Баш сам скоро гледао неки документарац о Јапану, додуше кратак али веома занимљив. Јапанци, слично и ови из Јужне Кореје, своју економију су развили тако што је држава помагала одређени број приватних предузећа који су постали, данас највеће светске компаније. Значи они брендови које сви препознајемо. Штавише и те јапанске компаније се не такмиче толико међусобно, већ имају удео власништва једни у другима. Све те компаније држе огроман број радних места и од њих највише зависи запослење.
Јапанци су у време од 50их до почетка 90их, када су имали најбруталнији економски раст, успотавили неку културу запошљавања да те компаније једном годишње одлазе на универзитете и врше масовно примање у фирму. И то је једина шанса када јапански студенти, односно дипломци, могу да се запосле у тим компанијама. Дакле скоро цела генерација се запосли у том једном дану.
У тим компанијама негују културу доживотног рада у тој фирми. Дакле у Јапану није уобичајено да неко мења посао, ако ради у једној од таквих компанија за читав живот. Са једне стране то доноси сигурност, добру зараду, могућност планирања породице. Са друге стране код самих радника се развија свест да ти је посао најбитнији, да је компанија најбитнија. Зато се и створила култура где Јапанци само и једино раде и где мало времена посвећују осталим аспектима живота. Како кажу ригидна радна култура.
Онда је 90их ударила велика криза и јапанске компаније читавих 10 година скоро да уопште нису примале раднике. Дакле десет генерација дипломаца је имало диплому, али не и квалитетан посао. Када су поново почеле да примају раднике у том традиционалном једном дану, јапнске компаније су примале много мање радника и поново су само и једино примале дипломце. Дакле они који су у тих десет година стекли диплому нису узимани у обзир, већ ове нове генерације.
То је направило огромне проблеме у јапанском друштву. Прво, имајући у виду да у том једном дану јапанске компаније не примају више све дипломце, довело је до огромне компетиције и конкуренцији студената на универзитетима. То је резултирало огромним притиском, додатном депресијом и масовнијем повећању броја самоубистава.
Али највећи проблем су имали они који су дипломирали у тих несрећних десет година за Јапан. Људи једноставно нису ушли у тај систем да добију добар посао, тако да већи део те генерације није засновао своју породицу, остао је да живи са родитељима. Има тачан јапански назив за те људе, који су се потпуно изоловали из друштва, живе у соби у родитељском дому. То је генерација која је у 30им и 40им годинама, најпродуктивнија и има их неколико милиона, док неки сматрају да их је много више. Њимаа се придружује још већи број млађих, који не могу да испрате и да се прилагоде тешком путу кроз универзитет да опстану у таквом друштву.
Јапанска влада покушава нешто да их мотивише, али то је јако мизерно. Јапанци имају и тај проблем што су дуговечна нација, доживљавају дубоку старост, па неће имати довољно запослених људи у пуној стази да издржава ту старију популацију. Све то није довело до било каквог општања у јапанској радној култури. Зато се и виде ове надреалне ствари, попут капсуле за дремање и слично, јер и даље се од њих захтева да своју душу оставе компанији у којој раде.
