Jaroslav Kombilj: Dobre komšije

U jednom gradiću, da ne kažem palanci, negde u Bačkoj, živele su u slozi dve porodice iz komšiluka, dosledno upražnjavajući uhodani protokol.

Pošto su bili penzioneri, Đole i Simana su svakog drugog dana išli kod Joške i Juliške na jutarnju kafu, a narednog dana bi ovi uzvraćali posetu. Razume se, komšinice bi, kao dobro informisane, pretresle sva događanja iz prethodnog dana u komšiluku i široj okolini, a muškarci bi, mada u njihovim godinama vrlo je diskutabilno koliko je ispravno nazvati ih muškarcima, neizostavno pretresali tekuću političku situaciju u zemlji i svetu, mada bi često dolazili u sukob mišljenja po tom pitanju. Zato bi razgovor okrenuli na druge teme: na ekonomsku situaciju u zemlji, mada su se i u ovom razgovoru saplitali o politiku, pa na cene u prodavnicama i na pijacama, da bi stigli do onog šta je nekad bilo. A o čemu drugom nego o temi koja tišti svakog bivšeg muškarca, a čega mogu, uz žal za mladost, samo nostalgično da se prisećaju, ili da maštaju – žene, ljubav, druženja…

Đole i Simana su pre penzionisanja radili u istoj firmi. On je bio smenovođa, a ona je ceo radni vek provela kao knjigovođa. Penzije su imali solidne, tako da nisu baš oskudevali. Sin im je bio mašinski inženjer i visoki partijski funkcioner, a unuk je već spremao doktorat. Jednom rečju, uspešna, dobrostojeća porodica.

Joška i Juliška su bili slabije situirani, ali se nisu žalili. Joška je po struci bio električar, pa je, van radnog vremena pomalo radio, kako se to kaže, na crno. Pogotovo nakon penzionisanja, kako bi dopunio kućni budžet. Juliška je bila krojačica, pa je, zbog male plate, dodatno zarađivala šijući kod kuće. Imali su dvoje dece. Kći je završila tehničku školu, ali kako posla u struci nije bilo ni na vidiku, upisala je visoku tehničku školu i postala strukovni inženjer. Međutim, pošto i dalje nije mogla da se zapoli u struci, otišla je na rad u Nemačku, gde se ubrzo udala i skućila. Sa porodicom bi dolazila za godišnji odmor, a ponekad i za katolički Božić. Sin im je pošao očevim stopama. Najpre je završio električarski zanat, a kasnije vanredno stekao zvanje elektroinženjera, mada je šest godina čekao da dobije radno mesto kao inženjer. Oženio se, stekao porodicu, i uz sestrinu pomoć kupio stan. Sve u svemu, I Joškina porodica se, kako se to kaže, snašla u životu.
 
Tako je to išlo godinama: jedan dan kod Đoleta, drugi dan kod Joške, osim nedelje, koja je bila rezervisana za porodična okupljanja. Za ceo kvart bili su uzor dobrosusedskih odnosa, bez obzira na socijalni status, nacinalna i verska obeležja, ili politička ubeđenja. Međutim, upravo ovo poslednje je u jednom trenutku dovelo do kraha prijateljstva i druženja. Istina, nije do toga došlo iznenada, što bi se reklo, preko noći. Joška nije bio, da kažemo, opsednut crkvom, ali nije bio ni član Saveza komunista, iako je to u ono vreme bilo itekako isplativo, jer je značilo privilegovanu poziciju po pitanju boljeg posla, pa tako i bolje plate. Ni sada, kada se partija, stranaka, udruženja, pokreta, ili kako se sve zovu, namnožilo da niko više nije siguran koliko ih ima i ko se za šta zalaže. Mada, po Joškinom uverenju, svi se zalažu za to da se dočepaju vlasti, a onda ko je veštiji taj više „namuze“… Nije hteo ni u jednu da se učlani, pa je i sina savetovao da se u to ne petlja. No Đole se nije dvoumio, i uz sinovu sugestiju, učlanio se u stranku koja je bila na vlasti, a to je značilo da se primakao „kazanu“.

Prebacivao je Joška Đoletu i ranije, onako, kao u šali, vrlo diskretno, da je ovaj bio „veliki“ komunista, a sada je naprasno postao „veliki“ vernik, mada nije siguran da Đole zna molitve, čak ni onu osnovnu: „Oče naš“. No, to je, uz Đoletovo mrgođenje, ipak prolazilo kao šala. Ali, jednog dana, uoči republičkih izbora, dođe Đole kod Joške sa nekim spiskom da ga ovaj potpiše. Kad ga Joška priupita šta treba da potpiše, Đole mu objasni da je to podrška za stranku čiji je on član, i da on mora da prikupi određeni broj sigurnih glasova. E – tu je „pukla tikva“. Najuri Joška svog najboljeg prijatelja i reče da mu nikad više ne uđe u dvorište, a sigrune glasove nek skuplja kod članova svoje stranke.

I tako – i u ovom slučaju potvrdilo se da je prijateljstvo poput nežne biljke: malo mu treba pa da uvene…
A da bi se sačuvalo, potrebno je obostrano razumevanje…
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top