Pedesetih godina, školska deca nosila su obavezne bele košuljice . U tim košuljicama , čoporativno se išli u školu . Ličili smo na snežnu grudvu, koja se valja ulicom u određeno vreme - tamo i amo.
Po nama je deda Avram navujao sat .
Naše odelenje bilo je slika i prilika ulice . Reklo bi se, porodično odelenje . Danas se to kaže, multi nacionalna kompaktna sredina .Nezavisno od toga , rasli smo bezbrižno i veselo.
Sećanje na tu bezbrižnost , bar meni , narušava jedan neobičan događaj koji je povezao dramatično mnoge sudbine - sad to znam.
Naime; jednog dana učiteljica u dobrom raspoloženju , stavi ruke na Dragana cigu i belog Radovana - pa reče : Jao deco , što ste lepi !
Nije učiteljica pogrešila ; zaista su bili međ najlepšim dečacima u odelenju . Ali, Radovan skoči kao oparen i reče : Ja neću da budem isto lep !
Zaplaka se i trkom izlete iz učionice , te niz hodnik pobeže iz škole .
Kao po dogovoru , ustaše Ana i Milovan i briznuše u očajan plač . Poče da plače i Dragan ciga . Mi ostali u smeh i kikot . Deca ko deca !
Učiteljica zbunjena , poče da nas umiruje ; pa na kraju raspusti čas .
Sva deca veselo otrčaše kućama , samo osta ono troje i dalje da plače.
Nikad nisam saznao kako se ovo završilo u očima roditelja i školske uprave, ali znam da sudbine ove dece povezaše se čudnovatim životnim nitima , koje istkaše čudne životne priče .
Da ne zaboravim ; još kao deca: Ana , Radovan , Dragan i Milovan neprestano su se zajedno igrali - kao i ostala deca s njima .U ostalom ceo kraj je prijateljovao , tako da deca nisu bila upućena na nešto što se danas zove diskriminacija . I posle ove plačke i bežanije , sve se nastavilo svojim uobičajenim tokom . No , Radovan nije hteo da bude isto lep ; a taj bol koji ga je nagnao u plač , izazvao je saosećajnost i bol kod Ane, Milovana i Dragana -- danas sam siguran u to . I ne samo tad , u svemu je uvek hdeo da bude nekako drugačiji od druge dece. I što je interesantno , uvek je imao podršku od Ane, Milovana i Dragana .
Po nama je deda Avram navujao sat .
Naše odelenje bilo je slika i prilika ulice . Reklo bi se, porodično odelenje . Danas se to kaže, multi nacionalna kompaktna sredina .Nezavisno od toga , rasli smo bezbrižno i veselo.
Sećanje na tu bezbrižnost , bar meni , narušava jedan neobičan događaj koji je povezao dramatično mnoge sudbine - sad to znam.
Naime; jednog dana učiteljica u dobrom raspoloženju , stavi ruke na Dragana cigu i belog Radovana - pa reče : Jao deco , što ste lepi !
Nije učiteljica pogrešila ; zaista su bili međ najlepšim dečacima u odelenju . Ali, Radovan skoči kao oparen i reče : Ja neću da budem isto lep !
Zaplaka se i trkom izlete iz učionice , te niz hodnik pobeže iz škole .
Kao po dogovoru , ustaše Ana i Milovan i briznuše u očajan plač . Poče da plače i Dragan ciga . Mi ostali u smeh i kikot . Deca ko deca !
Učiteljica zbunjena , poče da nas umiruje ; pa na kraju raspusti čas .
Sva deca veselo otrčaše kućama , samo osta ono troje i dalje da plače.
Nikad nisam saznao kako se ovo završilo u očima roditelja i školske uprave, ali znam da sudbine ove dece povezaše se čudnovatim životnim nitima , koje istkaše čudne životne priče .
Da ne zaboravim ; još kao deca: Ana , Radovan , Dragan i Milovan neprestano su se zajedno igrali - kao i ostala deca s njima .U ostalom ceo kraj je prijateljovao , tako da deca nisu bila upućena na nešto što se danas zove diskriminacija . I posle ove plačke i bežanije , sve se nastavilo svojim uobičajenim tokom . No , Radovan nije hteo da bude isto lep ; a taj bol koji ga je nagnao u plač , izazvao je saosećajnost i bol kod Ane, Milovana i Dragana -- danas sam siguran u to . I ne samo tad , u svemu je uvek hdeo da bude nekako drugačiji od druge dece. I što je interesantno , uvek je imao podršku od Ane, Milovana i Dragana .
