Не знам како али није да људи немају вере него као да немају ума или срца да још причасније уђу у срж своје вере и појмова који је објашњавају на светоотачки начин. Био ти философ или сатворитељ Богом даних чудеса, људи и даље остају некако флегматични или незаинтересовани за феномен благодати и Христовог Јеванђеља. Све некако површно посматрају. Чак и оно за шта се ухвате да анализирају, чак и о тим појмовима површно спекулишу.
Не кажем да неко нема права на другачије мишљење, но кажем да се чудим како неко може бити хладнокрвно-статичан пред изложењем вере или видљивом пројавом невидљиве благодати у Цркви. Увек је све некако заражено сујеверјем, паганизмом, занимањем секундарних стварности Цркве. Тачно се осећа зид када некоме саопштавам најдубље догме вере. Тачно се осећа она непостојаност када неко гради своју веру на нечему што није камен – Христос и Његова Литургија. Знам да то није мерило спасења али опет се не могу помирити са тим. Како бити равнодушан пред Богом, Живим и увек присутним? Да је то барем мој психологизам, па да се смирим, али је благодат увек гостујућа у овој нашој маленој и пропадљивој историји.
Људи се занимају онолико колико им је то само ствар занимљивости (налик неком чланку у новинама), па се одмах у другом трену 101% уживе у неку другу стварност као да је Царство Небеско искључено из земаљске стварности. Неко је лепо рекао да ако Царство није од овога света то не значи да није у овоме свету. А баш та благодат се изнова превиђа. И свима је камен спотицања институционализам Цркве или неморалност појединих. За друге аргументе не знају. А благодат остаје негде изолована и далеко од егзистенцијалне вере.
Не кажем да неко нема права на другачије мишљење, но кажем да се чудим како неко може бити хладнокрвно-статичан пред изложењем вере или видљивом пројавом невидљиве благодати у Цркви. Увек је све некако заражено сујеверјем, паганизмом, занимањем секундарних стварности Цркве. Тачно се осећа зид када некоме саопштавам најдубље догме вере. Тачно се осећа она непостојаност када неко гради своју веру на нечему што није камен – Христос и Његова Литургија. Знам да то није мерило спасења али опет се не могу помирити са тим. Како бити равнодушан пред Богом, Живим и увек присутним? Да је то барем мој психологизам, па да се смирим, али је благодат увек гостујућа у овој нашој маленој и пропадљивој историји.
Људи се занимају онолико колико им је то само ствар занимљивости (налик неком чланку у новинама), па се одмах у другом трену 101% уживе у неку другу стварност као да је Царство Небеско искључено из земаљске стварности. Неко је лепо рекао да ако Царство није од овога света то не значи да није у овоме свету. А баш та благодат се изнова превиђа. И свима је камен спотицања институционализам Цркве или неморалност појединих. За друге аргументе не знају. А благодат остаје негде изолована и далеко од егзистенцијалне вере.