Još od nežnih adolescentnih dana ulazio sam u odnose i nagovještaje koje nikako nisam razumevao i kojih sam, sada to znam, trebao ostati pošteđen...
Da ne razvlačim pripovest, na španjolsko su me ratište prokrijumčarili u sastavu ženskog sanitetskog bataljona; bio sam jedan od malobrojnih maloletnih dobrovoljaca, zanesen i ponesen dojavama o komunističkoj revoluciji i potrebama sjedinjenja radničkih snaga...
Kod Toleda, dok sam držao noćnu stražu, zarobili su me frankisti: odveli su me – mene, kao i još stotinjak zarobljenika, mahom republikanaca (ali bilo je i civila – seljaka kojih se rat ništa nije ticao te jedan muškarac u kostimu toreadora) – do jedne jalove čistine okružene obzorjem. Naredili nam da kopamo jamu u tvrdoj zemlji; kopanje je išlo jako sporo, a iskop jedva da je napredovao; dežurni oficir se smilovao i dopustio nam da prestanemo s uzaludnim poslom. Potom nas odmah postreljaše. Na tlu, prekriven telima, shvatih da sam živ; metak me promašio; metak na kojemu je pisalo moje ime, ali, očito, s tipfelerom. Izvukao sam se ispod mrtvih tela pred jutro, kad i najbudniji stražari uhvate trenutak sna, a petli osluškuju rondanje Sunca iza horizonta.
Vratio sam se kući iz Španjolske '38. godine. Hteo sam napustiti Partiju, ali to se nije moglo jer je ilegalnost njezina rada u to doba bila toliko duboka da nisam imao kome vratiti potvrdu o članstvu. U tim premišljanjima zatekao me rat, okupacija praćena bombardovanjem Beograda 1941. godine. U kasnu jesen iste godine otišao sam po direktivi na teren. Motao sam se harabalskim brdima i po tamošnjim raštrkanim selima prikupljao lovačke puške i pištolje iz kućne radinosti. Rano ujutro, na jednom seniku, zateknu me ustaše i odvedu u štalu gde su već bili zarobili sve seljane. U štali smo, bez vode i hrane, proveli skoro ceo dan; predveče nas izvedu van, do ivice šume. I opet smo kopali jamu, ali ovoga puta išlo je brzo, zemlja je bila glinena i vlažna, lopate tvrde, a ruke jake od silne želje da... šta?
Kad smo dovršili iskop, naredili su nam da vratimo lopate, motike, ašove i da se postrojimo ispred jame. Jedan mladić potrčao je prema šumi; dvojica ustaša gladnih krvi uhvatiše ga i iskopaše mu oba oka, pa ga onako slepog i razuverenog postrojiše zajedno s nama. Mašinke zapucaše, jama se začas napunila. Ovoga puta bio sam pri vrhu; više me i nije posebno začudilo to što sam preživeo; metak s mojim imenom možda i neće biti izliven, a možda je i Bog zaboravio kako se zovem.
Ustaše su se otišli gostiti, a ja sam se izvukao iz jame i krenuo šumom.
'45. godinu dočekao sam u rangu komesara. Lokalni brica došao mi je prijaviti smrad lešina iz jedne kraške jame u blizini F. Nisam obavestio nikoga od meni nadređenih, nego sam se s tim (uostalom, poštenim) bricom uputio na sporno mesto. Smrad je bio nesnosan; navirio sam se kroz relativno usku pukotinu; deo stene se odvalio i ja sam pao u jamu, na gomilu mrtvih tela, obučenih u uniforme od grube čoje – u mraku nisam raspoznavao o čijim je uniformama reč, ali mogao sam pretpostaviti. Onaj brico što me doveo, prepao se i otišao po pomoć koja je stigla za sat-dva. Izvadili su me polumrtvog od smrada i užasa. Zatvorili su me na nedelju dana: isprepadali me, šamarali malo, zakleli me da ne pričam o tome i ne njuškam više, pa me pustili...
Kako je do novog rata došlo više i ne znam. Nisam, zapravo, nikada ni znao; staračka depresija i blaga demencija, kažu, otuđila me od zbivanja i sveta... S penzijom sam se povukao u svoju vikendicu na selu i više je, praktično, nisam ni napuštao. Kad je počelo, kći me nagovarala da preselim k njoj u Ljubljanu, ali nisam hteo ni čuti. Šest meseci kasnije došla je vojska. Znao sam dobro šta sledi, a to što sam znao, to je i usledilo.... Ležao sam pri dnu jame – možda čak i blago zagnjavljen ubitačnim ponavljanjem jednih te istih događaja – ali ovoga puta, mislio sam, bit će teže; star sam, a toliko je leševa nada mnom; prvi pokreti bili su mukotrpni i bolni a zatim.... Tela oko mene počela su se micati! Ubrzo, svi smo izašli iz jame i gledali se u čudu.
„Izgleda da smo svi preživeli“, rekoh.
„Izgleda“, odgovori neko.
„Dobro“, rekao sam, „Jednom se i to moralo dogoditi.“
Jedna devojka, shvativši razmere čuda, počela je plakati.
„Svi! Baš svi!“, vikala je.
Krenuli smo, usred noći, svi mi – sto posto preživeli – krenuli smo prema svojim kućama koje su, srećom, ostale pošteđene; vojska se naglo povukla iz sela; valjda je negde pukao front pa su ih pozvali pod hitno.
Krenuo sam i ja, ali noge su me izdale. Dvojica seljaka ponudiše mi pomoć. Odbio sam. Čekao sam da ostanem posve sam, pa sam seo na poveći kamen i zagledao se u mračnu jamu koju smo netom iskopali; jamu koja me izbljuvala toliko puta, poput kakvog probirljivog čudovišta.
Tamo, kraj jame, zatekne me zora.
.
