Ja huligan?
Šta da vam kažem. Neko skuplja značke, neko se bavi folklorom, neko je pčelar. Svako ima neki svoj hobi, neku svoju "strast", svoju "drogu". Moja droga je Crvena Zvezda, navijanje za Crvenu zvezdu. Nemojte od ovog teksta da očekujete neke pikanterije i opise raznih događaja, eksplicitnih zezanja i nedoličnog ponašanja, to nije tema ove priče, ovde je tema put jednog navijača, moj put. U ostalom, i sami vrlo dobro znate da je mudrije neke stvari prećutati.
Imam blizu 40 godina a na severnoj tribini Marakane sam već 25 godina i nemam nameru da se odatle pomerim. Nikad! Za moju ljubav prema Zvezdi je (valjda) zaslužan moj otac. Još kao klinca me je vodio da gledam Zvezdu sa zapada. Sećanja mi dopiru i do Duleta Savića, Pižona. Šestića. Sećam se kako me je ćale gurao ispred sebe pri ulasku na tribinu da me prošvercuje i da uštedimo jednu kartu. Bilo je divno, zelena trava, mnogo sveta a na terenu moja ZVEZDA daje gol! te slike iz detinjstva nikada neću zaboraviti.Jer kao što kaže jedna navijačka pesma:
"Gol, sve bih dao ja za gol
prvu ljubav, detinjstvo
Zvezdo, daj gol"
I onda nastaje preokret u mojoj glavi. 1983. godina. Na marakanu dolazi Verona. ja klinac, donesem odluku, bežim iz škole i pravac SEVER. Kada sam prošao kroz kapiju severne tribine bilo mi je jasno, ja odavde više ne odlazim, došao sam kući. Od Verone smo izgubili ali ja sam bio ushićen. Kući sam umalo dobio batine, ceo skandal je izbio ali bio sam dovoljno jak i sve sam izdržao i već posle 4 dana sam opet bio na stadionu. Utakmice su se rađale kao na traci, na stadionu sam upoznao dosta svojih vrsnjaka i vremenom smo prihvaćeni od starijih vođa kao deo inventara. Vremenom smo se svi međusobno okumili. Polako počinjemo da idemo i na gostovanja prvo u Beogradu a zatim i diljem SFRJ. 1987.(Ne zamerita ako sam promašio godinu) U Splitu doživljavam svoje "vatreno krštenje" - prva navijačka tuča. Vozom iz Beograda je krenulo nas dvestotinjak ali se u Kninu voz puni do granice pucanja. Na železničkoj stanici Split policija nas trpa u gradske autobuse i vozi ka Poljudu ali u jednom trenutku navijači Hajduka nas zasipaju kišom kamenica. Nastaje ludnica. Nekoliko stotina navijača zvezde (i ja među njima)iskače kroz polupane prozore i kreće obračun. Na sve strane haos. Manje grupe ljudi se mlate po celom Splitu. ne znam kako ali na kraju stižem na Poljud. Po završetku masa policije nas sprovodi do stanice i trpa u voz i 'ajde nazad, u Beograd. Dobro je nisam povređen, samo mala čvoruga. Gostovanja se ređaju, više niko ih i ne broji. Uglavnom je bilo mirno, opušteno zezanje ali bilo je i situacija kada je bilo čupavo. Svako gostovanje u Vinkovcima, Sarajevu, Osijeku i Splitu je bio mali rat. Imali smo utisak da nas je ceo grad dočekivao da se obračuna sa nama. Mlatili smo i bili smo mlaćeni. Nazivali su nas Vlasima, psima, prljavim Srbima. Ni mi nismo ostajali dužni. U Zagrebu je sve bilo (za nas) dobro. Išli smo kao na izlet. Bili smo gazde. Mnogo jaki i mnogo ludi. I bežali su od nas. Vrlo je interesantno to da policiju uopšte nije zanimalo to šta radimo. Pazili su samo da neko ne pljuje po državi i Titi.
Ne mogu reći da je moja okolina baš blagonaklono gledala na moju navijačku karijeru ali nisam im davao nikakvog povoda da me sprečavaju da radim to što radim. Osnovna škola-vukovac. Gimnazija - vukovac. Aktivno bavljenjem vaterpolom - kadetska reprenzetacija SR Srbije. Nikada probelm sa zakonom, nikada osuđivan niti krivično gonjen, droga ni u mislima, čak ni ne pušim. Kasnije medicinski fakultet, specijalizacija, titula Dr. Čovek za primer, svaka majka da me poželi za zeta.
Da se vratim na temu, terao sam po svome, živeo sam za stadion i Zvezdu. 1986. sa starijim navijačima osnivamo navijačku grupu Red Devils koja će sa Ultras-ima i kasnije osnovanim Zulu Warriors-ima predstavljati pravu navijačku avangardu na prostorima bivše SFRJ. Bili smo neka vrsta kaznene ekspedicije. Svi smo bili zavisnici o adrenalinu i SFRJ nam je postala tesna. 1988. godine prvo međunarodno gostovanje, Milan, stadion San Siro. Bilo nas je oko 1000 sa sve bubnjevima, bakljama i transparentima. Tog dana smo se pošteno predstavili Evropi. 1989 godina . Božić. Veliki navijački sastanak sa jednom tačkom dnevnog reda, ujedinjenje svih navijačkih grupa. Rođene su Delije. najorganizovanija naviijačka grupa na balkanu a vrlo verovatno i u Evropi. Te sezone ostvarujemo tri velika međunarodna gostovanja. Viljnus, Keln i za mene najcrnje gostovanje Istambul. Tu sam doživeo jedinu pravu navijačku povredu. Neki blesavi turski navijač me je ispred stadiona nožem ubo u zadnjicu.Niti je bila tuča, niti bilo šta što je moglo da ga isprovocira, jednostavno čin običnog ludaka. Nije bilo strašno, što kaže naš narod " na psu rana..." Bilo pa prošlo.
Negde u to vreme na stadione u bišoj zemlji na velika vrata ulazi nacionalizam. Gostovanja u Hrvatskoj više ne liče na sportska gostovanja. Ni mi ne ostajemo dužni kada nam dolaze u "goste". Svanuo je i famozni 13. maj 1990.Zagreb. Stižemo u Zagreb veče pre utakmice. Vođe su smislile diverziju. Naši klinci (više nisam klinac, već imam debeo staž na stadionu) skidaju sa parkiranih automobila u okolini železničke stanice zagrebačke registarske tablice i kače prethodno pripremljene Beogradske table. Mislim da ne moram da vam pričam šta su domaći navijači uradili sa tim kolima kada su ih primetili. Ostatak događaja sa maksimira siguran sam da znate.
Sezona 1990.-1991.- je najsjajnija sezona u istoriji srpskog fudbala Grasshopers, Rangers, zezamo se i u Beogradu i na strani, Četvrtfinale Dinamo Drezden, Laganica. U Beogradu smo ih odrali. Zvezda ih je samlela a mi na tribinama pravimo karneval. Naravno odlazak na revanš u Drezden a tamo prava noćna mora. Nemačka se ujedinila a navijači Dinama se oslobođeni od komunizma i setili se svoje naci prošlosti. ceo grad nas je proganjao. Gde god da se okreneš lete flaše, kamenje. Situacija je ličila na legandarni film Walter Hill-a The Warriors. Nadali smo se da ćemo se spasiti bede kada uđemo na stadion. Prevarili smo se. Na kraju prekid utakmice. Zvezda u polufinalu kupa šampiona. Opet smo pobedili. i na terenu i na tribinama. Zvuči gotovo neverovatno ali niko od nas nije iole ozbiljnije povređen. Delije postaju najjače u Evropi. Više niko nam se ne suprotstavlja. Mnogo smo jaki, organizovani i ludi. Polufinale u Minhenu. Na ulasku u Nemačku policija nam deli uputstva za ponašanje, vrlo dobro znaju, stigla je kaznena ekspedicija. U centru Minhena se čije samo srpski jezik. Raspoloženje je na nivou, zazanje, nema incidenata, Kobasice i pivo. I pivo. I pivo. U nekoj radnjici hvatamo dvojcu šanera iz Ljiga kako pokušavaju da orobe radnju. Hvatamo ih i predajemo policiji. Ne dolazi u obzir da nas bilo ko kompromituje. Mi smo navijači, nismo lopovi. Pobedismo Bajern 2:1. Za dve nedelje revanš na krcatoj marakani. I bog nam posla Augentalera. Auto gol kakav svet još nije video. Zvezda u finalu. Upadamo na teren. svako grabi nešto za uspomenu. I dan danas ispod ikone Svetog Nikole držim parče mreže sa Zvezdinog gola. Celu noć slavimo. Teku reke piva. Ludnica. I onda scena koju ću pamtiti do kraja života. Ulazim u kuću oko 3 ujutro a moj ćale stoji ispred televizora kao kip i plače. Zagrlio me je i rekao "sine, ovo čekam ceo svoj život". To je bio prvi i poslednji put da sam video oca da plače.
I kao šlag na torti Bari. 29.05.1991. Finale protiv Olimpika. Krećemo dan ranije. noćimo u nekom selu u blizini Venecije. Okrenuli smo selo naglavačke. zezali smo se do besveseti a nije bilo ni jednog incidenta. Karabinjeri nas prate u stopu i krste se. Nas 250 goli kao od majke rođeni marširamo po selu i pevamo. I pijemo pivo. Ujutro krećemo ka Bariju i na auto putu se u više navrata sukobljavamo sa navijačima olimpika. Ništa strašno, sportski. I onda stadion Sveti Nikola. Naša tribina u transu. Koreografija vrhunska. Utakmica tvrda, dosadana. penali. Pančev prilazi lopti u petoj seriji. Vidi mu se strah u očima, šutira traljavo i ipak GOOOOOL!!!! Zvezda je prvak Evrope. Plačem kao kiša, izgubio sam glas, osećaj kao 1000 orgazama u isto vreme. Ne mogu vam opisati taj osećaj, ne postoje dovoljno jake reči. Ušli smo u istoriju.
Šta da vam kažem. Neko skuplja značke, neko se bavi folklorom, neko je pčelar. Svako ima neki svoj hobi, neku svoju "strast", svoju "drogu". Moja droga je Crvena Zvezda, navijanje za Crvenu zvezdu. Nemojte od ovog teksta da očekujete neke pikanterije i opise raznih događaja, eksplicitnih zezanja i nedoličnog ponašanja, to nije tema ove priče, ovde je tema put jednog navijača, moj put. U ostalom, i sami vrlo dobro znate da je mudrije neke stvari prećutati.
Imam blizu 40 godina a na severnoj tribini Marakane sam već 25 godina i nemam nameru da se odatle pomerim. Nikad! Za moju ljubav prema Zvezdi je (valjda) zaslužan moj otac. Još kao klinca me je vodio da gledam Zvezdu sa zapada. Sećanja mi dopiru i do Duleta Savića, Pižona. Šestića. Sećam se kako me je ćale gurao ispred sebe pri ulasku na tribinu da me prošvercuje i da uštedimo jednu kartu. Bilo je divno, zelena trava, mnogo sveta a na terenu moja ZVEZDA daje gol! te slike iz detinjstva nikada neću zaboraviti.Jer kao što kaže jedna navijačka pesma:
"Gol, sve bih dao ja za gol
prvu ljubav, detinjstvo
Zvezdo, daj gol"
I onda nastaje preokret u mojoj glavi. 1983. godina. Na marakanu dolazi Verona. ja klinac, donesem odluku, bežim iz škole i pravac SEVER. Kada sam prošao kroz kapiju severne tribine bilo mi je jasno, ja odavde više ne odlazim, došao sam kući. Od Verone smo izgubili ali ja sam bio ushićen. Kući sam umalo dobio batine, ceo skandal je izbio ali bio sam dovoljno jak i sve sam izdržao i već posle 4 dana sam opet bio na stadionu. Utakmice su se rađale kao na traci, na stadionu sam upoznao dosta svojih vrsnjaka i vremenom smo prihvaćeni od starijih vođa kao deo inventara. Vremenom smo se svi međusobno okumili. Polako počinjemo da idemo i na gostovanja prvo u Beogradu a zatim i diljem SFRJ. 1987.(Ne zamerita ako sam promašio godinu) U Splitu doživljavam svoje "vatreno krštenje" - prva navijačka tuča. Vozom iz Beograda je krenulo nas dvestotinjak ali se u Kninu voz puni do granice pucanja. Na železničkoj stanici Split policija nas trpa u gradske autobuse i vozi ka Poljudu ali u jednom trenutku navijači Hajduka nas zasipaju kišom kamenica. Nastaje ludnica. Nekoliko stotina navijača zvezde (i ja među njima)iskače kroz polupane prozore i kreće obračun. Na sve strane haos. Manje grupe ljudi se mlate po celom Splitu. ne znam kako ali na kraju stižem na Poljud. Po završetku masa policije nas sprovodi do stanice i trpa u voz i 'ajde nazad, u Beograd. Dobro je nisam povređen, samo mala čvoruga. Gostovanja se ređaju, više niko ih i ne broji. Uglavnom je bilo mirno, opušteno zezanje ali bilo je i situacija kada je bilo čupavo. Svako gostovanje u Vinkovcima, Sarajevu, Osijeku i Splitu je bio mali rat. Imali smo utisak da nas je ceo grad dočekivao da se obračuna sa nama. Mlatili smo i bili smo mlaćeni. Nazivali su nas Vlasima, psima, prljavim Srbima. Ni mi nismo ostajali dužni. U Zagrebu je sve bilo (za nas) dobro. Išli smo kao na izlet. Bili smo gazde. Mnogo jaki i mnogo ludi. I bežali su od nas. Vrlo je interesantno to da policiju uopšte nije zanimalo to šta radimo. Pazili su samo da neko ne pljuje po državi i Titi.
Ne mogu reći da je moja okolina baš blagonaklono gledala na moju navijačku karijeru ali nisam im davao nikakvog povoda da me sprečavaju da radim to što radim. Osnovna škola-vukovac. Gimnazija - vukovac. Aktivno bavljenjem vaterpolom - kadetska reprenzetacija SR Srbije. Nikada probelm sa zakonom, nikada osuđivan niti krivično gonjen, droga ni u mislima, čak ni ne pušim. Kasnije medicinski fakultet, specijalizacija, titula Dr. Čovek za primer, svaka majka da me poželi za zeta.
Da se vratim na temu, terao sam po svome, živeo sam za stadion i Zvezdu. 1986. sa starijim navijačima osnivamo navijačku grupu Red Devils koja će sa Ultras-ima i kasnije osnovanim Zulu Warriors-ima predstavljati pravu navijačku avangardu na prostorima bivše SFRJ. Bili smo neka vrsta kaznene ekspedicije. Svi smo bili zavisnici o adrenalinu i SFRJ nam je postala tesna. 1988. godine prvo međunarodno gostovanje, Milan, stadion San Siro. Bilo nas je oko 1000 sa sve bubnjevima, bakljama i transparentima. Tog dana smo se pošteno predstavili Evropi. 1989 godina . Božić. Veliki navijački sastanak sa jednom tačkom dnevnog reda, ujedinjenje svih navijačkih grupa. Rođene su Delije. najorganizovanija naviijačka grupa na balkanu a vrlo verovatno i u Evropi. Te sezone ostvarujemo tri velika međunarodna gostovanja. Viljnus, Keln i za mene najcrnje gostovanje Istambul. Tu sam doživeo jedinu pravu navijačku povredu. Neki blesavi turski navijač me je ispred stadiona nožem ubo u zadnjicu.Niti je bila tuča, niti bilo šta što je moglo da ga isprovocira, jednostavno čin običnog ludaka. Nije bilo strašno, što kaže naš narod " na psu rana..." Bilo pa prošlo.
Negde u to vreme na stadione u bišoj zemlji na velika vrata ulazi nacionalizam. Gostovanja u Hrvatskoj više ne liče na sportska gostovanja. Ni mi ne ostajemo dužni kada nam dolaze u "goste". Svanuo je i famozni 13. maj 1990.Zagreb. Stižemo u Zagreb veče pre utakmice. Vođe su smislile diverziju. Naši klinci (više nisam klinac, već imam debeo staž na stadionu) skidaju sa parkiranih automobila u okolini železničke stanice zagrebačke registarske tablice i kače prethodno pripremljene Beogradske table. Mislim da ne moram da vam pričam šta su domaći navijači uradili sa tim kolima kada su ih primetili. Ostatak događaja sa maksimira siguran sam da znate.
Sezona 1990.-1991.- je najsjajnija sezona u istoriji srpskog fudbala Grasshopers, Rangers, zezamo se i u Beogradu i na strani, Četvrtfinale Dinamo Drezden, Laganica. U Beogradu smo ih odrali. Zvezda ih je samlela a mi na tribinama pravimo karneval. Naravno odlazak na revanš u Drezden a tamo prava noćna mora. Nemačka se ujedinila a navijači Dinama se oslobođeni od komunizma i setili se svoje naci prošlosti. ceo grad nas je proganjao. Gde god da se okreneš lete flaše, kamenje. Situacija je ličila na legandarni film Walter Hill-a The Warriors. Nadali smo se da ćemo se spasiti bede kada uđemo na stadion. Prevarili smo se. Na kraju prekid utakmice. Zvezda u polufinalu kupa šampiona. Opet smo pobedili. i na terenu i na tribinama. Zvuči gotovo neverovatno ali niko od nas nije iole ozbiljnije povređen. Delije postaju najjače u Evropi. Više niko nam se ne suprotstavlja. Mnogo smo jaki, organizovani i ludi. Polufinale u Minhenu. Na ulasku u Nemačku policija nam deli uputstva za ponašanje, vrlo dobro znaju, stigla je kaznena ekspedicija. U centru Minhena se čije samo srpski jezik. Raspoloženje je na nivou, zazanje, nema incidenata, Kobasice i pivo. I pivo. I pivo. U nekoj radnjici hvatamo dvojcu šanera iz Ljiga kako pokušavaju da orobe radnju. Hvatamo ih i predajemo policiji. Ne dolazi u obzir da nas bilo ko kompromituje. Mi smo navijači, nismo lopovi. Pobedismo Bajern 2:1. Za dve nedelje revanš na krcatoj marakani. I bog nam posla Augentalera. Auto gol kakav svet još nije video. Zvezda u finalu. Upadamo na teren. svako grabi nešto za uspomenu. I dan danas ispod ikone Svetog Nikole držim parče mreže sa Zvezdinog gola. Celu noć slavimo. Teku reke piva. Ludnica. I onda scena koju ću pamtiti do kraja života. Ulazim u kuću oko 3 ujutro a moj ćale stoji ispred televizora kao kip i plače. Zagrlio me je i rekao "sine, ovo čekam ceo svoj život". To je bio prvi i poslednji put da sam video oca da plače.
I kao šlag na torti Bari. 29.05.1991. Finale protiv Olimpika. Krećemo dan ranije. noćimo u nekom selu u blizini Venecije. Okrenuli smo selo naglavačke. zezali smo se do besveseti a nije bilo ni jednog incidenta. Karabinjeri nas prate u stopu i krste se. Nas 250 goli kao od majke rođeni marširamo po selu i pevamo. I pijemo pivo. Ujutro krećemo ka Bariju i na auto putu se u više navrata sukobljavamo sa navijačima olimpika. Ništa strašno, sportski. I onda stadion Sveti Nikola. Naša tribina u transu. Koreografija vrhunska. Utakmica tvrda, dosadana. penali. Pančev prilazi lopti u petoj seriji. Vidi mu se strah u očima, šutira traljavo i ipak GOOOOOL!!!! Zvezda je prvak Evrope. Plačem kao kiša, izgubio sam glas, osećaj kao 1000 orgazama u isto vreme. Ne mogu vam opisati taj osećaj, ne postoje dovoljno jake reči. Ušli smo u istoriju.
