- Poruka
- 53
Мали Веселко је одмах “прогледао” кад су из једног краја Лесковца по декрету пребачени у супротни. Отац је добио стан у Лозно воћном расаднику у близини Чапиног бресја и малу кућицу поред “Стратификале”. Е, то шта значи та реч “Стратификала”, за чије тумачење се никада није распитивао, Веселку је до дана данашњег остала тајна. Тек, то је била огромна зградурина са много песка, више под него над земљом и у њој су се чували лозно воћни калемови док не проклијају. Заправо, били су то најобичнији прутићи који су после постајали воћке или винова лоза.
Тата Ратомир и мама Ведринка у међувремену направише још Милосију коју Ведринка донесе на свет сама, без помоћи бабице и свеколике медицине. Пупчану врпцу је пресекла маказама које су пре тога биле у кључалој води, а Милосија само писком најави да је стигла на свет радост мамина. Не прође много времена а роди се и друга сестра Добринка. Татина миљеница која је целу кућу дреком и писком дизала на главу.у.у.
У Лозно воћном расаднику, поред “Стратификале”, стотинак метара даље од групе зградица налазила се једна посебна. Три собе, без купатила и подрума, кућа пуна свежег ваздуха и мириса воћа. Иза куће за три дана ниче шупица и у њу Ратомир усели поносно једну санску козу. Бела ко снег по цели дан је мекетала, брстила шибље у околини, колико је допуштао конопац, и примала јарца по плану који је правио пољопривредни стручњак Ратомир. Та санска коза за Панталејце је живот значила. Прехрањивала их је и од болести чувала. Јер, њено необично и јако млеко било им је све. И храна и лек. Научила и Ведринка око козе. Показивао јој Ратомир, стручно, како се поступа са сисама пуним млека. Мало их помилује, поглади, онда притисне палчевима и повуче према земљи. Пре тога санској Ратомир рашири ноге, подметне емајлирани лонац и у њега уштрцава велике млазеве млека. И сир су козји имали. Здрав и лековит. Ма шта, лековит. Била је то њихова главна храна. А, тек, јаретина о празницима. То је било као да је сам Господ Бог сишао на земљу па их дарује благодетима.
Веселко је много волео када су се око козе мотала по два, а било је случајева и по три, четири јарета. Јер, санске су се множиле. Закоље се једно а сачува друго које после постане коза што са јарцем прави нове јариће. И тако у круг. Тако су Панталејци у једном тренутку имали три козе и два пута више јарића па су млеко могли да дају и комшијама које су биле у истом дворишту са више женске него мушке чељади. Заправо, био је ту један Јошко који је био нешто млађи од Веселка, пргав и намћораст. Зато је, почесто, добијао и пацке тек да се зна ко је овде старији и чија има да се поштује.
Расадник је имао седам девојчица, све једна другој до ушију, и све као да су исте године прављене. Некако, све су имале негде између пет и седам година и у то време ни једна није пошла у школу. Најлепша забава била је игра са јарићима. Била је то права цика и јурњава по ливадици иза куће.
Што су лепи ови јарики циктала је дугокоса Јевдока.
Кад бих имала бар једно јаренце гугуче Малина.
Ја бих са мојим јаретом спавала, очима пуних суза милујући јаренце тепа му Виолета.
Веселко се са седам девојчица понаша као паша. Гледа шестогодишњак своје стадо и ужива. Препреден и увек спреман да сваку одлуку донесе у трену Веселко викну:
Која девојчица хоће да има своје јаре нека дигне два прста?
Ја, ја, и ја...
Не гурај се хоћу прво ја! викну Јевдока.
Настаде хаос међу девојчицама озарених лица које цикћу од радости и среће што их је задесила.
Полако, полако, све ће бити сређено. Ја не могу да вам дам ове јариће али ја знам, ја сам гледао како је наш јарац правио нашим козама јариће и ја могу да вам направим по једно јаре и...
Настаде тајац. За тренутак никоме ништа није било јасно. Игра је почела да добија нови ток. Занимљив, лепршав и истраживачки занос поче да подгрејава дечију знатижељу.
Ја сам прва и тачка. Прва сам се јавила и хоћу да ми се направи једно јаренце одважи се Јевдока.
Било је то довољно да се направи ред и распоред и игра поче. За сваки случај Веселко објасни поступак како је то јарац правио санској јариће и још рече да ће цела ствар да буде изведена у кући уз договор да нико не види и да нико не зна.
Договор паде и санске пођоше у кућу. Веселко их распореди по редоследу пријављивања и рече да се свака ухвати руком за огроман и висок гвоздени кревет испод којег се налазило дрвено корито у које је могао да легне најкрупнији човек, или се по потреби с јесени ошури свиња када дође време свињокоља.
Док су стајале дисциплиновано у реду све девојчице су скинуле гаћице до колена да би поступак прављења јарића био једноставнији. Јевдока је била најчуднија и најупорнија. Да није било ње операција прављења јарића не би ни кренула ни успела. Јевдока је одважно скинула своје гаћице и заврљачила их у супротни ћошак собе и цикнула:
Ја идем прва. Хоћу најлепше јаре...
Веселко је већ скинуо кратке панталоне и гаће и чекао на коленима у кориту испод гвозденог кревета опирући главом о гвоздене решетке преко којих је био олињали душек напуњен вуном. Јевдока уђе у корито и леже, подиже ноге и пита Веселка:
Јел овако?
Па, ваљда тако. Шта ја знам, ако ти кажеш да је тако онда да почнемо.
Па, тако је сигурно. Видела сам ја кад је тата мами једном ноћу кад је пао прекривач месечина ушла кроз прозор, а мама виче полако, много ми је лепо, полако, да не пробудимо децу.
Само, јарац не може да прича а коза не уме да каже како јој је држи Веселку седмогодишња Јевдока први час из сексологије.
Веселко је таман хтео да одустане али више није имао куд. Завуче се Јевдоки између ногу и поче да се покреће горе, доле, лево, десно као нешто јој ради. А Јевдока, бесрамница једна још га пита:
Може ли за мене два јарета о једном трошку?
Не може цикну Малина. Мало ти је једно па још хоћеш два. Излази, на мене је ред.
Срећан што се ствар тако одвија Веселко се извуче између ногу Јевдоке и усправи главу на гвоздену решетку са олињалим душеком. Изгулио пикљава колена. Плакао би од бола али се не да:
Излази, готово је. Једно јаре. Други пут друго. Идемо по реду.
И тако, игра би трајала у недоглед да није претила опасност да се мама Ведринка врати из комшилука. А требало би нешто од игре оставити и за сутра. Зајапурени и срећни што су урадили нешто недозвољено и открили нови свет у који су тајно на месечини или у току дана померајући завесе на ниским прозорима гледали у својим домовима, девојчице и дечак требало је да одрастају гледајући како природа неке ствари сама сређује и животно показује. У једном трену, као по команди, све девојчице и Веселко се нађоше поново на ливади иза куће. Санска се са својим јарићима играла, а девојчице занесене претходним догађајем, црвене у лицу циктале су од среће и све у глас певале: ” И ми, ће си, имамо јарики, и ми, ће си, имамо јарики...” И, тако трчећи одоше својим кућама и становима.
Није прошло ни десетак минута када се из из суседних кућа цика и весеље претвори у плач, врисак, псовке и такву дреку од које се Веселку подизала коса на глави. Био је сигуран да све девојчице добијају батине, али му није било јасно зашто их туку и где су то оне погрешиле. У истом тренутку мајка му, Ведринка, види сада добро Веселко разгоропађено јури из другог дворишта са дугачким штапом и као да ватру бљује. Бије Ведринка, не гледа где удара. Штап се ломи на неколико делова, Веселко ставио руке на главу и само виче:
Немој, мамице, немој молим те, нећу више а нити зна шта то неће више и зашто добија тако жестоке батине. Оно, није му првина да га Ведринка бије због ситнице али ово је превршило сваку меру.
Коме ће, бре ти, слинавко да правиш јарики. Живот да ми упропастиш. Са комшијама да ме завадиш...
Те батине шестогодишњи Веселко никада није заборавио. Тек, како је дошло до сазнања да су прављени јарићи у дрвеном кориту испод гвозденог кревета било му је јасно тек много година касније када је чуо причу како су се наивне девојчице, срећне због догађаја, похвалиле својим мамама како ће свака од њих добити по једно јаре. Догађај је брзо заборављен када су мајке до краја испитале како су и зашто њихове девојчице на све ово пристале и где су све то могле да науче и виде. Јевдока је била најпоштенија и све је испричала мами шта је видела и шта зна о звезданој ноћи када је месец ушао кроз прозор у собу, када су тата и мама радили оне ствари. Тада је ударена тачка на све. И нико, никада, није никаквим поводом помињао догађај везан за јариће и Веселкову санску козу.
Дошла су нека нова времена, па чак и Закон који је прописао да су козе штетне па их треба одмах уништити. А, Закон је Закон и Панталејци остадоше и без санских коза и прелепих јарића. Остале су само успомене.
Тата Ратомир и мама Ведринка у међувремену направише још Милосију коју Ведринка донесе на свет сама, без помоћи бабице и свеколике медицине. Пупчану врпцу је пресекла маказама које су пре тога биле у кључалој води, а Милосија само писком најави да је стигла на свет радост мамина. Не прође много времена а роди се и друга сестра Добринка. Татина миљеница која је целу кућу дреком и писком дизала на главу.у.у.
У Лозно воћном расаднику, поред “Стратификале”, стотинак метара даље од групе зградица налазила се једна посебна. Три собе, без купатила и подрума, кућа пуна свежег ваздуха и мириса воћа. Иза куће за три дана ниче шупица и у њу Ратомир усели поносно једну санску козу. Бела ко снег по цели дан је мекетала, брстила шибље у околини, колико је допуштао конопац, и примала јарца по плану који је правио пољопривредни стручњак Ратомир. Та санска коза за Панталејце је живот значила. Прехрањивала их је и од болести чувала. Јер, њено необично и јако млеко било им је све. И храна и лек. Научила и Ведринка око козе. Показивао јој Ратомир, стручно, како се поступа са сисама пуним млека. Мало их помилује, поглади, онда притисне палчевима и повуче према земљи. Пре тога санској Ратомир рашири ноге, подметне емајлирани лонац и у њега уштрцава велике млазеве млека. И сир су козји имали. Здрав и лековит. Ма шта, лековит. Била је то њихова главна храна. А, тек, јаретина о празницима. То је било као да је сам Господ Бог сишао на земљу па их дарује благодетима.
Веселко је много волео када су се око козе мотала по два, а било је случајева и по три, четири јарета. Јер, санске су се множиле. Закоље се једно а сачува друго које после постане коза што са јарцем прави нове јариће. И тако у круг. Тако су Панталејци у једном тренутку имали три козе и два пута више јарића па су млеко могли да дају и комшијама које су биле у истом дворишту са више женске него мушке чељади. Заправо, био је ту један Јошко који је био нешто млађи од Веселка, пргав и намћораст. Зато је, почесто, добијао и пацке тек да се зна ко је овде старији и чија има да се поштује.
Расадник је имао седам девојчица, све једна другој до ушију, и све као да су исте године прављене. Некако, све су имале негде између пет и седам година и у то време ни једна није пошла у школу. Најлепша забава била је игра са јарићима. Била је то права цика и јурњава по ливадици иза куће.
Што су лепи ови јарики циктала је дугокоса Јевдока.
Кад бих имала бар једно јаренце гугуче Малина.
Ја бих са мојим јаретом спавала, очима пуних суза милујући јаренце тепа му Виолета.
Веселко се са седам девојчица понаша као паша. Гледа шестогодишњак своје стадо и ужива. Препреден и увек спреман да сваку одлуку донесе у трену Веселко викну:
Која девојчица хоће да има своје јаре нека дигне два прста?
Ја, ја, и ја...
Не гурај се хоћу прво ја! викну Јевдока.
Настаде хаос међу девојчицама озарених лица које цикћу од радости и среће што их је задесила.
Полако, полако, све ће бити сређено. Ја не могу да вам дам ове јариће али ја знам, ја сам гледао како је наш јарац правио нашим козама јариће и ја могу да вам направим по једно јаре и...
Настаде тајац. За тренутак никоме ништа није било јасно. Игра је почела да добија нови ток. Занимљив, лепршав и истраживачки занос поче да подгрејава дечију знатижељу.
Ја сам прва и тачка. Прва сам се јавила и хоћу да ми се направи једно јаренце одважи се Јевдока.
Било је то довољно да се направи ред и распоред и игра поче. За сваки случај Веселко објасни поступак како је то јарац правио санској јариће и још рече да ће цела ствар да буде изведена у кући уз договор да нико не види и да нико не зна.
Договор паде и санске пођоше у кућу. Веселко их распореди по редоследу пријављивања и рече да се свака ухвати руком за огроман и висок гвоздени кревет испод којег се налазило дрвено корито у које је могао да легне најкрупнији човек, или се по потреби с јесени ошури свиња када дође време свињокоља.
Док су стајале дисциплиновано у реду све девојчице су скинуле гаћице до колена да би поступак прављења јарића био једноставнији. Јевдока је била најчуднија и најупорнија. Да није било ње операција прављења јарића не би ни кренула ни успела. Јевдока је одважно скинула своје гаћице и заврљачила их у супротни ћошак собе и цикнула:
Ја идем прва. Хоћу најлепше јаре...
Веселко је већ скинуо кратке панталоне и гаће и чекао на коленима у кориту испод гвозденог кревета опирући главом о гвоздене решетке преко којих је био олињали душек напуњен вуном. Јевдока уђе у корито и леже, подиже ноге и пита Веселка:
Јел овако?
Па, ваљда тако. Шта ја знам, ако ти кажеш да је тако онда да почнемо.
Па, тако је сигурно. Видела сам ја кад је тата мами једном ноћу кад је пао прекривач месечина ушла кроз прозор, а мама виче полако, много ми је лепо, полако, да не пробудимо децу.
Само, јарац не може да прича а коза не уме да каже како јој је држи Веселку седмогодишња Јевдока први час из сексологије.
Веселко је таман хтео да одустане али више није имао куд. Завуче се Јевдоки између ногу и поче да се покреће горе, доле, лево, десно као нешто јој ради. А Јевдока, бесрамница једна још га пита:
Може ли за мене два јарета о једном трошку?
Не може цикну Малина. Мало ти је једно па још хоћеш два. Излази, на мене је ред.
Срећан што се ствар тако одвија Веселко се извуче између ногу Јевдоке и усправи главу на гвоздену решетку са олињалим душеком. Изгулио пикљава колена. Плакао би од бола али се не да:
Излази, готово је. Једно јаре. Други пут друго. Идемо по реду.
И тако, игра би трајала у недоглед да није претила опасност да се мама Ведринка врати из комшилука. А требало би нешто од игре оставити и за сутра. Зајапурени и срећни што су урадили нешто недозвољено и открили нови свет у који су тајно на месечини или у току дана померајући завесе на ниским прозорима гледали у својим домовима, девојчице и дечак требало је да одрастају гледајући како природа неке ствари сама сређује и животно показује. У једном трену, као по команди, све девојчице и Веселко се нађоше поново на ливади иза куће. Санска се са својим јарићима играла, а девојчице занесене претходним догађајем, црвене у лицу циктале су од среће и све у глас певале: ” И ми, ће си, имамо јарики, и ми, ће си, имамо јарики...” И, тако трчећи одоше својим кућама и становима.
Није прошло ни десетак минута када се из из суседних кућа цика и весеље претвори у плач, врисак, псовке и такву дреку од које се Веселку подизала коса на глави. Био је сигуран да све девојчице добијају батине, али му није било јасно зашто их туку и где су то оне погрешиле. У истом тренутку мајка му, Ведринка, види сада добро Веселко разгоропађено јури из другог дворишта са дугачким штапом и као да ватру бљује. Бије Ведринка, не гледа где удара. Штап се ломи на неколико делова, Веселко ставио руке на главу и само виче:
Немој, мамице, немој молим те, нећу више а нити зна шта то неће више и зашто добија тако жестоке батине. Оно, није му првина да га Ведринка бије због ситнице али ово је превршило сваку меру.
Коме ће, бре ти, слинавко да правиш јарики. Живот да ми упропастиш. Са комшијама да ме завадиш...
Те батине шестогодишњи Веселко никада није заборавио. Тек, како је дошло до сазнања да су прављени јарићи у дрвеном кориту испод гвозденог кревета било му је јасно тек много година касније када је чуо причу како су се наивне девојчице, срећне због догађаја, похвалиле својим мамама како ће свака од њих добити по једно јаре. Догађај је брзо заборављен када су мајке до краја испитале како су и зашто њихове девојчице на све ово пристале и где су све то могле да науче и виде. Јевдока је била најпоштенија и све је испричала мами шта је видела и шта зна о звезданој ноћи када је месец ушао кроз прозор у собу, када су тата и мама радили оне ствари. Тада је ударена тачка на све. И нико, никада, није никаквим поводом помињао догађај везан за јариће и Веселкову санску козу.
Дошла су нека нова времена, па чак и Закон који је прописао да су козе штетне па их треба одмах уништити. А, Закон је Закон и Панталејци остадоше и без санских коза и прелепих јарића. Остале су само успомене.
Poslednja izmena:
