(ili neka moja razmišljenja o životu inspirisana ko zna čime)
JA TEBI, TI MENI
Uz zvuke.......nastaše ovi pričajući stihovi....
JA TEBI ....jer više govorim....jer sam žena
Hiljade reči ne mogu ti reći
Šta osećam uvek....ali baš uvek
To može samo pogled
To može samo osmeh
I dodir običan.....milion puta ponovljen
Kad kažeš „dodaj mi cigare“
I tiho, sasvim tiho dodirneš moje damare.
Hiljade reči ne mogu ti reći
Šta osećam uvek....ali baš uvek
Kada se raspravljamo, ubedjujemo,
Kada ti moj pogled kaže da si blizu granice
Kada ja tebe nerviram
Kada kuvaš kafu i donosiš pivce
Kada ih ti braniš dok ja vičem na klince.
Hiljade reči ne mogu ti reći
Šta osećam uvek....ali baš uvek
Dok sedimo skupa u ćutanjima svojim
Dok koračamo jedno kraj drugog u osvit dana
Dok crtam svoje zamisli a ti se smeješ
I kada pogledom pratim moja dva muškarca
Za volanima njihovih ljubavi
Stegnuto srce osmehuje se ponosno
Ljubavi su uvek nešto zanosno.
Hiljade reči ne mogu ti reći
Šta osećam uvek....ali baš uvek
Dok gledamo naše kćeri smehom njihovim hraneći dušu
I kamen i cvet i dvorište obučeno u ljubav poroda
Dok ih mirimo i ispravljamo njihove krive drine
Dok pogled me tvoj umornu dočeka
Dok ja tebe u zoru dočekam
Umor dok otklanjamo jedno drugom
Ne osećajući se života slugom.
TI MENI......jer manje govoriš....jer si muškarac
Hiljade reči ne mogu ti reći
Šta osećam uvek....ali baš uvek
Volim te.....
Govorimo isto....
