U kuhinji bez svetla, pod treperavom svećom,
sedimo za malim drvenim stolom...
Na stolnjaku zakrpa.
U vazduhu miris čaja i neizgovorenih godina...
i ukus života koji nikad nije probao da se uprlja...
JA:
Ajde, reci mi iskreno...
Zašto si spiskala život skupljajući pare?
GOSPOĐICA:
Nisam ga spiskala.
Štedela sam.
Za sigurnost.
Za dostojanstvo.
JA:
Ma daj.
Cicijašila si.
Nisi živela.
Kome si to čuvala?
GOSPOĐICA:
Sebično je bilo, priznajem.
Ali nisam imala nikog.
Pare su bile jedino što sam mogla da kontrolišem.
JA:
I?
Jesi shvatila ikad da si promašila?
GOSPOĐICA:
Jesam.
Ali kasno.
Kad su mi ruke bile prazne,
a ormar pun haljina koje niko nije video.
JA:
Znaš šta je najtužnije?
Nisi ni pokušala da se uprljaš životom.
Sve si držala pod staklom.
GOSPOĐICA:
Zato sad ćutim.
A ti si došla da me pitaš ono što niko nije smeo.
I to je više života nego što sam ja ikad imala...
U vazduhu je lebdela gorčina koju je ona štedela...
