]

Tek sada vidjeh ovo:

Ma nije to ni pokušaj etnopsihologije.

U pozadini svega je nekakava vrsta Jašinog iznuđenog refleksa na vanjski poticaj. Jaša dolazi u sredinu u kojoj romantičarska izmišljotina - zvana duh naroda/nacije upravo prolazi kroz fuziju sa novom nebulozom - duhom rase.

Дух нације није измишљотина већ научно утемељена истина. И у оквиру исте нације постоји више психичких подтипова. Јован Цвијић посветио је том проблему читаву студију: Балканско полуострво.

Занимљиво је да ниси желео да коментаришеш антиславизам Маркса и Енгелса.
Могу ли да погодим зашто?

 

[krauterbox]

Дух нације није измишљотина већ научно утемељена истина.

Ako je "duh nacije" naučno utemeljena istina, onda to znači da se do te istine došlo egzaktnim posmatranjem, eksperimentom (koji mora biti ponovljiv) i adekvatnim promišljanjem.
E ako je to tako onda bi te zamolio da mi kažeš koja je nauka i kojim metodom došla do te istine?

И у оквиру исте нације постоји више психичких подтипова. Јован Цвијић посветио је том проблему читаву студију: Балканско полуострво.

Kakve veze psihički podtipovi i Jovan Cvijić imaju sa romantičarskim konstruktom poznatim kao "duh nacije"?
Etnopsihologija i nacionalna karakterologija se takvim nebulozama ne bave.
Pa čak i za ono čime se bave, odnosno za rezultate tih svojih istraživanja, savjesni etnopsiholog će uvijek reći da su to hipotetički i idealtipski zaključci, zavisni od čitavog niza međusobno uslovljenih činjenica.

"Duh nacije" kada se jednom formira više ničim nije uslovljen, on tada postaje metafizička kategorija.

Занимљиво је да ниси желео да коментаришеш антиславизам Маркса и Енгелса.
Могу ли да погодим зашто?

Nisam komentarisao zato što ni sada ne shvatam kakve to veze ima sa temom.

 

[Zmaj Ognjeni Vuk]

Ako je "duh nacije" naučno utemeljena istina, onda to znači da se do te istine došlo egzaktnim posmatranjem, eksperimentom (koji mora biti ponovljiv) i adekvatnim promišljanjem.
E ako je to tako onda bi te zamolio da mi kažeš koja je nauka i kojim metodom došla do te istine?

Разне науке. Од психологије (Јунгова теорија архетипова) до географије (Цвијић), а последњих деценија и генетика :

Kakve veze psihički podtipovi i Jovan Cvijić imaju sa romantičarskim konstruktom poznatim kao "duh nacije"?
Etnopsihologija i nacionalna karakterologija se takvim nebulozama ne bave.
Pa čak i za ono čime se bave, odnosno za rezultate tih svojih istraživanja, savjesni etnopsiholog će uvijek reći da su to hipotetički i idealtipski zaključci, zavisni od čitavog niza međusobno uslovljenih činjenica.

"Duh nacije" kada se jednom formira više ničim nije uslovljen, on tada postaje metafizička kategorija.

Ајд сад нећемо се расправљати око терминологије, кад кажем дух нације мислим на националне особине, менталитет, вредности итд.

Није национални дух сталан, он се може мењати, али је то иде тешко и споро. Процес данас покушавају да убрзају глобалисти кад кажу да је најважније да се Срби "демитологизују" што пре.

Nisam komentarisao zato što ni sada ne shvatam kakve to veze ima sa temom.

Хитлер је побио 6 милиона Јевреја и 10 милиона Словена директно (индиректно неколико пута више) па онда се мора нагласити да је једна од главних особина нацизма: антиславизам - и то свакако има везе темом и са немачким идеолозима комунизма коју тражили физички обрачун са Словенима. Док је Јашин антисемитизам био пре свега инттелектуални и није садржавао никакву претњу насиљем.

Кад је бал нек је бал, следи текст о инспираторима антиславизма.

 

[Zmaj Ognjeni Vuk]

Зашто су Словени увек глупи и сурови?

Адолф Хитлер је имао намеру да истреби сто милиона Словена (у рату их је, међутим, страдало „тек” око десет милиона). Инспирацију за свој антиславизам није морао да тражи само код опскурних немачких националиста, за то су му могли послужити и многи други, попут Макса Вебера, па чак и Маркса или Енгелса. Овај последњи је чак прижељкивао да Јужни Словени потпуно нестану. Немачки историчар Волфганг Виперман (Wolfang Wippermann), професор савремене историје на Слободном универзитету у Берлину, позабавио се дуго времена табуизованом темом – антиславизмом немачке левице, од XИX века до данас. Текст преносимо из часописа Phase 2

Да се словенским варварима крваво освети, изразио је жељу Фридрих Енгелс у чланку који се појавио 13. јануара 1849. у Неуе Рхеинисцхе Зеитунг-у. Зашто? Шта му је то побудило бес? Пре свега чињеница да је револуција у Аустрији и Мађарској угушена трупама у којима су служили многи хрватски и словеначки војници. То му је, пак, дало повода да тзв. Јужним Словенима припише контрареволуционарна убеђења и назоре, по чему се они разликују од Немаца, Пољака и Мађара, који су се, по њему, активно уплитали у историју и представљају носиоце прогреса. Стога би јужнословенски народи морали, заједно са сличним малим и безисторијским отпадима и руинама од народа, да нестану са земље приликом и путем следећег светског рата: следећи светски рат ће збрисати са земаљске кугле не само реакционарне класе и династије, него и читаве реакционарне народе. То је такође прогрес.
То није само, међутим, била скандалозна теза, преузета од Хегела, о постојању неисторијских народа, томе ваља додати и Енгелсов страх и презир према панславизму, који је по њему исто тако показивао реакционарне тенденције. Енгелсов напад на панславизам уследио је месец дана касније у чланку који је носио иронично замишљен наслов: Демократски панславизам (Der demokratische Panslawismus). Овде Словенима, односно словенству, није само порицао сваки демократски назор и прогресивну улогу у историји, него уопште њихову самосвојност и животну способност. Један од разлога је био тај што су тежње за независношћу Чеха и Словенаца ишле на терет Немаца, који су германизовали некадашње словенске територије, што је, пак, било у интересу цивилизације.
У друга два чланка која је објавио у фебруару 1852. Енгелс је отишао и корак даље. У њима је хвалио продирање немачких елемената у пољске области и њихову германизацију. Отуда се сада изјашњавао у својим коментарима о пољском питању у цркви Св. Павла против обнављања Пољске у границама из 1772. године, за шта се није залагао 1848. године. Пољској би се могло надокнадити губљење њених западних провинција, које су сад постале немачке, проширеним областима на истоку. На то се још једном надовезало проклињање панславизма. „То је један смешан, антиисторијски покрет, који је уздигла шака словенских дилетаната историчара (...) а његов циљ је подјармљивање цивилизованог Запада од стране варварског Истока, града од стране сеоске равнице, трговине, индустрије и духовног живота од стране примитивног ратарства словенских робова.”
Слично је изгледало и у чланку који је Енгелс објавио 1855. о теми односа Немачке и панславизма: панславизам није покрет за националну независност, то је покрет који тежи да поништи оно што је историја у трајању од хиљаду година створила, покрет који се не може реализовати а да се Турска, Мађарска и половина Немачке не почисте са карте Европе, који, уколико би овај покрет остварио тај резултат, не би своје трајање обезбедили осим уз потчињавање од стране Европе. Стога постоји само једна алтернатива: потчињавање од стране Словена или уништавање једном заувек центра њихове офанзивне снаге – Русије.
Ово је био расни рат против савезничких раса Словена и Романа, на који је Маркс упозоравао 1870, да би га истовремено барем индиректно поспешио. Све ово наведено је сасвим довољно. Нема потребе даље се упуштати у Марксово нагрђивање наводно некултурних Словена у његовој полемици против Карла Фогта (Carl Vogt) и у његову гротескно русофобну идеологију завере у књизи “Историја тајне дипломатије 18. века”. Резултат је јасан: Маркс и Енгелс су били представници немачко-националистичког антиславизма и уз то већ расистички мотивисаног. Ту нема шта да се оправдава. Било указивањем на словенске војнике у контрареволуционарној аустријској војсци, било страхом од царистичке Русије.
Марксов и Енгелсов антиславизам су потом преузели социјалдемократски теоретичари и политичари: од Кауцког преко Штамфера до Шумахера. Wихов радикални, али још разумљив антибољшевизам, био је и антиславистички обојен. Једноставни радници и раднице који треба да су ноторно ваљани, нису били ништа бољи. И они су се плашили Руса и презирали Пољаке, односно Полаке. Међусобна ненаклоност немачких и пољских радника долазила је посебно до изражаја у индустријским областима где су, као у Горњој Шлезији и у Рурској области, радили и живели једни до других.

 

[Zmaj Ognjeni Vuk]

Одушевљење које су за рат показали, не сви, али многи немачки радници 1914, било је пре свега антисловенски мотивисано. Да сваки метак треба да погоди једног Руса, многи су видели као добро и исправно. У Другом светском рату није било много другачије. Разорни рат против словенског (и јеврејског) бољшевичког режима у Русији, није био додуше популаран, али није наишао на критику какву су совјетски пропагандисти очекивали. Већина немачких радника није имала никакве скрупуле да нападне отаџбину свих радника и да је похара. Писма са фронта, чак и обичних редова са често пролетерским бекграундом, говоре овде како јасним тако и одбојним језиком.
Немојмо се дакле заваравати: постоји такође леви антиславизам. Он се, међутим, разликује од десног антиславизма у две тачке. Леви антиславизам је био русофобичан али није био екстремно непријатељски према Пољацима, као што је десни антиславизам. И као друго, левом антиславизму је недостајало уско повезивање са антисемитизмом, који је десном антиславизму давао још агресивнију црту.
Повод или изговор за повезивања антиславизма и антисемитизма била је емиграција Јевреја са истока, који су од почетка XX века били презриво називани „источни Јевреји” (Остјуден). Али је већ 1879. историчар, силовит на речима, Хајнрих фон Трајчке (Heinrich von Treitschke), ком се и данас указује част именовањем улица по његовом имену, упозоравао на младиће који продају панталоне, који продиру из године у годину из неисцрпне пољске колевке у Немачку.
Трајчкеова упозорења нису остала без одзива међу другим антисемитима и антиславистима у држави и друштву. Већ је 1885. и 1886. око 30.000 пољских Јевреја протерано из Пруске. У томе је Вилхелм Либкнехт (Wilhelm Liebknecht), ког је Маркс често називао говедом, видео чин варварства. Либкнехт је имао право. Али ситуација се погоршавала. Године 1915. свенемачки публициста Георг Фриц (Фритз) позивао је на одлучујућу битку против расних бастарда на западу и југу и против дегенерисаних Словена и надирућих Монгола са истока. Пре свега би, међутим, требало да се затворе наше границе царства од преплављивања источнојеврејских маса.
Ова жеља свенемца била је 1919. испуњена барем у Пруској у којој су на власт дошли социјалдемократи. Затворили су границе и депортовали оне источне Јевреје, који су се опирали да својевољно напусте Немачку, у концентрациони логор. Ти први немачки концетрациони логори били су подигнути 1921. у Котбус-Зилову и Штаргарду у Померанији и тек две године касније затворени – привремено.
Одговорност за то ваља приписати социјалдемократима, као што је био пруски министар спољних послова Карл Зеверинг, који су истовремено попут њихових буржоаских колега и колегиница и коалиционих партнера безгранично стрепели од бољшевизма, који је за многе, пре свих за десницу, важио за јеврејски. За изговор је служило стварно а у већини случајева, међутим, само наводно, јеврејско порекло, које је било заједничко водећим бољшевицима и социјалистима, попут Ласала, Бернштајна, Луксембургове и, наравно, Маркса. Будући да су бољшевици као Кеменев, Зиновјев и пре свега Троцки, били истовремено Руси, довођење у везу антисемитизма и антиславизма је деловало уверљиво. Све до данас. Јер потпуно неодговорни и незасновани наративи о наводно јеврејском карактеру бољшевизма и самог марксизма, и данас се испредају.
Хитлер је управо на овим причама и гласинама градио централну тачку свог програма. Задобијање животног простора на истоку на штету Русије, оправдавао је указивањем на апсолутно нужну борбу против бољшевизације света. У то 1945, пак, није више желело да се верује. Повезивање антисемитизма и антиславизма, које је упадало у очи и било заправо неодвојиво, сада се порицало. Желело се да се буде само антикомуниста, али се и даље упозоравало на опасности које долазе са словенског истока и желело се да се поново продре на исток који је сад постао словенски. Овом циљу је служила производња панике демохришћана о путевима марксизма који воде у Москву и источна истраживања за која су се залагале све партије, које су пропагирале немачки притисак на Москву. Доктрине тих политичара и проучавалаца истока, међу којима једва да је неко био денацификован, прописиване су учитељима и ученицима за тзв. источне науке и за тоталитаризам. Готово се нико није усуђивао да се томе супротстави. Барем су у случају антиславизма скоро били сви истог мишљења. У сваком случају, у Западној Немачкој. А како је било у Источној Немачкој?
Званично није постојао никав антиславизам у ДДР-у, као ни други облици расизма. Источна Немачка себе је схватала као уточиште међународног пријатељства, претходницом покрета мира. Wени становници су славили мирољубиви Совјетски Савез и поздрављали се са дружба. То је међутим била скоро једина руска реч коју су знали и могли да кажу, како је обавезни предмет “руски” био скоро онолико омражен колико предмет о грађанском васпитању. Још неомиљенији је био Рус. Са суседном Пољском нити се имао, нити желео контакт. О њима су се 80-их причали вицеви и стари немачки стереотипи о пољској привреди су се примењивали на Пољаке/Пољакиње који су непрестано штрајковали и обустављали рад у време Солидарности. Ово последње са прећутним одобравањем сениора у политбироу. Источнонемачки Хонекер се осећао сједињен у антипољском духу са западнонемачким Шмитом и међусобно су размењивали заједничка антипољска осећања. И све то, ни мање ни више, него након што је проглашено ратно стање у Пољској у децембру 1981. године.
То што су грађани ДДР-а десет година касније постали Осиз („источњаци”, погрдни назив за Источне Немце, прим. прев.), који све нас хоће да поисточе (Arnulf Baring), јер су у међувремену постали Пољаци који говоре немачки (Wolf Jobst Siedler), ипак нису заслужили. Али нису ни Пољаци. Јер управо њима, тачније речено пољској Солидарности, имамо да захвалимо коначно за наше поновно уједињење.
Тиме смо стигли до наше садашњице. Чињеница да је десница и даље антисловенски настројена, не треба посебно да се истиче и доказује. О томе сведоче нарицања о источнонемачкој домовини коју су преотели Словени, о лаганом надирању злих Руса, који су торпедирали избегличке бродове и силовали жене, као и медијске жалопојке о Пољацима што краду и о увек истој пољској привреди. На све ово смо се навикли, али нисмо морали. Пре је требало да се успротивимо овом старом-новом реваншизму и антиславизму. Али ко то да чини и треба да чини? Где су се загубили левичари?
Они су се, додуше, од 1968. дистанцирали од антикомунизма и барем вербално од антисемитизма, али ипак никад нису од антиславизма. За то је било пресудно с једне стране њихово духовно наслеђе које потиче од Маркса и Енгелса, а с друге њихово породично наслеђе. При том мислим на приче и гласине које се преносе с генерације на генерацију о ужасним и алкохоличарским Русима, о лењим Пољацима и њиховој пословичној привреди и уопште о другачијим, ипак на неки начин инфериорнијим Словенима, који су заправо осуђени на ропство, који су нам одузели источнонемачку домовину и сад би нам узимали радна места. Слично антисемитизму XИX века, антиславизам XX и с почетка XXI века треба посматрати као културни код који захвата генерације и чини се да данас уједињује леве и десне.
Зашто? Шта је томе водило? Најпре чињеница да се никада није истински обрадила историја левог антиславизма, која сеже до Маркса и Енгелса. Wу посебно нису дотицали догматски марксисти, који су у широком луку заобилазили леви антиславизам и одговарајуће списе Маркса и Енгелса табуизовали. Марксов спис о „тајној дипломатији 18. века” сматрао се чак непостојећим и није увршћен у Марксова и Енгелсова Сабрана дела (МЕW). То је и стога што су антикомунисти разноразних провенијенција (па и левих) увек изнова покушавали да свој антикомунизам оправдају указивањем на антисловенске списе Маркса и Енгелса. Мирили су се с тим да су тиме такође преузимали њихов антиславизам.
Уз то је долазила и лева критика антисемитизма. Она је уопштено дошла исувише касно и није била довољно радикална. Нарочито се превидела уска и заправо недељива веза између антисемитизма с једне, и антикомунизма и антиславизма с друге стране. Ово је у великој мери случај у помодној критици комунизма екслевичара и оних који би радо да се виде као дисиденти. Овде се показује такође више него увредљиво разумевање за антиславизам и чак за антисемитизам и антикомунизам класика и неких заступника доктрине тоталитаризма.
Ваља на крају упутити на још један антисловенски код. Чини се да је управо у левичарским круговима шик да се причају вицев о глупим Пољацима, да се говори о деспотској владавини Путина као типично руској и уопште се узбуђивати због заосталости и крволочности Словена на Косову и било где другде. Много од тога, али не све, није само културолошко, него, најпростије речено, антисловенско.
Iсторија левог и десног антисловенства није завршена. Леви и десни антисловени јесу и биће и даље међу нама. Али то се заправо не сме више толерисати. Против антиславизма се треба борити исто онако као и против антисемитизма и других форми расизма. При том је споредно да ли он долази с леве или са десне стране.


Превео с немачког и приредио Дејан Аничић

 

[Zmaj Ognjeni Vuk]

Одговара историчара Јована Пејина на све већу и учесталију кампању дискредитације Јаше Томића, па чак и захтеву да се његов споменик у Новом Саду уклони

О Јаши Томићу и још нечему
Вокс попули као порота,

Говорити о антисемитизму Јаше Томића на бази неколико истргнутих цитату из брошуре „Јеврејско питање" је крајње непознавање историјских чињеница и прилика у јужној Угарској тога времена. А везивати Јашу Томића за фашизам је крајње неморално јер је Јаша Томић умро још 1922. далеко пре појављивања Хитлера и фашизма са којим га неке незналице желе повезати.

Недопустиво је пројектовати савременост у прошлост! Треба познавати и знати друштвену историју земаља које чине савремену Војводину у време од Нагодбе Беча и Будимпеште 1867. године до распада Монархије и Угарске па тек онда говорити o антисемитизму Јаше Томића. Дијалог није једноставан у халабуци коју су дигли политичари и људи малог угледа, знања и утицаја. Оптужба да је Јаша Томић антисемита изазвала је шок у Војводини. Подсетила је на борбу против великомађарства која је тесно везана са текстовима Јаше Томића о Мађарима „израелске вере" ради одбране од ширења антисрпске мржње!

Питање је занимљиво пошто су се у расправу уплели они који се не баве друштвеном историјом савремене Војводине. Њихово мишљење о антисемитизму Јаше Томића није мишљење већ политички став! Они не помињу чињенице – њима је важан став! Ако ћемо говорити о Јаши Томићу онда треба поћи од тога да историчар мора да говори о нужди, и не сме да избегава истину и моралне кодексе тога времена. Историја је између осталог и огледало моралног понашања!

Мишљење које је дала др Сузана Рајић је избалансирано, без упуштања у расправу о брошури „Јеврејско питање" и књижевној и политичкој делатности Јаше Томића. Овај став је у потпуности разумљив будући да се не бави друштвеном историјом Срба у данашњој Војводини.

Други саговорници су више него неозбиљни. Без имало знања о мржњи која је владала у Угарској од стране Мађара и Немаца, њиховом охолом односу, чак и потпуно ниподаштвајућем ставу према Србима, не може да се говори о спорном цитату из брошуре „Јеврејско питање" Јаше Томића.

Зато немам намеру да коментаришем закључак социјалног психолога из Београда Јована Бајфорда о утицају овог или оног антисемите на Јашу Томића. Очигледно се ради о непознавању угарског друштва тог времена, политичког рада Јаше Томића, друштвеног и привредног миљеа Угарске после 1867. до 1918. године. Поменуто време је време жестоке мађаризације немађара – мењана су имена лична и породична од стране самих власти, мењани су топоними и хидроними…

На другој страни се развија, захваљујући парној машини, речни и железнички саобраћај, млинска индустрија, зидају се касарне а јефтина индустријска роба уништава занатство у читавој Угарској. Оснивају се мали новчани заводи и штедионице на одређени рок који оперише зеленашки. Паралелно са овим развојем врши се колонизација Мађара у крајеве где их никада није било а са њима и Мађара „израелске вере" који располажу новчаним капиталом, предузимају јавне радове, воде трговину и зеленаштво. Зеленашење погађа сељаке и занатлије који због немогућности да врате зеленашима дугове остају без имовине и посла, селе се у градове а затим преко Хамбурга, Бремена, Трста и Ђенове у прекоморске земље. Као чисто одбрамбени механизам опстанка јавио се отпор према новодошлим мађарским колонистима а затим пошто је спровођена мађаризација и мађаризацији.

Срби пружају отпор мађаризацији и живе окружени мржњом од стране Мађара, Немаца али и других. Колонизовани Мађари и Мађари „израелске вере" у жупанијама Јужне Угарске се жестоко обрушавају на Србе за време српско-турских ратова 1876-77, што је додатно оптеретило међунационалне односе све до пропасти Монархије. У таквој, због зеленашења, трговине економског потискивања, социјално тешкој и антисрпској атмосфери настала је брошура „Јеврејско питање" као одбрана од антисрпске мржње. У тако сложеној борби Срба за голи опстанак сасвим је логичан отпор поготову од стране водећих српских личности.

 

[Zmaj Ognjeni Vuk]

Пратећи ову мржњу, да ли Новосађани када се окупе око његовог споменика и Чика Јову Змаја треба да прогласе за антисемиту због афоризма: Браћи Мађарима, Немцима и Израељима, да вам бог да исто оно које нам желите!" Афоризам је плод времена, политичке атмосфере и одбране од мађаризације али и економског упропаштавања Срба од стране Јевреја.

Какве везе све ово речено има са антисемитизмом?

Када би се уклонио споменик Јаши Томићу у Новом Саду, Срби у Војводини постали би политички инвалиди. Лишили би се оног што им је најдрагоценије, симбола националног и државног јединства са Србијом.

Можда је ово за принципијелног марксистичког историчара др Ранка Кончара неважно! Он је као марксист можда увређен јединством Републике Србије и заједништвом Срба уопште.

Које је многобројне Србе је споменик увредио поред припадника јеврејске заједнице – боље речено, Мађара „израелске вере"? Ово је кључ целе афере око споменика. Ако Мађари као национална мањина, њихови партијски вођи овога момента још не могу да поставе питање ревизије Тријанонског мировног уговора онда бар покушавају да уклоне једа од симбола српске државности и јединства. Ако то ме могу Мађари онда то можда могу да учине Мађари „израелске вере" односно како се представљају Јевреји. Они су то покушали и пре две године, покушавају и сада. Сматрају да је дошао њихов тренутак и знају врло добро да свако ко брани дело Јаше Томића може да падне под удар оптужбе да је антисемита. Тиме ће му бити везане руке, бар од стране домаћих проевропљана, а уједно ће се таквим таласањем обезбедити подршка аутономашима и сепаратистима.

Таким ставовима осигурали су своје предузеће ангажовањем принципијелног марксисте попут др Ранка Кончара кумровачког професора, који није везан традицијом за Војводину, за борбу Срба Баната, Бачке, Барање и Срема за ослобођење и уједињење са Србијом. Кончар је везан за НОБ и негде другде, за антисрпску епоху Брозове диктатуре коју покушава да продужи рушењем споменика Јаши Томићу. Али сматрам да Срби Банаћани, Бачвани и Сремци али и Барањци, имају високу историјску свест о Војводини, скојом ће лако схвати шта се иза брега ваља.

Ранко Кончар бахато вређа Србе Банаћане, Бачване и Сремце речима: …Није споменик Јаши Томићу увредио само припаднике јеврејске заједнице, него и многобројне Србе…" а затим у маниру познатих комунистичких прозивки проглашава Јашу Томића за контраверзну личност!

Да скратимо, пре две године представници јеврејске општине у Новом Саду успротивили су се откривању споменика Јаши Томићу ујединитељу Баната, Бачке, Барање и Срема са Србијом! Без анализе политичког рада и књижевно-политичких радова Јаше Томића покренули су питање антисемитизма прикривајући тиме великомађарство па се склонили – нека разгневљени Срби говоре колико хоће! Подметнули су кукавичије јаје из којег се излегао птић обновљеног осећања угрожености од великомађартва!

Наведени цитати из брошуре „Јеврејско питање" је фина превара како би упозорење упућено 1884. године српским читаоцима на притисак мађаризације и економски опстанак уклопило у сасвим нов контекст. Њиме се прозивају Срба као народ с којим не могу националне мањине и Европљани да живе па је потреба да се према њима примене дисциплинске мере.

Јаши Томићу се качи оно што је било опште уврежено мишљење од Беча, Будимпеште, Прага и других кутурно-политичких центара Монархије и ствара се нова порука његовог текста не на основи каква је била 1884, у време антисрпске кампање у Угарској вођене из Будимпеште него после нацистичког холокауста. Не могу Александар Лебл или др Ранко Кончар, као и други да буду оптужени за превару. Они цитирају оно што је Јаша Томић написао. Александар Лебл може као Мађар „израелске вере" да наступи у недељнику НИН као Јеврејин и да изван контекста тог времена сматра да је Јаша Томић антисемита. Али је то сасвим погрешно јер не може се један писани цитат посматрати из угла друштвених збивања које дели 150 година. Исто чини и др Ранко Кончар који је додао да је Јаша Томић опасан по Србе без обзира на његову историјску улогу у процесу ослобођења и уједињења 1918. године српског народа и територије Баната, Бачке, Барање и Срема са Србијом. Да ли нам то Кончар шапуће да је ослобођење и уједињење Срба 1918 било погрешно и да је сада време за поновно ропство и поделе Срба.

Претходно су се јавили Студио Б 92, радио Слободна Европа „наши“ дежурни „чувари Српства и морала“, понављајући стално неколико реченица из брошуре „Јеврејско питање" пројектујући крај 19. века у почетак 21-ог. Да би се разбила ова злонамерна конструкција великомађарских неонациста и аутономаша/сепаратиста потребно је поћи од историјског миљеа када је настао рукопис и брошура штампана 1884. године. Већ је доста речено о антисрпској кампањи коју су водили будимпештански листови на мађарском и немачком језику против Срба и Руса. Да поновимо, власници ових листова су били Мађари „израелске вере". Међутим ово није довољно, потребно је навести и неки цитат из српске штампе који је одговор антисрпској кампањи и притиску мађаризације. Лист „Банаћанин" из Кикинде 1894. године објавио је вест и некролог поводом смрти професора гимназије Ереди Данијела под насловом: „Умро је србождер“. У некрологу прокоментарисано је његово великомађарство Мађара „израелске вере" односно како је написано Чивутина.

Цитат којим се доказује да је Јаша Томић антисемита је тако изабран да неупућени читалац стекне утисак да је Јаша Томић страшни антисемита а поред тога и убица. Зато не заслужује споменик од српског народа а када је већ подигнут треба га склонити из центра Новог Сада да би Ефраим Зуроф могао да дође и прими повељу почасног грађанина. На другој страни читаоци а ни Ефраим Зуроф не смеју да знају да је Јашу Томића бранио адвокат Владислав Зомбори, управо Мађар „израелске вере" и да је првостепену пресуду због убиства Мише Димитријевића са доживотне робије свео на законске оквире од 6 година. Нико да наведе зашто је Јаша Томић убио Мише Димитријевића и каже да га је убио после тешких увреда Јашине супруге, јавно објављујући њена љубавна писма и јавно вређајући Јашу Томића. Нико да схвати да је то био век када се достојанство и част супруге бранила двобојима и убиствима.

Правник из Будимпеште, др Самуел Блајер, такође Мађар „израелске вере" у својој брошури о Јаши Томићу пише и сматра га присталицом Аристотелове и Демокритове школе на кога су посебан утицај имала дела Достојевског и Золе. А борба против јеврејског капитала, зеленашења, као и антисемитизам Јаше Томића протумачен је класним мотивима и од комунистичке и од социјалистичке пропаганде.

Да би се боље схватио миље међунационалних односа у бившој Аустро-Угарској поставио бих на крају и једно питање: Да ли је Јарослав Хашек био антисемита својим романом „Добри војник Швејк"?

Приказао је пијаног римокатоличког свештеника Каца, покрштеног Јеврејина, са флашом ракије у џепу како покушава да благослови војнике који полазе на фронт. Или, када Швејк у Галицији хоће да чвака печену гуску док му ортодоксна Јеврејка брани јер ако гуску такне хришћанин мораће да пече другу. Да ли је Станислав Винавер (Јеврејин) био антисемита када је превео ову књигу?

Споменик Јаши Томићу је подигао српски народ за оно што је он за тај свој српски народ учинио. Како уопште, Ефраим Зуроф, који се бори за свој народ може да сматра Јашу Томића не мање опасним од Ајхмана? Како може да му смета споменик Јаши Томићу у Новом Сада а не сметају му Езра Паунд или Чарлс Линдберг да путује у САД.

Јован Пејин
Архивски саветник
Архивa Србије

 

[Zmaj Ognjeni Vuk]

Хоће ли Руси да руше споменике Достојевском?
Хоће ли "Злочин и казна" бити забрањен роман да неког не би инспирисао на убиство?

Ф. М. Достојевски - Јеврејско питање
http://www.scribd.com/doc/2871477/-

 

[krauterbox]

Zmaj Ognjeni Vuk - Разне науке. Од психологије (Јунгова теорија архетипова) до географије (Цвијић), а последњих деценија и генетика :

Ti izgleda mene zbvaš.

Nisu u pitanju duhovi nego duh (spirit) .., e a toga vala nema ni kod Junga ni kod Cvijića.

Ајд сад нећемо се расправљати око терминологије, кад кажем дух нације мислим на националне особине, менталитет, вредности итд.

Boga mi moramo raspravljati.

A inače to što Ti misliš kada kažeš “duh nacije” nije bitno, bitno je ono što je ta sintagma značila u vremenu o kojem sam ja govorio.
Ti si meni prigovorio to što ja osporavam realnost tog pojma i onda je oko toga krenula polemika.

Termin duša/duh naroda skovao je Herder, ali njegov koncept Volksgeista je bio benigan, maligni oblik je dobio tek kada su ga preuzele perjanice konzervativne reakcije (fon Štal) i istorijske škole prava (Savinji i Puhte).
Oni su Herderov koncept nafilovali atributima izvedenim iz vulgarizovanog Hegelovog učenja o svjetskom duhu. Rezultat je bio nacija kao mistički sintetizovan organicistički Levijatan, nadindividualna hipostaza,čija je duša/duh duboko ukopana u krvi, tlu i mitološkoj nacionalnoj praistoriji.

Ukratko radi se o jednom totalno iracionalnom konceptu (od vrha pa do dna), koji onda naravno i generiše iracionalnu praksu.

Хитлер је побио 6 милиона Јевреја и 10 милиона Словена директно (индиректно неколико пута више) па онда се мора нагласити да је једна од главних особина нацизма: антиславизам - и то свакако има везе темом и са немачким идеолозима комунизма коју тражили физички обрачун са Словенима.

Ali nema veze sa Jašom i njegovim antisemitizmom.

Док је Јашин антисемитизам био пре свега инттелектуални и није садржавао никакву претњу насиљем.

Ne postoji intelektualni antisemitizam.
Svaka mržnja je iracionalna, pa tako i antisemitizam.
Antisemitizam sa mišljenjem nema veze, on je strast, on je zapravo izljev (da parafriziram Sartra) strasti.

Mišljenje je proizvod tri procesa - koligeracije (sakupljanja), analize i sinteze činjenica, ako odsustvuje bilo koji od ta tri procesa mišljenje ne postoji.

Kada je riječ o antisemitizmu, u njegovom slučaju, osim prvog procesa, odsustvuje sve drugo, pa čak i ono najvažnije - činjenice.
Zbog toga ono nije mišljenje nego proizvoljna konstrukcija.

Pejina znam lično iz vremena dok sam radio u Arhivu KiM i ne bih se nikako mogao složiti sa svim što je rekao.
Ovo je najvažniji dio njegovog članka

Недопустиво је пројектовати савременост у прошлост!

To jeste u principu tačno i to jeste ideal, ali praktički ga je nemoguće ostvariti, jer (kako reće Djui) “treba da budemo svjesni da ne postoji na raspolaganju materijal za izgradnju vodećih principa osim onih koji su u istorijskoj sadašnjosti”.

Drugim riječima rekonstruisati u potpunosti uslove, odnosno vrijeme u kojem je došlo do neke pojave je prosto nemoguće. Faktor istoričara, kao ličnosti oblikovane modalitetima svog vremena, dođe prije ili kasnije do izražaja, ako ne kod prikupljanja činjenica, onda kod analize i sinteze sigurno.

Poricati istorijsku analizu jednog segmenta Jašinog djelovanja zbog one konstatacije gore je opasno, jer se onda ta logika može proširiti i na npr. Starčevića ili što je još gore na Pavelića ili Hitlera (a isto tako onda je i onaj članak Volfganga Vipermana o Marksu i Engelsu takođe sumnjiv).

Pejin se zatim fokusira na stanje u ugarskom dijelu Monarhije, što nije nebitno za kasnije političke Jašine stavove, pa i za antisemitizam, ali je irelevantno za uzrok njegovog antisemitizma.

Jašu Beč pravi judeofobom, a ne ugarska ekonomsko-politička situacija.

Na samom početku Pejin kaže da se sudovi o Jaši donose na osnovu

неколико истргнутих цитатa из брошуре „Јеврејско питање"

a to nije tačno. Cijelo “Jevrejsko pitanje” je mali prljavi antisemitski pamflet.

Ono sa čim se slažem u Pejinovom članku je to da Jašin spomenik ne treba uklanjati.
Jaša jeste antisemit, ali za Srbe je uradio mnogo.

Čovjek je zbog slabih nervnih veza između hipotalamusa i neokorteksa mentalno neuravnotežena vrsta. U njemu su emocije i intelekt, vjera i razum u raskoraku.
S jedne strane u istim ličnostima možemo imati izuzetne uzlete misli i logike, a sa druge strastveno zastupanje iracionalnih vjerovanja (kao što je npr. antisemitizam).

Upravo zato su i mogući i jedan Dostojevski i jedan Vagner i jedan Jaša - veliki ljudi sa velikom manom.

 

[Zmaj Ognjeni Vuk]

Често кажем: дух народа или народни дух - при томе никада не помислим на немачки Volksgeist.
Е сад, можда се ти бавиш филозофијом па инсистираш на прецизности изражавања. Онда праштај.
Јаша Томић о Ничеовом Антихристу:

Четврт века по објављивању Јеврејског питања Томић је пред Ускрс 1909. објавио у Застави чланак Христос и Антихрист. Полазећи од своје старе тезе да је право изворно хришћанство напуштено и надајући се да ће се хришћани ускоро њему вратити, пише о Ничеу и његовој филозофији, поводом списа Антихрист, почетка већег, недовршеног дела. Наводећи основне поставке Ничеовог учења о натчовеку, Томић изражава стрепњу од онога што то учење може да донесе. Своје учење о натчовеку Ниче преноси са појединаца на државе. Проповеда рат, а исмева мир. Силним и великим државама дозвољава тлачење и нападе на ситне и мале. „Ниче проповеда, да има господских, отмених раса. И дабогме њихова је будућност. И за њих: 'Нема истине! Слободно им је све!' У отмену, господску расу спадају дабогме, — Немци... Представници германства ступају отворено на поприште са начелом Антихриста. Они верују, да је њиховој отменој раси дозвољено све. И нема — милосрђа... Историја нас учи, да има истине и да ником није слободно све. Осим великих отмених људи и 'великих отмених раса' и држава, има што је више. А то је — човечанство. И када Антихрист у виду 'плаве бестије' овако отворено диже главу човечанство ће му раздрузгати ту главу. Можда ће то учинити и сами Немци. И то не 'велики , него они ситни и мали.

Ali nema veze sa Jašom i njegovim antisemitizmom.

Има.
Јаша беше у младости социјалиста и шта мислиш шта га је највише разочарало?
Антиславизам социјалиста.

Ne postoji intelektualni antisemitizam.
Svaka mržnja je iracionalna, pa tako i antisemitizam.

Постоји.
Да ли је ирационално мрзети на пример, Џингис-канове Монголе? Или би ти написао да су Монголи народ као и сваки други, само малчице дивљији, наравно под условом да не трпиш директну штету од монголских хорди.

a to nije tačno. Cijelo “Jevrejsko pitanje” je mali prljavi antisemitski pamflet.

Хајде да се задржимо на једној ствари:
Да ли се слажеш да су Јевреји, власници новина, путем штампе хушкали Мађаре на Србе да би скренули пажњу са себе?
Зар то није савршено рационално понашање, да једна релативно богата и угрожена мањина тако поступи?
Нисам имао у рукама бечку штампу тога доба, али делује ми сасвим логично. Шаховски потез за дивљење.

 

[krauterbox]

Zmaj Ognjeni Vuk - Често кажем: дух народа или народни дух - при томе никада не помислим на немачки Volksgeist.
Е сад, можда се ти бавиш филозофијом па инсистираш на прецизности изражавања. Онда праштај.

Ma nema problema – nek’ smo brate to riješili

Јаша Томић о Ничеовом Антихристу:
(…)

Niče je previše kompleksan da bi se mogao tako jednostrano tumačiti.

Има.
Јаша беше у младости социјалиста и шта мислиш шта га је највише разочарало?
Антиславизам социјалиста.

Moguće.
Ali to samo znači da je snaga Jašinih socijalističkih uvjerenja bila sličnog inteziteta kao i kod Pašića
Markoviću i Tucoviću npr. to se nije dogodilo.

Постоји.
Да ли је ирационално мрзети на пример, Џингис-канове Монголе? Или би ти написао да су Монголи народ као и сваки други, само малчице дивљији, наравно под условом да не трпиш директну штету од монголских хорди.

Ne, ne ipak ne postoji.
Mržnja je emocija. Za nju su zaduženi potpuno drugi centri u mozgu.
Za to se i govori o emocionalnom pristupu, čime se želi označiti nešto sasvim drugo od razumskog pristupa.

Emocionalni pristup je na žalost lakši i nekako je ad hominem.
Jedan bečki šuster će 70-tih g. XIX v. sa izuzetnom lakoćom i krajnje strastveno odrediti svog jevrejskog kolegu kao razlog svog slabog poslovanja.

Ne mnogo ratia u pristupu analizi svojih nevolja, pokazalo bi mu da njegovi ekonomski problemi počinju sa inplementacijom austrijskog Zakona o zanatstvu (1860). Do tog zakona, taj šuster je bio pod zaštitom ceha, koji je brinuo i o nabavci sirovina i o plasmanu cjeloukupne njegove proizvodnje.

Ceha više nema i ovaj naš “junak” je sada izložen zakonima tržišta.

Za razliku od njega, onaj njegov jevrejski kolega, nikada nije bio u cehu (bilo mu je zabranjeno) i zbog toga ima ogromno iskustvo sa tim tržištem. On posjeduje uhodane sopstvene kanale i za nabavku sirovina i za prodaju svoje robe.
Osim toga zbog dodatnih taksi koje je oduvijek morao plačati (i kao pojedinac i kao član jevrejske zajednice), jevrejski šuster je naučio da konkurentnost svoje robe može obezbijediti samo pojevtinjenjem i racionalizacijom proizvodnje, zbog čega je on, za razliku od njegovog austrijskog kolege, uvijek bio otvoreniji ka inovacijama.
Onaj drugi za inovacijama nije imao potrebe (jer mu je plasman bio obezbjeđen), a kada bi ih i unio u svoju proizvodnju, to je uvijek bilo znatno kasnije, pošto je za tako nešto bilo potrebno obezbjediti saglasnost većine u esnafu.

Konačni udar na austrijskog šustera je bila politička liberalizacija carstva, koja je sa sobom donijela ukidanje mnogih dodatnih taksi i poreza koje su Jevreji morali plačati, čime je jevrejski proizvod postao još jeftiniji.
I tako odjednom na jednoj strani imamo cvjetajućeg Jevreja, a na drugoj skoro propalog austrijskog šustera antisemitu.

Хајде да се задржимо на једној ствари:
Да ли се слажеш да су Јевреји, власници новина, путем штампе хушкали Мађаре на Србе да би скренули пажњу са себе?
Зар то није савршено рационално понашање, да једна релативно богата и угрожена мањина тако поступи?
Нисам имао у рукама бечку штампу тога доба, али делује ми сасвим логично. Шаховски потез за дивљење.

To ne znam.
Kada sam prvi put to pročitao, pokušao sam provjeriti, ali bez rezultata.
No zbog svega drugog nisam sklon Jaši povjerovati baš zdravo za gotovo.

Da li ima tu logike … ima, mada mi je sumnjiva i ta velika briga bogatih Jevreja (njih niko ne bi dirao) za svoje siromašne sunarodnike.
Sumnjivo mi je i to ekskluzivno antisrpstvo! Zašto su baš Srbi izabrani, zašto ne Hrvati? Jeste Jevrejima u Srbiji bilo tada gadno, ali nije to ništa specijalno i jesu Srbi učestvovali u antijevrejskim nemirima u Ugarskoj u toku afere Tisaešlar, ali ni to nije nešto čudno.

Da je ton tih jevrejskih novina bio antislovenski, u prvom redu zbog Rusije (veliki pogromi u toku 1881. i nekoliko antijevrejskih zakona), to bi mi bilo mnogo logičnije.

 

[drbob]

Evo mogu li ja da odgovorim ... hvala.
Ne postoji razlog.
Ali ipak ima tih (kako ti to kažeš) budala, evo npr. šta jedna od njih kaže

http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=7839383&postcount=73

Danas u Srbiji živi oko 3000 Jevreja, sto je otprilike oko 0,03 procenta ukupnog broja stanovnika.
Polovina te populacije je starija od 50 godina. Taj ce se broj naravno neprestano smanjivati, te će, kako sociolozi i statisticari predvidjaju, za dvadeset do trideset godina Jevreji u Srbiji zauvjek nestati.

Znači drugovi judeofobi - all you need is patience (jesam li dobro napisao ).

Ниси.За 30-50 година у Србији неће бити Срба,али ће бити Јевреја,јер њихов монструозни план "Мојсије" је добио зелено светло и почео је да се одвија.

 

[drbob]

Чтајте књигу "Холукауст" па ћете сазнати истину о томе да није побијено између 6.000.000-7.000.000 Јевреја,умрло их је много мање по логорима.Највише их је побијено у усташким логорима.

 

[Mrkalj]

Mrki, moj za ovo!

Pazi, ima i nastavak. Prpić je autor iskričavog teksta o Paveliću na Wikipediji.
http://hr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ante_Pavelić&oldid=17174

 

[Sitz im Leben]

Pazi, ima i nastavak. Prpić je autor iskričavog teksta o Paveliću na Wikipediji.
http://hr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ante_Pavelić&oldid=17174

Dovoljno je pogledati razgovor i videti sta njegovi misle o njemu i njegovim patologijama.


Samo par inline opaski za ilustraciju potpune imoralisticko-propagandisticke relativizacije lika i dela najveceg zlocinca kojeg je ovaj deo Evrope video.

U celom clanku nijednom nije pomenuta rec genocid, sto je prva asocijacija na ovu licnost.

Glavna Pavelićeva politička orijentacije do ubojstva Stjepana Radića (1928.) bijaše parlamentarna borba za hrvatsku samostalnost protiv velikosrpskoga tlačenja.

Boldovani deo je cisto ideoloska, propagandna konstrukcija, koja se uzima kao gotova cinjenica i nema veze ni sa naukom, ni sa prosecnom informativnom objektivnoscu jednog wiki clanka.

No, već je od samoga početka pokazao značajke koje su imale kobne posljedke po hrvatski (i srpski) narod: dezorijentiranost i politički oportunizam za koji je, vjerojatno, smatrao da predstavlja taktičku lukavost i pragmatizam- no, u zbilji se svodio na kratkovidnu i amatersku politiku.

Ovo 'i srpski' u zgradi dodje onako uzgredno, atributivno, cime je polozaj glavne i najvece zrtve Pavevlicevog rezima apsolutno relativizovan, prekorojen i sekundaran, dok dzelat dobija status primarne zrtve. Kao kada bismo rekli da je rezim trojice maldoturskih pasa podjednako pogodio turski (i jermenski narod). Inace, turski genocid nad Jermenima bio je uzor, obrazac i Hitleru (cuvena Hitlerova recnica - 'Ko se danas, uostalom, jos seca istrebljenja Jermena?'), i Pavelicu:

Jos u jesen 1940. godine, godinu dana pre no sto je doslo do Drugog svetskog rata, za taj plan saznao je Vlatko Macek, tadasnji potpredsednik jugoslovenske vlade u Beogradu. On je bio obavesten da je Pavelic u Sieni, u Italiji, za vreme zatocenistva, “na osnovu visegodisnjeg proucavanja pokolja Jermena u Turskoj”, pripremio plan za pokolje Srba u Hrvatskoj. Iako je Maceku sve to bilo predoceno i plan mu je pokazan, on o tome nije obavestio vladu ni svoje politcke partnere iz Seljacke demokratske koalicije, koji su predstavljali Srbe u Hrvatskoj. Ima indicija da je s tim “bezboznim planovima” upoznao nadbiskupa Stepinca i da je od njega tra`io da utice na Pavelica i njegove ljude da odustanu od izvrsenja tih zlocinackih namera.- V. Krestic

što je u surječju sve snažnijih fašističkih i nacističkih pokreta i država u ondašnjoj Europi značilo paktiranje s hrvatskim arhineprijateljem

Jezik apokalipse u necemu sto se moglo reci sasvim hladnim i odmerenim tonom; ali to nije u surecju sa piscevim mentalnim sklopom i razmetljivom potrebom a la Vesna Vukelic Vendi da se demonstrira sto siri vokabular.

Primer: "...potencijalne eshaezije s krajnje pitoresknim protagonistima".

Pavelić je postao svjestan da nema kompromisa sa srpskim hegemonistima, te da je ideja hegemonije dublje ukorijenjena u srpski nacionalni korpus nego što se to inače mislilo.

Posle ove recenice svaka osuda Pavliceve zlocinacke politike ne mora biti ono sto deklartivno jeste.

iako nije prema Srbima gojio neprijateljske osjećaje u mladosti, zbilja velikosrpskoga nasilja je u Paveliću učvrstila uvjerenje da je nemoguće postojanje hrvatske države sa srpskom manjinom. Za razliku od Hitlera, koji je bio opsjednut Židovima i često imao emocionalne ispade prema ideju židovske urote, nije poznat nijedan Pavelićev radikalni istup prema Srbima (a još manje prema Židovima, koji su tvorili značajan segment u Hrvatskoj stranci prava).

Jednostavno - neistina. Pogledati napred, a ima jos mnogo primera. I poredjenje je promaseno, jer Pavelic i Hitler sa razlicitih pozicija na kojima se u svoje vreme nalaze razlicito odjekuju.

Pazi sad ovaj logicki galimatijas:

1.

ustaše i Pavelića se optužuje za progone i pokolje Srba «iz čista mira». No, stvar je nešto složenija.

2.

U interregnumu raspada Jugoslavije došlo je do više ispada četničkih i velikosrpskih skupina, i to čak prije 10. travnja, u kojima je stradalo na stotine Hrvata (npr. ubojstvo destina vonika-Hrvata iz BH koji su ubijeni u Srbiji pri povratku u domovinu nakon raspada starojugoslavenske vojske).

3.

No, bitnije je da Pavelić nije išao na gušenje velikosrpskih ekstremista,

nego se obrušio na cijeli srpski narod u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini bez razlike.

U cemu je onda smisao primedbe da je doslo do više ispada četničkih i velikosrpskih skupina, i sto je najvaznije naglasiti i to čak prije 10. travnja, kao da su povod i aktivno (ne reaktivno) nasilje, makar i u najnizem stepenu, jos pre NDH otpoceli Srbi, kada je na kraju ipak platio 'cijeli srpski narod' «iz čista mira»?

Mozda najveca nebuloza u celom tekstu je ova:

Pragmatički je, nakon otprilike godinu dana terora, ponajviše nad Srbima, donio niz mjera kojima je popustio u više točaka (osnutak Hrvatske pravoslavne crkve)

Pazi, popustio osnivanjem Hrvatske pravoslavne crkve. Hello, brain...

Pred nastupajućim postrojbama komunističkih partizana pobjegao je iz Zagreba 6. svibnja 1945. , te ga se, zbog politike obmane i izdaje, može s pravom, zajedno s britanskim vojnim postrojbama u Austriji, smatrati za sukrivca u jugokomunističkom masakru nad Hrvatima u Bleiburgu, Dravogradu i okolini.

Ovde saznajemo da su Hrvati, sada je u pitanju ceo narod, ne hrvatski domobrani i ustase, doziveli masakr u Blajburgu, sto je pravni termin, i za sta je delimicno odgovoran 'izdajnik' Pavelic, ali jos nigde nema podatka da Pavelic snosi najvecu odgovornost za genocid nad Srbima u NDH, najtezi zlocin u medjunarodnom krivicnom pravu.

Ante Pavelić je tipičan primjer nacionalnoga radikala koji je došao do uvjerenja da slobodu za svoj narod može izvojštiti jedino nasilnim sredstvima. Sama po sebi, ta značajka nije nešto posebno (irski su revolucionari djelovali i uspjeli na sličan način), no differentia specifica leži u činjenici da je svoju borbu vezao, bez ostatka, uz fašističke i totalitarne režime, kao i to da do sloma Jugoslavije praktički nije imao nikakva utjecaja među hrvatskim narodom.

Differentia specifica je, sinko moj, u tome sto irski revolucionari nisu nad rojalisticki lojalnim stanovnistvom pocinili genocid i planirali njegovo istrebljenje, nego se teror dominantno sveo na gerilsku borbu protiv engleske vojske i policije.

Kao najcrnja ironija za kraj ostaje to da je umno nesredjeni pisac ovog skarednog clanka Antu Pavelica, po merilima svog patriotizma, cak tri puta nazvao hrvatskim izdajnikom!, a da nijednom nije eksplicitno pomenuo ustaski genocid/fizicko istrebljenje nad Srbima.

 

[Mrkalj]

Heh, i naravno, kao šlag na tortu, vanjska poveznica na "hercegbosnu". Ajoj.

 

[Zmaj Ognjeni Vuk]

говор Јаше Томића у Новом Саду 1906. године

 

[Zmaj Ognjeni Vuk]

 

[kalama]

Sta reci o njemu,ako neko ne zna nista a ne preterati u ovom vremenu u opisu i mislima.
Jasa Tomic biva od onih SRBA koji u ta vremena,postavlja pitanja koja niko to ne cini,kako pre njega a ono ni posle njega.Ta pitanja su se odnosila ni na koga drugog vec na Zidove tog vremena njegovog vremena ali naravno i na naseg.Sta reci sem da jednostavno treba povuci neke paralele i neke stvari reci svojim imenom,medjutim to je oduvek bilo zabranjeno a danas takodje.Evo u jednoj temi neko opisuje o Zidovima kako eto on ima nekoga koga poznaje u SRB i kao eto taj je isti ko i mi-bio u Izraelu u vojci i eto bio tamo i kasnije se kao vretio-i ta nasa osoba pisac koji prvo nezna ni ko je on sam a kamo li nesto o nekome objasnjava kao to je NORMALNO.
E pa nije to normalno niti moze biti normalno,Zidovi su RAK novog vremena to su 5kolonasi modernog sveta.Oni zive u drzavama uce njihove + i - i to koriste u svoj interes da bi preovladali nad jedinkom.To su ljudi koji zive u vasoj otadzbini koji se pretstavljaju kao vi i ja a sluze nekom drugom interesu suprotnom od naseg.E sad se zapitajte kako evropa izgleda kad su joj ZIdovi predsednici:Spanija,Francuska,Nemacka,Madjarska...itd. da ne opisivam dalje. Zamislite kad bi predsednici tih drzava bili SRBI ili naprimer ALBANCI.
Ja ih ne mrzim ali jednostavno NEVOLIM da ih imam pored mene i da mi se predstavljaju da su kao ja da sluze istom interesu jer nisu,oni sluze svom ZIDOVSKOM interesu i tacka.A da bi neko shvatio zidove i njihov nacin razmisljanja sto ne procita Talmud ili od Lucica npr. Kraljestvo Hazara e kad neko to bude procitao pocece sam sebe da pita neke stvari ko je i sta je on kao i njegova Vera-nasa vera pravoslavna-jer mi tu istu imamo i u nasoj Bibliji nigde se ne pominje SRBI ali se pominje da su Zidovi Boziji izabrani narod itd. znaci to su sve cinjenice.
Treba citati,sto vise i sto razlicitije knjige to bolje.