Могао бих ову причу да почнем са "Било једном..." или на неки други начин, верујте не би то променило ништа.
А знао сам их баш читавог живота. Не, нисмо се ми дружили нешто претерано, само смо живели у истом месту, истих година. Некако су увек били заједно. Када кажеш ОН подразумевало се да ту негде буде и ОНА. ОНА је била "мамина принцеза" а он није умео да буде "битанга". Волело их је цело место, чинили су да се сви осећамо бољим него што у ствари јесмо. Били су наши Ромео и Јулија, само смо сви заборавили да та прича има трагичан крај. Посвађали су се баш онако како то иде у лошим љубавним романима, око неке ситнице које се више нису сећали ни они сами. Ја сам, не желећи, био сведок тога и једини сам који памти. Не, нећу Вам рећи због чега, нека то остане тајна која ће отићи самном. Нас двојица смо отишли у војску, оних година док је то била част, а она на факултет. Низале су се године, сретали смо се повремено у Граду, можда мало и превише случајно да би била случајност. Он кадет ВА, прелеп у униформи коју је са поносом носио. Ја, економиста у покушају и боем а она прелепа, као сунце над Авалом. Покушали смо и нас двоје једном, није да нисмо али ја нисам умео да будем други оној која је мени била прва. А онда је дошао рат и све је отишло до врага. Њега више није било, јављао се повремено у паузама, низао је чинове. Кажу да је био јунак и да су га војници обожавали, платио је то већ озбиљним алкохолизмом. Ја сам пристао да будем оно за шта сам се школовао, "канцеларијски мољац" а она је најгоре прошла. Удала се за лика толико безбојног да га нико не препознаје на разредним сликама из основне школе. Учинила је то на пречац из ината кад је чула да се он први пут оженио. Низале су се бесмислене године усране стварности. Плаћали смо туђе грехе нашим животима. Срели смо се поново, на некој од оних прослава матура где се ваде слике деце или кучића, ко шта има. Он већ нарушеног здравља, без пар зуба и са два брака иза себе. Она још увек прелепа са понеком бором која јој је додавала лепоту, причало се да је муж туче и ја остарели боем који је своју несигурност покривао безобразлуком и све млађим љубавницама. Неко саркастичан нас је увек смештао за исти сто, непријатно до бола. Усиљени осмеси и бесмислане приче. А онда, на крају, када је половина људи већ отишла а музичари почели да пакују инструменте он је устао, пришао музици раправљајући се са њима и вадећи гомилу новчаница. Засвирали су њихову песму. Јадранка и " Све смо могли ми". Без речи јој је пришао а она као да је само то чекала. И ту је почела магија. Казаљке сата су се вратиле у назад и опет су били они какве их памтим. Млади и лудо заљубљени, последњи велики љубавници. Тада сам схватио за шта сам послат баш овде и баш сад. Неко је морао да запише ову причу и да је отме од заборава, да остане док нас има. Да велика љубав никада не умире јер ако умре, онда и није била вредна приче.
"Кад год помислим да си догурао до дна ти ме "пријатно" изненадиш. Какав клише, усамљени писац седи у празној кафани, и утапа тугу у алкохолу. Неизмерно си патетичан, патетичнији си и од твојих књига, ако је то уопште могуће. "
"Шта се то тебе тиче? Пијем за своје паре."
"Да видиш и тиче ме се. Иста смо генерација, не желим да људи гледајући тебе помисле да смо сви слабићи."
"Нисмо сви јаки као ти. Како те оно беше назвао Небојша? А да, политички комесар. Морална громада која не сумња. О, Ваша премудрости допустите и нама грешнима да живимо. Шта ти смета то што ја пишем. Покушавам да сачувам успомене на једно време."
"Ахахаааа... Да те не познајем колико те познајем, можда би и пао на твоје баљезгање. . Алтруизам üбер аллес. Легенда, живи светац. Чувар успомена. Бљак. Ти си само обична мала кукавица која се боји да воли. Зато си и побегао у књижевност. Лако је преко непостојећих ликова паламудити другима. Усуди се да то урадиш у стварном животу."
"Ако ти се не допадају моје књиге а ти немој да их читаш, има довољно људи који не мисле тако. Нећу плакати што их баш ти ниси прочитао."
"Они мисле да си ти оно што пишеш а ја знам да су твоје књиге само списак пустих жеља. Одувек си био демагог."
"Како уопште можеш да живиш са толиком мржњом у себи? Нека ти је Бог на помоћи."
"Како си успео да мутираш од комунисте до верника? Не брукај се више, човече."
"Идеја комунизма је у основи блиска раном хришћанству. Нисам ја мутирао ни у кога. Ја верујем, надам се и волим. Све оно што ти не умеш."
"Ко има изговор тај сме и у цркви да прдне. Немој да мени продајеш муда за бубреге, познајемо се. "
"Не буди вулгаран, молим те."
"Не буди вулгаран, молим те', ма дај бре. Опсуј ме, ошамари, кажи ми било шта само немој да ме молиш. Зашто то радиш? Шта хоћеш да постигнеш?"
"Не желим ништа да постигнем, једноставно сам такав. Не разумеш ти то."
"А шта ту има да се разуме? Мислиш ли да си посебан, да си бољи од мене? Ти који си кресао љубав свог главног јунака док је он просипао крв, сперму и зној за вољену нам отаџбину а ти седео на сигурном. Гадиш ми се."
"Нисам никога кресао, ја сам водио љубав. Љубав, знаш то је оно када ти неко постане важнији него ти сам себи. Оно кад прости збир двоје људи није два, већ много више. Оно када си за неког везан оковима а опет ниси никада би слободнији али као што ти рекох, не разумеш ти то. Сувише волиш себе да би схватио шта ти говорим."
"Мимоиђи ме, бре. Ни сам не верујеш у то што причаш."
"Наравно да верујем. Познајеш их обоје исто као и ја. Знаш или би требало да се сећаш колико су се волели. Сунце је другачије сијало. Варош је била срећнија. Покрај њих сви смо били своје најбоље верзије."
" Не лупетај, само у твојим причама се то десило тако. Истина је да су они били од оне сорте школских љубави које трају само дотле док се неко од њих не досети да проба сеx са неким другим, па му се то још и ослади. Таквих је на стотине само се нико није сетио да их стави у причу. Згодно, зар не. Издају другара претвориш у средство за допадање другима поготово женама."
"Да ли је тебе волела нека жена? Знаш онако стварно, толико да ти се преда и да јој се предаш? Да ли си пожелео да ти нека роди дете? Можда сам ја патетичан, можда лажем али ја имам успомене. Знам како љубав мирише а шта имаш ти? Немаш ништа, једног дана када дође време да подвучеш црту ти нечеш имати шта да запишеш у своју корист а биће касно. Жао ми те. Конобар, колико сам дужан? "
" Три хиљаде. "
" Зар није било више? Колико је то сати? "
" Пола три. "
" Зар је толико касно? Молим те извини што сам се оволико задржао. Писао сам а кад пишем ја престајем да водим рачуна о времену. "
"Није мени тешко. Претпоставио сам да пишете. Знате, ја сам прочитао вашу књигу и много ми се допала. Волео бих да сам живео у том времену. Тада је све некако било лепше и другачије. Боље и искреније."
"Није до времена, момчино. Свако је време добро, само треба да верујеш и да се усудиш."
А знао сам их баш читавог живота. Не, нисмо се ми дружили нешто претерано, само смо живели у истом месту, истих година. Некако су увек били заједно. Када кажеш ОН подразумевало се да ту негде буде и ОНА. ОНА је била "мамина принцеза" а он није умео да буде "битанга". Волело их је цело место, чинили су да се сви осећамо бољим него што у ствари јесмо. Били су наши Ромео и Јулија, само смо сви заборавили да та прича има трагичан крај. Посвађали су се баш онако како то иде у лошим љубавним романима, око неке ситнице које се више нису сећали ни они сами. Ја сам, не желећи, био сведок тога и једини сам који памти. Не, нећу Вам рећи због чега, нека то остане тајна која ће отићи самном. Нас двојица смо отишли у војску, оних година док је то била част, а она на факултет. Низале су се године, сретали смо се повремено у Граду, можда мало и превише случајно да би била случајност. Он кадет ВА, прелеп у униформи коју је са поносом носио. Ја, економиста у покушају и боем а она прелепа, као сунце над Авалом. Покушали смо и нас двоје једном, није да нисмо али ја нисам умео да будем други оној која је мени била прва. А онда је дошао рат и све је отишло до врага. Њега више није било, јављао се повремено у паузама, низао је чинове. Кажу да је био јунак и да су га војници обожавали, платио је то већ озбиљним алкохолизмом. Ја сам пристао да будем оно за шта сам се школовао, "канцеларијски мољац" а она је најгоре прошла. Удала се за лика толико безбојног да га нико не препознаје на разредним сликама из основне школе. Учинила је то на пречац из ината кад је чула да се он први пут оженио. Низале су се бесмислене године усране стварности. Плаћали смо туђе грехе нашим животима. Срели смо се поново, на некој од оних прослава матура где се ваде слике деце или кучића, ко шта има. Он већ нарушеног здравља, без пар зуба и са два брака иза себе. Она још увек прелепа са понеком бором која јој је додавала лепоту, причало се да је муж туче и ја остарели боем који је своју несигурност покривао безобразлуком и све млађим љубавницама. Неко саркастичан нас је увек смештао за исти сто, непријатно до бола. Усиљени осмеси и бесмислане приче. А онда, на крају, када је половина људи већ отишла а музичари почели да пакују инструменте он је устао, пришао музици раправљајући се са њима и вадећи гомилу новчаница. Засвирали су њихову песму. Јадранка и " Све смо могли ми". Без речи јој је пришао а она као да је само то чекала. И ту је почела магија. Казаљке сата су се вратиле у назад и опет су били они какве их памтим. Млади и лудо заљубљени, последњи велики љубавници. Тада сам схватио за шта сам послат баш овде и баш сад. Неко је морао да запише ову причу и да је отме од заборава, да остане док нас има. Да велика љубав никада не умире јер ако умре, онда и није била вредна приче.
"Кад год помислим да си догурао до дна ти ме "пријатно" изненадиш. Какав клише, усамљени писац седи у празној кафани, и утапа тугу у алкохолу. Неизмерно си патетичан, патетичнији си и од твојих књига, ако је то уопште могуће. "
"Шта се то тебе тиче? Пијем за своје паре."
"Да видиш и тиче ме се. Иста смо генерација, не желим да људи гледајући тебе помисле да смо сви слабићи."
"Нисмо сви јаки као ти. Како те оно беше назвао Небојша? А да, политички комесар. Морална громада која не сумња. О, Ваша премудрости допустите и нама грешнима да живимо. Шта ти смета то што ја пишем. Покушавам да сачувам успомене на једно време."
"Ахахаааа... Да те не познајем колико те познајем, можда би и пао на твоје баљезгање. . Алтруизам üбер аллес. Легенда, живи светац. Чувар успомена. Бљак. Ти си само обична мала кукавица која се боји да воли. Зато си и побегао у књижевност. Лако је преко непостојећих ликова паламудити другима. Усуди се да то урадиш у стварном животу."
"Ако ти се не допадају моје књиге а ти немој да их читаш, има довољно људи који не мисле тако. Нећу плакати што их баш ти ниси прочитао."
"Они мисле да си ти оно што пишеш а ја знам да су твоје књиге само списак пустих жеља. Одувек си био демагог."
"Како уопште можеш да живиш са толиком мржњом у себи? Нека ти је Бог на помоћи."
"Како си успео да мутираш од комунисте до верника? Не брукај се више, човече."
"Идеја комунизма је у основи блиска раном хришћанству. Нисам ја мутирао ни у кога. Ја верујем, надам се и волим. Све оно што ти не умеш."
"Ко има изговор тај сме и у цркви да прдне. Немој да мени продајеш муда за бубреге, познајемо се. "
"Не буди вулгаран, молим те."
"Не буди вулгаран, молим те', ма дај бре. Опсуј ме, ошамари, кажи ми било шта само немој да ме молиш. Зашто то радиш? Шта хоћеш да постигнеш?"
"Не желим ништа да постигнем, једноставно сам такав. Не разумеш ти то."
"А шта ту има да се разуме? Мислиш ли да си посебан, да си бољи од мене? Ти који си кресао љубав свог главног јунака док је он просипао крв, сперму и зној за вољену нам отаџбину а ти седео на сигурном. Гадиш ми се."
"Нисам никога кресао, ја сам водио љубав. Љубав, знаш то је оно када ти неко постане важнији него ти сам себи. Оно кад прости збир двоје људи није два, већ много више. Оно када си за неког везан оковима а опет ниси никада би слободнији али као што ти рекох, не разумеш ти то. Сувише волиш себе да би схватио шта ти говорим."
"Мимоиђи ме, бре. Ни сам не верујеш у то што причаш."
"Наравно да верујем. Познајеш их обоје исто као и ја. Знаш или би требало да се сећаш колико су се волели. Сунце је другачије сијало. Варош је била срећнија. Покрај њих сви смо били своје најбоље верзије."
" Не лупетај, само у твојим причама се то десило тако. Истина је да су они били од оне сорте школских љубави које трају само дотле док се неко од њих не досети да проба сеx са неким другим, па му се то још и ослади. Таквих је на стотине само се нико није сетио да их стави у причу. Згодно, зар не. Издају другара претвориш у средство за допадање другима поготово женама."
"Да ли је тебе волела нека жена? Знаш онако стварно, толико да ти се преда и да јој се предаш? Да ли си пожелео да ти нека роди дете? Можда сам ја патетичан, можда лажем али ја имам успомене. Знам како љубав мирише а шта имаш ти? Немаш ништа, једног дана када дође време да подвучеш црту ти нечеш имати шта да запишеш у своју корист а биће касно. Жао ми те. Конобар, колико сам дужан? "
" Три хиљаде. "
" Зар није било више? Колико је то сати? "
" Пола три. "
" Зар је толико касно? Молим те извини што сам се оволико задржао. Писао сам а кад пишем ја престајем да водим рачуна о времену. "
"Није мени тешко. Претпоставио сам да пишете. Знате, ја сам прочитао вашу књигу и много ми се допала. Волео бих да сам живео у том времену. Тада је све некако било лепше и другачије. Боље и искреније."
"Није до времена, момчино. Свако је време добро, само треба да верујеш и да се усудиш."
