Na žalost rat počinje. Zemlja se raspada. Mnoge starije vođe slede Arkana i kreću u rat. Mnogi se nisu vratili. I dan danas na severu stoji spomen ploča.
Delijama koji su živote dali
u otadžbinskim ratovima '91-'92
i svim preminulima koji
su živeli za naše pobede
Tribina ostaje u amanet nama, uslovno rečeno mlađima. Sledi legendarno gostovanje u Mančesteru septembra 1991. Nas 70 autobusom 6 dana tamo i nazad. Kada su videli da smo došli mislili su da pred sobom imaju aveti. 70 ludaka je došlo iz zemlje koja je u ratu. (Tih dana je pao Vukovar) da bodri svoj tim. Prešli smo preko mađarske, Austrije, Nemačke, Holandije zatim feribot pa London i na kraju Mančester. i odmah posle utakmice istim putem nazad. Odlazimo (o trošku kluba) i u Japan. Fenomenalno, Zezanje, kosooke lepotice i titula prvaka sveta.
Rat u zemlji se nastavlja. Kvalitet fudbala u zemlju drastično opada ali mi regularno idemo na sve utakmice i sva gostovanja u Evropi. Segedin, Đenova, Atina. Kao domaćini zbog sankcija protiv Sampdorije igramo u Sofiji. Još jednom dokazujemo svoju neuništivost. U Sofiju nas je došlo preko 20.000. Grad je prevrnut naopačke. Navijački rat se vodi po sporednim ulicama. Do podneva u širem centru Sofije je nemoguće kupiti limenku piva. Naviječima Sampdorije totalno dezorijentisana policija zabranjuje izlazak iz hotela. I onda pada mrak. Sankcije. Na stadion se useljava politika a mi, Delije postajemo verovatno najglasniji antikomunistički, anti miloševićevski deo društva. Rat sa Miloševićevom policijom je postao način života na tribini, bijemo se, vređamo, hapse nas. Zbog nedostatka međunarodnih utakmica akcenat navijačkog života stavljen je na večiti derbi gde uprkos katastrofalnoj ekonomskoj situaciji konstantno uspevamo da napravimo spektakularne koreografije i na taj način održavamo neuništivi duh severa. Gostovanja su nam sada Kikinda, Pljevlja, Podgorica, Kula. Da bi Evropi pokazali da smi dalje živi i žilavi maja 1994. odlazimo u Atinu na finale lige šampiona između Milana i Barselone. Teško je opisati izbezumljena lica italijanskih, španskih i grčkih navijača kada su na trgu Omonija ugledali 50 Delija Sa sve bakljama, pesmom i transparentima. Na stadionu smo bili zajedno sa našim starim prijateljima navijačima Olimpijakosa. Odužili smo im se za gostoprimstvo već novembra 1994. na Marakani kada smo zajedno navijali na našoj tribini za vreme prijateljske utakmice između Zvezde i Olimpijakosa.tada su pale i sportske sankcije. snalazimo se za vize i ponovo putujemo na gostovanja Nojšatel, Kajzerslautern, Barselona. na aerodromu u barseloni se žestoko sukobljavamo sa španskom policijom i ceo aerodrom je 2 sata blokiran. Na severu je tih dana prvi put istaknut transparent "Zvezda je život - ostalo su sitnice" Navijački pokret je opet živnuo. Tribina je sve punija a stasali su i neki novi, mnogo ludi klinci.1996. i 1997. su obeleženi masovnim protestima protiv režima a naš slogan "ajmo, ajde svi u napad" postaje zaštitni znak borbe protiv Miloševića.
U to vreme pokrenuto je i pitanje navijanja za Jugoslaviju. naš stav je bio oličen u sloganu Zvezda, Srbija, Nikad Jugoslavija. Nismo hteli da navijamo uz pogrešno složenu trobojku i Hej Sloveni. Kod kuće fudbal loš i mi živimo za gostovanja. ređaju se Helsinki, Ekeren, Poti, Volgograd. Krajem 1997 se ženim. Posle opštine i crkvenog venčanja, svadbenu žurku pravim na SEVERU Marakane (to nije moja originalna ideja, jedan drugar je i celu ceremoniju venčanja sa sve matičarem napravio na severu) . Rodbina u šoku a ja i moja supruga treamo po mome. Na kraju je ispalo opasno zezanje koje se i dan danas prepričava. 1998. rađa mi se i sin-naslednik koga sa samo 90 dana prvi put donosim na sever i to pravo sa aerodroma pošto je rođen u inostranstvu. Na tribinama sam i dalje deo inventara, ne propušta se ni jedna utakmica, I dalje se putuje širom Evrope. Mec. Bukurešt, našto kasnije (posle bombardovanja) Sofija, Početak 2000. godine je bio više nego sumoran. Grobarima nismo želeli da oprostimo ubistvo našeg druga Ace Radovića. Jedino osveženje je predstavljalo osnivanje grupe Belgrade Boys koja je počela da postavlja nove standarde navijanja. Meni se rađa i ćerka. Naravno, i ona je vrlo brzo na mojim rukama stigla na Marakanu. Dolazi i legendarna utakmica sa Torpedom kada posle skandiranja "Spasi Srbiju i ubij se Slobodane" policija uleće na tribinu i nastaje neopisiva tuča. Oko 200 Delija je tom prilikom uhapšeno. Pesma je kasnije postala simbol 5. oktobra. nastavljaju se gostovanja Kijev, Lester, Beč (Zvezda domaćin) gde su se dogodili strašni sukobi sa navijačima lestera. O 5. Oktobru ne bih mnogo pričao. Delije su bile ispred skupštine organizovano i dobro smo upotrebili stečeno iskustvo iz brojnih sukoba sa policijom.
Prvi večiti derbi u slobodnoj Srbiji je značio i čas osvete za Acu Radovića. Grobarima se desilo se nešto što za svaku navijačku grupu predstavlja vrhunsku sramotu - izbačeni su sa sopstvene tribine. nikada veći broj otetih zastava, koreografija, frenetično navijanje i na kraju upad na teren. Utakmica nikada nije nastavljena a nadobudni trener Partizana Ljubiša (JUL) Tumabković je tom prilikom gadno dobio preko p...e koja se u tom trenutku nalazila u predelu nosa. Posle toga odlazimo na izlet u Vigo.
Ostatak priče je poznat. Zemlja nam polako postaje normalna, domaća liga dosadna do zla boga ali mi smo i dalje tu. Obilazimo celu Srbiju i nastavljamo da pratimo Zvezdu po Evropi. Narednih godina posećujemo Kijev, Veronu, Rim, Moldaviju, Odense. Naši "klinci" su uveliko preuzeli tribini i fenomenalno je vode. Naravno, ja sam i dalje na mom severu ali više ne u kopu. Šunjam se sa strane sa svojim klincima. Uspeo sam debelo da ih zarazim bolešću zvanom Zvezda. I dalje putujem i na gostovanja, Talin, Glasgov Sankt Petersburg, Ajndhoven,Braga, Zaprešić, Kijevo, Cirih, Liberec, ... I dalje se sa svake utakmice vraćam odranih dlanova i grla. I ne nameravam da prestanem. Čak sam i ženi ostavio u amanet da me kada dođe sudnji dan sa'rani u zvezdinom dresu. Bez zezanja. Jer:
Dobro znaj da uvek tu sam ja
dobro znaj da necu nikada
da te ostavim, da te zaboravim
dobro znaj da uvek tu sam ja
Zvezdo znaj da ludo volim te,
ja ne mogu dana bez tebe
scre svoje sam spreman da ti dam
sto za tebe ludo udara
jednog dana, kada prodje sve
kad me budu stigle godine
znaj da nikada neci doci dan
dan kad necu biti s' tobom ja
I te noci kada izdahnem,
zadnje pivo za tebe popijem,
i na nebu tom na koje idem ja,
sija moja Zvezda Crvena
i na nebu tom na koje idem ja,
sija moja Zvezda Crvena
To je neka moja navijačka priča, priča u kojoj sam aktivno učestvovao i i dalje učestvujem. A i naslednika sam spremio. Nisam mnogo detaljisao, verujte mi. Nisam zalazio u odnose među grupama, odnose sa raznim upravama, nisam mnogo pričao o nacionalizmu, o permanentnom ratu sa navijačima iz hrvatske, odnosima navijača i Arkana. To bi zahtevalo jako mnogo vremena i prostora. bitno je da se razume samo jedno: Kome navijanje jednom uđe pod kožu - gotov je. Za tu bolest nema leka.
P.S.
U poslednje vreme se najviše bavimo sakupljanjem humanitarne pomoći za Srbe na Kosovu. Poslednje dve godine smo ostvarili velike rezultate. Mnoge narodne kuhinje permanentno finansiramo, Ulažemo u obnovu naših manastira, kupili smo nekoliklo stanova u severnoj Mitrovici za udovice sa decom izbegle iz drugih krajeva Kosova, božićni paketići za decu po enklavama, školski pribor, hrana, odeća, građevinski materijal. Već dve godine za redom po završetku fudbalskog prvenstva organizujemo veoma dobro posećene rok koncerte na Marakani na kojim skupimo ogromnu svotu novca. Pomoć najčešće sami nosimo i do najudaljenijih enklava i nebrojeno puta smo imali žestoke sukobe sa neprijateljski nastrojenim albancima. Ali mi i dale istrajavamo i ne odustajemo i u saradnji sa SPC stižemo i do najudaljenijih delova Kosova. Takođe se zanimamo pravljenjem novi navijačkih pesmica, smišljanjem koreografija za našu tribinu.
I za kraj pitanje. Da li sam ja Huligan? Da li sam Huligan ili običan čovek koji samo ludo voli svoj klub? Dobro, možda malo preterano. Inače van stadiona sam sasvim običan čovek, doduše malo krupniji i nasmejaniji nego ostali. Mislim da sam divan muž (žena i ja se za 11 godina braka ni jednom nismo ozbiljnije posvađali, ukoliko mi ne verujete pitajte moju ženu), Dobar sam otac mojim anđelčićima. Moram i njih da pohvalim, oboje su odlični đaci (osnovna škola) i perspektivni sportisti. Svi se divno slažemo i provodimo i pristojno ( ni slučajno raskošno) živimo od ženinog posla i moje male firme u kojoj SVI zaposleni navijaju za Zvezdu.
Dakle, da li sam ja huligan?
A da, da ne zaboravim:
ZVEZDA JE ŽIVOT, SVE DRUGO SU SITNICE!!!
Delijama koji su živote dali
u otadžbinskim ratovima '91-'92
i svim preminulima koji
su živeli za naše pobede
Tribina ostaje u amanet nama, uslovno rečeno mlađima. Sledi legendarno gostovanje u Mančesteru septembra 1991. Nas 70 autobusom 6 dana tamo i nazad. Kada su videli da smo došli mislili su da pred sobom imaju aveti. 70 ludaka je došlo iz zemlje koja je u ratu. (Tih dana je pao Vukovar) da bodri svoj tim. Prešli smo preko mađarske, Austrije, Nemačke, Holandije zatim feribot pa London i na kraju Mančester. i odmah posle utakmice istim putem nazad. Odlazimo (o trošku kluba) i u Japan. Fenomenalno, Zezanje, kosooke lepotice i titula prvaka sveta.
Rat u zemlji se nastavlja. Kvalitet fudbala u zemlju drastično opada ali mi regularno idemo na sve utakmice i sva gostovanja u Evropi. Segedin, Đenova, Atina. Kao domaćini zbog sankcija protiv Sampdorije igramo u Sofiji. Još jednom dokazujemo svoju neuništivost. U Sofiju nas je došlo preko 20.000. Grad je prevrnut naopačke. Navijački rat se vodi po sporednim ulicama. Do podneva u širem centru Sofije je nemoguće kupiti limenku piva. Naviječima Sampdorije totalno dezorijentisana policija zabranjuje izlazak iz hotela. I onda pada mrak. Sankcije. Na stadion se useljava politika a mi, Delije postajemo verovatno najglasniji antikomunistički, anti miloševićevski deo društva. Rat sa Miloševićevom policijom je postao način života na tribini, bijemo se, vređamo, hapse nas. Zbog nedostatka međunarodnih utakmica akcenat navijačkog života stavljen je na večiti derbi gde uprkos katastrofalnoj ekonomskoj situaciji konstantno uspevamo da napravimo spektakularne koreografije i na taj način održavamo neuništivi duh severa. Gostovanja su nam sada Kikinda, Pljevlja, Podgorica, Kula. Da bi Evropi pokazali da smi dalje živi i žilavi maja 1994. odlazimo u Atinu na finale lige šampiona između Milana i Barselone. Teško je opisati izbezumljena lica italijanskih, španskih i grčkih navijača kada su na trgu Omonija ugledali 50 Delija Sa sve bakljama, pesmom i transparentima. Na stadionu smo bili zajedno sa našim starim prijateljima navijačima Olimpijakosa. Odužili smo im se za gostoprimstvo već novembra 1994. na Marakani kada smo zajedno navijali na našoj tribini za vreme prijateljske utakmice između Zvezde i Olimpijakosa.tada su pale i sportske sankcije. snalazimo se za vize i ponovo putujemo na gostovanja Nojšatel, Kajzerslautern, Barselona. na aerodromu u barseloni se žestoko sukobljavamo sa španskom policijom i ceo aerodrom je 2 sata blokiran. Na severu je tih dana prvi put istaknut transparent "Zvezda je život - ostalo su sitnice" Navijački pokret je opet živnuo. Tribina je sve punija a stasali su i neki novi, mnogo ludi klinci.1996. i 1997. su obeleženi masovnim protestima protiv režima a naš slogan "ajmo, ajde svi u napad" postaje zaštitni znak borbe protiv Miloševića.
U to vreme pokrenuto je i pitanje navijanja za Jugoslaviju. naš stav je bio oličen u sloganu Zvezda, Srbija, Nikad Jugoslavija. Nismo hteli da navijamo uz pogrešno složenu trobojku i Hej Sloveni. Kod kuće fudbal loš i mi živimo za gostovanja. ređaju se Helsinki, Ekeren, Poti, Volgograd. Krajem 1997 se ženim. Posle opštine i crkvenog venčanja, svadbenu žurku pravim na SEVERU Marakane (to nije moja originalna ideja, jedan drugar je i celu ceremoniju venčanja sa sve matičarem napravio na severu) . Rodbina u šoku a ja i moja supruga treamo po mome. Na kraju je ispalo opasno zezanje koje se i dan danas prepričava. 1998. rađa mi se i sin-naslednik koga sa samo 90 dana prvi put donosim na sever i to pravo sa aerodroma pošto je rođen u inostranstvu. Na tribinama sam i dalje deo inventara, ne propušta se ni jedna utakmica, I dalje se putuje širom Evrope. Mec. Bukurešt, našto kasnije (posle bombardovanja) Sofija, Početak 2000. godine je bio više nego sumoran. Grobarima nismo želeli da oprostimo ubistvo našeg druga Ace Radovića. Jedino osveženje je predstavljalo osnivanje grupe Belgrade Boys koja je počela da postavlja nove standarde navijanja. Meni se rađa i ćerka. Naravno, i ona je vrlo brzo na mojim rukama stigla na Marakanu. Dolazi i legendarna utakmica sa Torpedom kada posle skandiranja "Spasi Srbiju i ubij se Slobodane" policija uleće na tribinu i nastaje neopisiva tuča. Oko 200 Delija je tom prilikom uhapšeno. Pesma je kasnije postala simbol 5. oktobra. nastavljaju se gostovanja Kijev, Lester, Beč (Zvezda domaćin) gde su se dogodili strašni sukobi sa navijačima lestera. O 5. Oktobru ne bih mnogo pričao. Delije su bile ispred skupštine organizovano i dobro smo upotrebili stečeno iskustvo iz brojnih sukoba sa policijom.
Prvi večiti derbi u slobodnoj Srbiji je značio i čas osvete za Acu Radovića. Grobarima se desilo se nešto što za svaku navijačku grupu predstavlja vrhunsku sramotu - izbačeni su sa sopstvene tribine. nikada veći broj otetih zastava, koreografija, frenetično navijanje i na kraju upad na teren. Utakmica nikada nije nastavljena a nadobudni trener Partizana Ljubiša (JUL) Tumabković je tom prilikom gadno dobio preko p...e koja se u tom trenutku nalazila u predelu nosa. Posle toga odlazimo na izlet u Vigo.
Ostatak priče je poznat. Zemlja nam polako postaje normalna, domaća liga dosadna do zla boga ali mi smo i dalje tu. Obilazimo celu Srbiju i nastavljamo da pratimo Zvezdu po Evropi. Narednih godina posećujemo Kijev, Veronu, Rim, Moldaviju, Odense. Naši "klinci" su uveliko preuzeli tribini i fenomenalno je vode. Naravno, ja sam i dalje na mom severu ali više ne u kopu. Šunjam se sa strane sa svojim klincima. Uspeo sam debelo da ih zarazim bolešću zvanom Zvezda. I dalje putujem i na gostovanja, Talin, Glasgov Sankt Petersburg, Ajndhoven,Braga, Zaprešić, Kijevo, Cirih, Liberec, ... I dalje se sa svake utakmice vraćam odranih dlanova i grla. I ne nameravam da prestanem. Čak sam i ženi ostavio u amanet da me kada dođe sudnji dan sa'rani u zvezdinom dresu. Bez zezanja. Jer:
Dobro znaj da uvek tu sam ja
dobro znaj da necu nikada
da te ostavim, da te zaboravim
dobro znaj da uvek tu sam ja
Zvezdo znaj da ludo volim te,
ja ne mogu dana bez tebe
scre svoje sam spreman da ti dam
sto za tebe ludo udara
jednog dana, kada prodje sve
kad me budu stigle godine
znaj da nikada neci doci dan
dan kad necu biti s' tobom ja
I te noci kada izdahnem,
zadnje pivo za tebe popijem,
i na nebu tom na koje idem ja,
sija moja Zvezda Crvena
i na nebu tom na koje idem ja,
sija moja Zvezda Crvena
To je neka moja navijačka priča, priča u kojoj sam aktivno učestvovao i i dalje učestvujem. A i naslednika sam spremio. Nisam mnogo detaljisao, verujte mi. Nisam zalazio u odnose među grupama, odnose sa raznim upravama, nisam mnogo pričao o nacionalizmu, o permanentnom ratu sa navijačima iz hrvatske, odnosima navijača i Arkana. To bi zahtevalo jako mnogo vremena i prostora. bitno je da se razume samo jedno: Kome navijanje jednom uđe pod kožu - gotov je. Za tu bolest nema leka.
P.S.
U poslednje vreme se najviše bavimo sakupljanjem humanitarne pomoći za Srbe na Kosovu. Poslednje dve godine smo ostvarili velike rezultate. Mnoge narodne kuhinje permanentno finansiramo, Ulažemo u obnovu naših manastira, kupili smo nekoliklo stanova u severnoj Mitrovici za udovice sa decom izbegle iz drugih krajeva Kosova, božićni paketići za decu po enklavama, školski pribor, hrana, odeća, građevinski materijal. Već dve godine za redom po završetku fudbalskog prvenstva organizujemo veoma dobro posećene rok koncerte na Marakani na kojim skupimo ogromnu svotu novca. Pomoć najčešće sami nosimo i do najudaljenijih enklava i nebrojeno puta smo imali žestoke sukobe sa neprijateljski nastrojenim albancima. Ali mi i dale istrajavamo i ne odustajemo i u saradnji sa SPC stižemo i do najudaljenijih delova Kosova. Takođe se zanimamo pravljenjem novi navijačkih pesmica, smišljanjem koreografija za našu tribinu.
I za kraj pitanje. Da li sam ja Huligan? Da li sam Huligan ili običan čovek koji samo ludo voli svoj klub? Dobro, možda malo preterano. Inače van stadiona sam sasvim običan čovek, doduše malo krupniji i nasmejaniji nego ostali. Mislim da sam divan muž (žena i ja se za 11 godina braka ni jednom nismo ozbiljnije posvađali, ukoliko mi ne verujete pitajte moju ženu), Dobar sam otac mojim anđelčićima. Moram i njih da pohvalim, oboje su odlični đaci (osnovna škola) i perspektivni sportisti. Svi se divno slažemo i provodimo i pristojno ( ni slučajno raskošno) živimo od ženinog posla i moje male firme u kojoj SVI zaposleni navijaju za Zvezdu.
Dakle, da li sam ja huligan?
A da, da ne zaboravim:
ZVEZDA JE ŽIVOT, SVE DRUGO SU SITNICE!!!
