Baš na internetu, suprotno lažima Janija Pavlovića, postoji rad
ОСВАЈАЊЕ БЕОГРАДА 1806. У УСМЕНОЈ ПРИЧИ И ТРАДИЦИЈСКОМ СЕЋАЊУ
Branka Zlatkovića :
https://www.google.rs/search?q=osto...hannel=sb&gws_rd=cr&ei=WBi5U9PFJ6rpywPuu4K4DQ
План напада предложио је Остоја Конда, познатији као Конда Бимбаша, који је у новембру 1806. пребегао од крџалија из Београда и прикључио се устаницима. Као поуздан зналац београдског утврђења и слабих тачака његове одбране, Конда се са својим побратимом Узун Мирком Апостоловићем и још петорицом храбрих другова : Младеном, Драгићем Стевановићем, Петром Сремцем, Николом Стамболијом и Стојком Карловалијом, понудио да се први увуче у варош и отвори Сава-капију осталој војсци. Иако добар, план је био веома рискантан и неизвестан, па се преноси да је Карађорђе забринуто изјавио: Ама вићете којекуде сви изгинути. На то га је Узун Мирко охрабрио речима: Ако ми Господару изгинемо, мањеће других Срба погинути. После тога, план напада је прихваћен и за јуриш на Београд одређен је 12. децембар (30. новембар) пред зору, на хришћански празник Светог Андреја Првозваног и на први дан светковања муслиманског Курбан Бајрама.
Подухват је изискивао ванредну смелост и велике жртве, па је Карађорђе освајаче Београда мотивисао и драгоценим наградама. Обећао је по 1000 # или најбоље куће и дућане у Београду који први уђу. Вече пред одсудну борбу, у ташмајданском логору, војници једни су се грлили и љубили, а други праштали, а трећи Богу молили да им буде Бог у помоћи. Карађорђе је поздравио војнике, речима: Ужинајте живо и наситите се добро, као да мислите на другом свету вечерати.
По плану, Кондина дружина одважила се на задатак. И Конда и Узун Мирко добро су говорили турски, па издајући се за крџалије: Ја сам кардаш! Момци Узур-Бега, срећно су прошли поред турске патроле и дошли до Сава-капије. Ту су се жестоко сукобили са стражарима. Док су се Конда, Узун Мирко и Младен пожртвовано борили са стражарима, Петар Сремац је са осталим друговима сикиром обио Сава-капију и омогућио продор војсци коју је предводио Милоје Петровић. У окршају, Узун Мирко је зарадио две ране. Једну у десну руку којом је задржао голу оштрицу турског јатагана. Конда је задобио четири-пет тешких рана, а остали јунаци из легендарне претходнице, сем Младена, изгубили су животе.
Устаници су убрзо успели да продру и кроз најтврђе упориште београдског утврђења, кроз Стамбол-капију. Вест о томе брзо се прочула у војсци, пошто је храбри Милисав Чамџија први продро на шанац, сео на турски топ, па запевао колико га глава доноси (а певао је, веле, као горска вила):
Хај! браћо Срби, крила соколова!
К мени, к мени, ја сам на ендеку.
И Чамџија већ на топу седи!
У Борку, одакле је Милисав родом, прича се да је он нарочито молио Карађорђа да може запевати кад изиде на ендек.
У изворима се не подударају њихова имена, налази се и Драгић Милутиновић, као и Никола Сремац. В. Вук Стеф. Караџић, Историјски списи, II, Сабрана дела Вука Караџића, књ. XVI, Просвета, Београд, 1969, 212; Београд 30. новембар 1806, Чигоја, Београд, 2002, 12.
К. Ненадовић, Живот и дела Карађорђа и његови војвода и јунака, II, Беч, 1884, 59.
Вук, Историјски списи, II, 212.
Повестница Анте Протића, у: Казивања о српском устанку 1804, прир. Драгана Самарџић, СКЗ, Београд, 1980, 279-280; М. Вукићевић, II, 439.
Гласник српске православне цркве, Београд, 1954, 80.
Историјски списи, II, 205; Причања Петра Јокића, у: Казивања о српском устанку 1804, 218; Андра Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Загреб, 1901, 79.
Поменик, 271; Вукићевић, II, 440.
Причања Петра Јокића, 217; Поменик, 811.
.........
Леополд Ранке је на основу Вукових сазнања истакао да о овим збивањима не пева ниједна народна песма.(Ранке, 96.)